По прочитаном јеванђелском зачалу Преосвећени Владика Јован обратио се сабраном народу рекавши:

“Данас наша црква слави два светитеља, два брата, два краља, Светог краља Милутина и краља Драгутина. Ову двојицу људи у животу красила је вера, љубав према Богу и према народу. Красила их је жртва коју су они подносили ради Бога и ради свога народа. Њих је красила и та љубав да изграђују богомоље, цркве, манастире, храмове, да се у њима народ сабира, да се у њима народ моли Богу, да у њима једни друге виде, јер како кажу Свети Оци “Видех лице брата, видех лице Бога”. И зато јесу наши храмови да се сабирамо, да се сетимо Бога живога, да осетимо присуство Бога, али осетићемо присуство Бога онолико колико је наша вера, колико је наша љубав према Богу и колико носимо Бога у себи, колико смо уствари богоносци. Бог је створио човека да буде богоносац, и човек или носи Бога у себи или оног другог. Или љубав или мржња. Или гордост или смирење. Увек су један од та два у нама, али је важно да ли ми препознајемо и како препознајемо да ли је Бог у нама и како препознајемо када је онај други, а опет све то можемо да препознамо у вери. Ова двојица браће су украсили своју земљу, своје отачаство прелепим храмовима, црквама, манастирима. За краља Милутина постоји једно предање које каже да он када је ступио на престо као краљ српски рекао је “колико година будем владао толико ћу цркава саградити”.

Краљ Милутин скоро да је владао 40 година а историчари кажу да је подигао преко 45 цркава. Краљ Драгутин је украсио западни део Србије, а кроз целу Босну украсио је манастире и цркве. Ова два светитеља нису градили цркве и манастире да би се гордили, нису их градили у своју славу већ су градили у славу Божју а то значи да су они препознали дар Божји у њима. Важно је да ли човек препознаје дарове Божијије у себи и да ли их умножава, али кроз смирење, или дарове Божије човек злоупотребљавља. Ти дарови требају да нам служе на спасење а не на гордост. Често човек буде умишљен и онда он види само себе, онда он мисли да је Богом дат за ово или оно, а не проверава да ли му је то на спасење. Умишљен човек је сав у себи, он је сам себе озидао у себе па му и Црква ништа не представља, па ни Бог. Погледај себе у гордости па ћеш видети да ли је Бог у теби. Нема човека без дара Божијега и нама Бог не даје дарове да се њима хвалимо него да их умножавамо на добро и на спасење, а не на гордост, већ нам је Бог дао да би кроз те дарове захваљивали Дародавцу свих добара. Данас нам је Бог дао дар да се сабирамо на Светој Литургији, а Литургија није ништа друго него благодарност. Али човек не може да благодари оном правом хришћанском Богу ако нема смирења. Тај дар треба уможавати да га кроз смирење дајемо другоме, да и други осете дарове Божије које је Бог човеку дао. Такве дарове је Бог дао овој двојици браће који су из рода нашега. Који су много пролазили кроз искушења и невоља, али су носили крст свога живота и носили су крст свога народа. Они су народом владали тиме тако што су народу служили. Ако не знамо да послужимо Богу онда не знамо да послужимо другоме. Служимо Богу јер он нама служи, па узвратимо на ту службу Божију, узвратимо у име служби Богу, у име службе једни другима. Ова двојица браће су вером желели да сазнају тајне овога и онога света. Вером у Бога хгтели су да сазнају и тајну човека, и човек је тајна и то велика тајна и они су хтели вером да сазнају који је тај пут који води у живот вечни, који води у Царство Небеско, а то је онај пут Христов, а за који је Он сам једини могао да каже “Ја сам Пут Истина и Живот”.

Све док човек не нађе тај пут, Божији пут, он лута у свом животу, он је збуњен, а не види да је збуњен, он је залутао, а не осећа да је залутао него све више и више тоне јер му гордост и сујета све више му говоре да не послуша онога који му говори да је на погрешном путу. Тако су ова двојица браће хтели да сазнају пут, тајну овога и онога света, тајну човека и човекове душе. О томе нам говори данашње јеванђеље, а оно нам каже да нико не зна пут у људске душе до Богочовек Христос, јер је Христос Творац боголиког бића људског и свих тајни његових. Дакле ко год хоће да уђе у тајну бића људскога мимо Бога и без Бога, јеванђеље каже да је тај човек лупеж и разбојник. Христос је је наш пастир и ми смо словесне овце Христове и ми смо позвани да уђемо у тај тор, а Његов тор је обзидан Христом. И док смо год у том тору Божијем, док смо у Цркви, немојмо да се плашимо, живимо са Богом, са вером, са Црквом и бићемо спасени, а чим будемо желели да провиримо ван Божијег тора ми се већ излажемо опасност и зато чувајмо себе у Цркви, али у Цркви треба да живимо онако како свети Оци кажу, живи богослужбено.

Зато, браћо и сестре, род људски је тај тор и онај човек који је у тору Божијем, у Цркви Божијој, он зна која су то врата на која може да уђе у тај тор, тј. у Царство Несбеско, а то је, браћо и сестре, Богочовек наш Исус Христос. Човеку се може приступити само са Богом као и роду људском у целини. Пастир овцама, тј. роду људскоме јесте Богочовек Христос и он чини род људски једним стадом. Зато и каже да буде једно стадо и један Пастир. Имамо једног Учитеља, а не многе учитеље, а то је наш Господ Исус Христос и ако ван Христа тражимо учитеља наћићемо га, али не учитеља који ће нас одвести у Царство Небеско, већ учитеља који ће нас одвести у ту своју сујету, у ту своју гордост. Дакле, све што је у људима боголико, боголика је у нама душа, све што је у нама боголико то зна да чује глас Божији и да иде за Пастиром. А човек који је испуњен собом он не може да чује глас Божији. Он ће чути јеванђеље које му се чита али га неће применити, јер он о њему не размишља, он размишља само о себи и о својој сујети. Дакле, браћо и сестре, све ово што рекох, свака добра мисао и свако осећање људско, свака добра жеља људска и добра реч, свако добро дело, иде за Христом, а све то иде испред нас. Све добро што учинимо иде испред нас али иду и зла дела. Испред нас иде љубав али иде мржња, зависи шта смо, односно, јесмо ли љубaв или смо мржња, јесмо ли гордост или смирење. Све што је зло и грешно не иде за Христом. Зато треба да се молимо Богу, да нам Бог да снаге и силе Божије да ми препознамо глас Христов. Он стално зове, а Њега само чује онај који се ослободио себе. А ко нема праву љубав не може ни да послуша, јер одмах му се јавља та гордост да живи на свој начин, има право и има ту слободу, али треба да знамо да то не можемо стално чинити. Што каже наш народ “можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш”. Шта то значи љубити Бога, то значи целога себе предати Богу и бити учесник у животу Божијем. Ево ми смо данас на Литургији учесници Божији, али нисмо учесници Божији ако смо дошли овде да покажемо своје квалитете, него сам учесник у својој сујети својој гордости, у својој охолости. Шта још значи љубити Бога, значи предати Богу срце своје или како каже премудри Соломон “Сине мој дај ми срце своје”. Зато човек треба да каже Господе ево Ти мога срца, ево Ти моје душе, ево Ти мојих мисли, ево Ти мојих осећања, не могу да владам њима зато Теби дајем Боже да ми помогнеш, а докле год имамо ту гордост у себи нећемо да кажемо, јер ја сам тај који влада мојим мислима, ја сам та који влада мојим речима. Човек влада речју све док је не изговори. А када је изговори он више не влада њоме, она је отишла и сваки тумачи ту реч на свој начин. Истинска љубав према Богу сва је у делотворној тежњи у душе човеково за животом у Богу и човека који љуби Бога. Онај који истински љуби Бога сав је испуњен Богом и он стално носи Бога у себи, он је Богоносац. Он осећа то човекољубље Божије, а Бог је човекољубљив. Шта је то заправо савршено човекољубље Божије? То значи да не треба да љубимо само пријатеље него и да љубимо и непријатеље, по речи Христовој, а савршена љубав не гледа ко је ко. Савршену љубав има само Бог, зато он воли и љуби сваког човека, и грешника и праведника. Само човек треба да осети ту љубав Божију да би се променио да би се изменио. Љубав Божија не гледа ко је ко већ је упућена свим људима па и нашим највећим непријатељима. Многе непријатеље су имали свети краљ Милутин и Драгутин у животу. Они су ратовали, али су ратовали да очувају веру, нису ратовали да би се показали као неки победници већ да би очували веру, да очувају име, да очувају кроз веру и себе и Бога. Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, да се чувамо прво од самих себе, како је то говорио свети владика Николај, а то може рећи само онај који има смирење, јер онај који смирења нема он ће себе да истиче као моћника као неког победиоца. Све док не победимо себе, док не победимо тај свој его у себи не можемо бити спасени. Зашто? Па зато што је Христос је рекао да се Бог гордима противи, а смиренима даје благодат. Дао нам је Бог себе и даје нам стално на првом месту кроз Свету Тајну Покајања и Свету Тајну Причешћа. Па кад нам је дао Бог себе дајмо и ми нешто од себе за Бога и другога. Бог вас благословио!”, закључио је Епископ Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије, несебичним трудом и залагањем јереја Филипа Јовановића и његове породице, за све присутне уприличена је трпеза љубави.