По прочитаном Јеванђељу, Преосвећени Владика Јован се обратио верном народу беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, ми који смо крштени у име Свете Тројице, ми и верујемо у загробни живот али исто тако верујемо и у други долазак Господа нашег Исуса Христа када ће доћи да суди живима и мртвима, како каже Јеванђеље.
Заиста, данашњим Јеванђељем Господ нас опомиње да стражимо над собом својим животом и својим делима, јер незнате ни дана ни часа у који ће Господ доћи, а затим додаје и каже: “Будите готови јер у који час не мислите, доћи ће Син човечији”.
Зашто нам Господ ово каже? Каже нам Господ да би били стално у будном стању. Да се не предамо лењости. Да се не предамо нераду. Да се не предамо уживању па да кажемо никад нећу престати да уживам. Господ нам каже да стражимо зато што ће нам Он судити у ономе у чему нас нађе. То опет говори и опомиње сваког човека да стражи јер не зна ни дана ни часа када ће Господ доћи. Зато хришћанска свест и јеванђелска савест налажу да се сваког тренутка будемо спремни на сусрет са Господом и ништа важније нема у животу човековом од сретања са Богом. Када се сретнемо са Богом ми ћемо се онда срести и са самим собом, а онда и са другима. Од тог сретања и те жеље за сретањем наше сретање ће бити толико испуњено јер смо желели и волели да се сретнемо са том и том особом, а шта онда треба да кажемо колико треба да желимо и волимо да се сретнемо са Господом нашим Исусом Христом. Свако зло и свако добро које чинимо као да нам говори да будемо спремни за тај сусрет. Не смемо бити немарни, а Господ ће доћи. Ми се молимо да Господ дође јер ако Господ не дође онда је све отишло ни у шта. Господ ће доћи. Како знамо? Па знамо зато што је Он у свом Јеванђељу рекао да све док се не испуни и слово и запета у Јеванђељу које је написано онда ће Господ доћи. Није лако у овоме свету, који је сав у искушењима, бити спреман за сусрет са Господом. Није лако али није немогуће. Није немогуће али ако тај сусрет држимо стално у свести својој онда ћемо ми и ишчекивати тај сусрет. Онда ћемо се ми чувати за тај сусрет. Шта ради домаћин куће да би очувао кућу? Закључава врата. Он исчекује да можда дође и добар човек који ће закуцати на његова врата али ће доћи и онај који није пожељан али је зато на домаћину да он на основу звука куцања препозна ко је пријатељ, а ко непријатељ. Ми хришћани треба да знамо ко нам је пријатељ, а ко непријатељ. Ми немамо већег пријатеља од Господа нашега Исуса Христа. Имамо пријатеље и то је добро, и треба да ширимо то пријатељство јер пријатељ пријатеља воли, а замислите колико нас тек Господ воли. Зато треба да ширимо то пријатељство како би са пријатељем знали да живимо. Јер једног дана са овоземаљским пријатељима доћи ће крај, што није у нашој моћи али док не дође тај крај и ако мислимо на тај крај ми ћемо са пријатељем бити у још бољим односима. Трудићемо се да још више умножавамо то пријатељство, а оно се умножава тиме што га волимо и што се жртвујемо за њега. Чиме се ми то, браћо и сестре, спремамо за сусрет са Господом нашим Исусом Христом, са светима и са нашима који су пре нас отишли са овога света? Спремамо се хришћанским животом и јеванђелским врлинама. Молитва, пост, милосрђе, смирење, љубав, жеља да будем бољи него што јесам. Сусрет са Господом и сећање на тај сусрет треба да нас стално опомиње да, на пример, размислим да ли сам ја нешто данас бољи него што сам био јуче? Да ли сам данас повећао веру и љубав према Богу и веру у човека и љубав према њему? Да ли сам заиста нешто научио што ме још више подсећа на долазак Христов и што ме још више приближава Христу или сам остао у оној нирвани, да тако кажем. Укотвио сам се па ме вода носи лево-десно. Свака ова врлина држи душу нашу готову за сусрет са Господом Христом да би имали шта да дамо када се сретнемо са Господом. Да би имали шта да дамо морамо нешто да стекнемо. Шта треба да стекнемо? Живот вечни. Да стекнемо добра дела. Да будемо марљиви, да будемо радни. Да стекнемо нешто и од тога што смо стекли да кажемо ево ти Господе. Ево ти мене. Не можемо стећи ништа ако на овоме свету у смирењу и кроз веру не кажемо Господе, ево ти моје душе, ево ти мога срца, ево ти мојих мисли, ево ти мојих жеља, ево ти Господе и мојих страсти. Не могу да управљам ни са једним. Онда када ми то Господу кажемо у смирењу и кроз веру, помоћиће нам Господ и ми ћемо се заиста и трудити да будемо бољи. Свакоме од нас треба поправка и исправка али ни поправке ни исправке нема без вере, љубави и жртве. Може ли ђак да научи лекцију ако није сео да загреје столицу? Не може. Можда ће он преварити професора, одговорити нешто уз пут и добити прелазну оцену, а шта ће са таквом лабавом прелазном оценом. Значи да ништа није научио, а кад није научио он неће ни знати шта треба да ради него ће радити по своме. Зато што је себе ставио за мерило, а није узео Јеванђеље као мерило живота свога.
Данас смо чули у овом Јеванђељу како Господ каже: Ко је тај рђави слуга? И Господ одговара да је рђави слуга сваки онај који говори у срцу своме: Неће мој господар још доћи. Бог је нама дао да господаримо својим животом. Можемо га проћердати, можемо га учинити добрим али Господ нам је дао да господаримо и творевином. Човеку је Господ предао творевину и творевина се преко човека спасава. Значи Господ нам је дао да будемо домаћини. Да будемо градитељи, а не рушитељи. Ако ја сада кажем неће Господ доћи, доћи ће Господ у час који се не надаш. Затекао нас је да као домаћини не живимо како треба да живимо него затекао нас је у лењости, а лењост упропашћава себе, на првом месту, а онда упропашћава и оне који су са њим. Лењ родитељ не упропашћава само себе него и породицу. Није ни чудо што нам се распада породица. Нисмо радили на породици. Нисмо васпитавали породицу. Како да васпитавам породицу кад сам нисам васпитан него мислим да сам Богом дан да васпитавам друге, а себе не васпитавам. Управо због тог неваспитања сналазе нас невоље и беде и муке. Не може се васпитати онај који не жели да се васпита и управо што немамо тог васпитања у породици ево нам последица. Чујемо ових дана и слушамо и читамо, устаје свак на свакога. Родитељи на децу, деца на родитеље, ђаци на учитеље, учитељи на ђаке. Шта је то браћо и сестре? Нема вере, нема васпитања, нема страха Божијега. Кад си већ родитељ и Бог те благословио да будеш родитељ ти онда имаш дужност али родитељ не може да научи своје дете ако он није научен. Зато Свети Оци стално говоре: Научи себе па ћеш научити и другога. Просветли себе па ћеш просветлети и другога. Ми све чекамо да други буде бољи па тек онда ја да се поправљам. То није хришћанско. Хришћанско је да ја себе поправљам и да не причам да сам себе поправио али ће дела говорити. Као што дела говоре о добру тако ће дела говорити и о злу. Тај који каже да неће Господар мој још доћи, такав човек се не каје него и даље чини зло. Не очекује ништа. Не очекује да ће му господар доћи и онда се олењи и препусти свему и свачему. Такав човек који се препушта том злу у себи убија све оно што је божанско и што је свето у њему. Ми поседујемо и божанство у себи и светост у себи док не угасимо ту светлост у себи јер је човек свећа запаљена коју је Бог запалио када је рекао да дођемо на овај свет. Човек је дужан да гори као свећа, а свећа гори и палимо је да имамо светлост. Пламичак оне свеће је слаб и најмањи ветар ће је угасити. Зато када држимо ту свећу ми заклањамо и чувамо пламен да се не угаси. Зако и човек треба да чува своју душу да му се душа не одвоји од Бога. Ако се душа одвоји од Бога, без обзира што је она бесмртна и намењена за бесмртност, она ће умрети. Ми смо намењени за вечност али ако не маримо за бесмртност и вечност него се опустимо, пропадамо и умиремо пре телесне смрти. Од нас се тражи да будемо верни Богу и да будемо мудри у животу, а не мудрост да стичемо по свом него да мудрост Божију стичемо. Мудрост овога света је лудост пред Богом. Мудрост овога света човека одводи у злобу. Нама треба вера у Бога и мудрост у овоме животу тојест треба мудро да живимо. Да се трудимо да мудро живимо. Да мудро управљамо својим животом. Две се ствари траже од свакога домоуправитеља: вера и мудрост.
Добре, верне и мудре Господ награђује вечним животом, Царством небеским и животом са њим док рђав човек сам себе кажњава и сам себе опредељује за вечну муку јер се одвојио од Бога. То ће бити највећа мука за нас ако се одвојимо од Бога јер ће тек онда почети савест да нас пече што нисам био бољи а имао сам услова да будем бољи. Неко ће казати да нема. Па имаш, све ти једато. Дат ти је Господ па шта ћеш више. Угледајмо се на Господа па ћемо онда бити са Господом. Рђав је сваки онај човек који злоупотребљава незлобивост и дуготрпљење Божије али не смемо на то да се ослонимо и кажемо да Господ трпи. Господ трпи али и опомиње тебе и мене да једног дана ни Господ неће трпети али нам зато даје све, и време, и начин, и услове да се кајемо, да се поправљамо. Е сад што ми мислимо да нам не треба то још, могу да живим овако- онако, Бог је трпељив, а ја ћу се на крају покајати. Који је твој крај? Када је твој и мој крај? Јел ми знамо кад је мој и твој крај? Не знамо. Нисмо дошли на овај свет својом вољом нити одлазимо са овога света својом вољом. Онај човек који злоупотребљава дугитрпљење Божије он користи прилику да још више чини зло и неће да се поправља. Доћи ће господар и даће му плату као лицемернима. Зашто као лицемернима? Ко је то лицемеран човек? То је онај човек који се претвара другачијим него што јесте. Лицемеран је човек онај који је изигравао да је слуга Божији пред народом, а он је слуга зла. Зато Господ и највише осуђује лицемерство. Најгоре је што човек зна да је лицемеран али неће да призна и што је још најгоре мисли да други не препознају моје, твоје, свакога од нас, лицемерство. Духован човек све препознаје. Духован човек види и шта је у срцу другога. Зато ми треба пре тога да завиримо у своје срце и да не будемо лицемерни него верујући.
Треба да се молимо да нам Господ дода силе и снаге и моћи да исчекујемо дан Господњи. Зато је и речено да онај који сваког дана мисли на гроб, на смрт, тај неће никад да погреши. Треба стално да своје мисли усмеримо ка Богу. Да своје жеље усмеримо ка Богу али првенствено да верујемо да ће Господ доћи. Нека нам Господ помогне да живимо у таквој вери али зато нам треба да стражимо над собом да себе не опустимо. Домаћин у кући када себе опусти више не брине за породицу него мисли сутра ћу, прекосутра ћу радити за породицу ово. Нема сутра и прекосутра. Сада. Сада је дан спасења, како каже Апостол Павле. Сад је то чему стално треба да исчекујемо долазак Господњи и да се радујемо и молимо да дође Господ. Он ће доћи али да се молимо да нам помогне и нађе нас у добру. Да нас нађе да добро мислимо, добро говоримо, да добро радимо. Зато ће Апостол Павле казати: Добро чините да вам се не досади. Добра никада много, а зла и једна кап је премного, браћо и сестре. Бог вас благословио!”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије Светим Тајнама се причестио верни народ, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/8686-sveta-arhijerejska-liturgija-u-susici#sigProIde168629d61