После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, Свети апостол Павле у Посланици Ефесцима на једном месту каже: “Устани ти који спаваш и васкрсни из мртвих и обасјаћете Господ“. О каквој то смрти говори Свети апостол Павле? Говори о духовној смрти. Духовну смрт сачињавају наши непокајани греси јер када смо у њима ми смо заистза духовни мртваци тј. мртви смо за све оно што је божанско, све оно што је узвишено, бесмртно и вечно јер грех одваја човека од Бога. Када се одвојимо од Бога онда се одвајамо од свега онога што је божанско. Одвајамо се од свих хришћанских врлина и ми духовно умиремо пре него што телесно умремо. Црква нас учи да постоје две смрти, духовна и телесна смрт. Много је страшније ако духовна настане пре телесне смрти. Исто тако имамо и два васкрсења – духовно и телесно васкрсење. Духовно васкрсење јесте када се покајемо јер свако покајање је равно васкрсењу и чим се покајемо ми постајемо други људи. Када се покајемо тек онда видимо колико грех заудара. Нема греха који човек чини или је учинио а да Бог неће да опрости, само ако се искрено покајемо. То покајање несме да се своди на реч и ништа даље не предузима. Хоће ли нас таква реч заиста окајати? Неће. Али ако кажем да се кајем и то сам казао из дубине своје душе што осећам бол у души својој што сам се огрешио, на првом месту о Бога, или од другога. Када смо у тим гресима ми смо се удаљили од истине. Грех је мрак, а истина је светлост. У мраку човек не зна где иде – тумара. Не зна где је провалија али када је у истини он је у светлости и не само што види куда да иде него кад је у светлости Христовој и када га је светлост Христова обасјала, када је та светлост у нама онда ми видимо себе изнутра, а то је много важно. Човек тешко признаје своју погрешку зато што ђаво неће покајање. Зато човеку није лако да се покаје али је лако да се покаје када призове име Господње јер тамо стоји и каже: “ Ко призове име Господње тај ће бити спасен“. Призвати име Господње није само на речима него заиста сместити Бога у себе и све гледати и мерити Богом. Када се човек покаје њему се отварају духовне очи и он много више види него што наше телесне очи виде. Ми знамо да нам је телесни вид итекако потребан али је куд и камо потребнији човеку и духовни вид. Све ово што сам рекао сазнали смо од Господа Христа када је Он рекао једном Апостолу, који је хтеода пође за њим само да прво укопа свога оца, да остави да мртви укопавају своје мртве. Да остави оне који у гресима умиру. Ја хоћу тебе да избавим од те духовне смрти тиме што ћеш поћи замном и што ћеш мене сместити у себе. Дакл, бфраћо и сестре, оно што је врло важно је да све ове тајне Божије сазнајемо Христом. Док није Христос дошао ми смо били у тами. Ја дођох да спасем свет, да ослободим свет од таме. Заиста Христос нам је дао да ми, не само духовно васкрсавамо него Господ даје човеку силе да може и мртве да васкрсава. Ко је са Христом и ко носи Христа у себи нема да се плаши ни змија ни скорпија, мислим у оном духовном смислу браћо и сестре. Он има Христа, а онај који има Христа он побеђује. Христос нам каже: “Јеси ли грехољубив, ти у ствари стално спаваш у духовној смрти“ – а то другим речима значи да ниси будан. Шта да радимо ако нисмо будни, а Господ дође? Зна се. Затећи ће нас успаване, неспремне и непокајане. Када човек није будан за оно што је божанско и вечно у животу он у ствари је и несвестан и прави несвесне потезе. Када човек у себи успава грехе онда је заиста духовни мртвац. У њему греси бујају, а не врлине. Када су греси у нама онда смо се удаљили од светлости, а светлост Христова је она светлост која је засијала из гроба Господњега и она обелодањује и показује шта је истина, а шта лаж. Шта је прави, који води у Царство небеско, а шта је пут који води у вечну муку. Показује да су греси смрт душе, а Бог живот. Смрт је пакао, а живот је рај. Шта ћемо ми одабрати то до нас стоји.

За богочовека Христа смрт је сан из кога Он буди свакога који жели да се пробуди из греховног сна. Само Он, свемоћни, има силе да буди људе из мртвих као из сна. “Лазаре, теби говорим, устани!“ Сестре његове моле Христа и кажу: “Брат је наш умро“, а Он им одговара: “Не, није он умро. Он спава“. Пазите, Христос назива смрт сном. Зато што је Христос победилац смрти. “Смрћу смрт уништи и онима који су у гробовима живот дарова“ – то певамо у васкршњем тропару. Ко је са Христом и ко Христа има у себи он је победник смрти. Зато нас Апостол Павле упозорава да је куцнуо задњи час да се пробудимо из духовне смрти и позива нас на покајање као васкрсење из греховне смрти. Ето ми смо примили то свето просвећење у светој Тајни крштења које нас стално позива на будност, а опет смо некако духовно поспани, троми и безвољни у хришћанском животу.Многи од нас, због немара или лењости, пропусте Свету Литургију. Пропустимо да се помолимо Богу. Не можемо без Бога ништа. Без Његове помоћи не можемо ни да се молимо. Многи од нас, због немара или лењости, пропуштају да чине добро па кажу сутра ће. Јесмо ли ми господари сутрашњег дана? Јесмо ли ми господари данашњег дана? Не. Ми смо господари само овог тренутка. Да одлучим јесам ли са Богом или нисам јер после овог тренутка може све да настане другачије. Зато на службу Божију треба да журимо и да хрлимо расположени за служење Богу и да у себи говоримо: “Ево нам дан спасења“ – што каже Апостол Павле. Сад је време спасења, сутзра може да буде касно јер ми нисмо господари свога живота. Ми би желели да живимо имто је добро што желимо али није само живот овоземаљски. Треба да мислимо и о животу после смрти. То је тај важнији живот. Дом наш није овде, дом је наш на небу. Зато не смемо да се заваравамо. Зато не смемо да се успавамо. Морамо да будемо будни и орни. На Литургији чујемо “Светлост Христова просвећује све“. Свети Оци, Апостоли, јесу ли они светлели собом? Нису, они су светлели Христом. Зато је Литургија највеће и најважније богослужење и најзначајнија молитва за нас. Зато ,и на крају Литургије и кажемо “Видесмо светлост истиниту, примисмо Духа Светога“. Ето видите шта човек добија кад је на Литургији. Када целога себе предаје Господу. Нећемо имати користи, иако смо на Литургији, физички присутнинтелом, а тамо негде у некој својој сујети и гордости или не слушам молитву Литургије него има неку своју молитву. Литургија је јединствена молитва. Она треба да буде заједничка молитва усмерена на спасење. Зато треба да долазимо на Литургију, да се причешћујемо, да се кајемо. Ако долазимо на Литургију, а не причешћујемо се онда што си дошао? Дошао си да седнеш за Господњу трпезу, сео си, а не једеш. Што си онда дошао? Христос нас позива на ту своју трпезу коју је Он поставио једном за свагда. Најбогатија трпеза је она где је Христос себе поставио. “Ко једе моје тело и пије моју крв, он има жиивот вечни“. “Примите и једите, ово је тело моје“ то су Христове речи и зашто се оглушавамо. Неко ће рећи па ја нисам достојан да се стално причешћујем, па нисам ни ја и није нико достојан у потпуности али се причешћујем зато што имам веру и верујем да је у причешћу Христос и што верујем да ће ме Дух Свети колико толико учинити достојним зато што се стално причешћујем. Не треба да се причешћујемо било како и нико није достојан да приђе да се приближи, а камо ли служи свету Литургију, то ми свештенослужитељи у молитви читамо. Када имамо веру и верујемо да Дух Свети уђе у нас и очисти нас од сваке нечистоте само под условом да имамо веру, смирење и да схватимо дфа нас Литургија позива на трпезу да не умремо од глади. Ако се не причешћујемо духовно умиремо, браћо и сестре. Потврда наше вере јесте Свето Причешће. Ми у причешћу не примамо никакву симболику или како то наш народ каже: “Ваља се причестити“ – то ваља се избацујете него причешћивати се, браћо и сестре, и молити се Богу да кроз Свето Причешће задобијемо живот вечни и да задобијемо опроштај грехова. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић