Беседећи на прочитано Јеванђеље верном народу, Владика Јован је рекао да:
“Данас наша Црква слави великог угодника, молитвеника и чудотворца, оличење молитвености и смирености , човека из рода нашега Арсенија Сремца. Он је како читамо из његовог житија, од младости заволео Христа и та жеља довела га је у Жичу код Светога Саве. Свети Сава видевши у њему богочежњивог младића који жели да се сав преда Богу и монашком животу, а све ради задобијања Христа и Царства Божијег. Свети Сава је почео да га спрема као младог искушеника себи за наследника. Свети Арсеније је волео благољепије. Богослужење. Сав је био саткан од тога. Свети Сава га је оставио да надгледа богослужбени типик како се братија моли. Он је горе изнад галерије имао прозор где се молио и одатле надгледао монахе и молио се за све њих. Поставши Архиепископ Српски, Свети Арсеније је уложио још већи труд како би себе и свој народ упутио на пут који води у живот вечни и Царство Небеско. Циљ његовог живота је бо да задобије Христа за себе и да Христа смести у себе и у свој народ. То је успео помоћу Божијом, молитвом и његовим трудом. Велика је корист за свакога човека, ако Христос за њега постане све и всја. Свети Арсеније Христа смести у своје срце. Кад човек задобије Христа и смести Га у своје срце, онда он задобија све што је божанско: мир, љубав, наду, човекољубље, богољубље, милосрђе и врлине хришћанске и стално се усавршава у јеванђелским врлинама. Нема ништа драгоценије него да човек задобије Христа. Христа задобијамо вером и животом по вери. Ако живимо Христом, ако се клонимо свега што нас одваја од Њега, а то је грех, гордост, сујета… Зато ми имамо дивних примера светитеља, јер нам они показују својим примером да су живели Христом и Христа задобили. Христа су сместили у средиште свога живота. Како је говорио Свети отац Јустин Ћелијски: “Све за Христа, а Христа ни за шта”. Кад човек задобије Христа он задобија и човека, јер је Христос и Бог и Човек. Свети Арсеније је живео у подвигу и молитви. Живео је за све друге, а најмање за себе. Јер је себе давао за друге. То једини начин када човек себе даје за Бога и за другога, он се не празни већ се испуњава Христом. Најбољи пример жртве је Господ Исус Христос. Свети Арсеније је био свестан те жртве. Зато се толико трудио да у себе и свој народ усели Христа, да нас обожи. Успео је, јер је био послушан свом старцу, свом духовном оцу Светом Сави. Гледајући смиреност Светога Саве он се борио против гордости своје. Смисао његовог живота је да задобије Христа и Царство Небеско, али и народ свој да приведе Христу и упути га на пут спасења који води у Царство Небеско. Тај пут прокрчио нам је Господ Исус Христос, а они који иду тим путем неминовно ће стићи у рај. Тим путем треба да идемо тако што ће нам стално у уму и срцу бити речи Христове који је рекао: “Ја сам Пут, Истина и Живот”. И човек који иде тим путем не збуњује се. Када дође на раскрсницу живота не збуњује се питајући којим ће путем ићи, јер он је заузео пут Христов, а тим путем се иде онако како је Господ рекао: “ко хоће да иде замном”. Најпре се треба одрећи сопствене гордости и сујете. Није лако одрећи се себе. Ако се не одрекнемо себе онда се не одричемо ни онога што нас одваја од Христа. Али ако се одрекнемо себе онда постајемо пример и другима. Као што постајемо лош пример ако се гордимо. Господ није казао да морамо да идемо за Њим, већ ако хоћемо. Јер имамо слободу да изаберемо којим путем да идемо, како да се понашамо и како да живимо. Слобода често носи одговорност. Слобода је како Свети Оци кажу: “без Бога и одговорности није достојна ни човека”. Велики је дар слобода, али нас може одвести у велики грех. Зато апостол Павле каже: “све ми је дато али ми није све на корист”. Све ми је слободно, али ја нећу да какво зло овлада мноме. То је задатак човеков. Ја нећу да какво зло овлада. То је могуће само у смирењу и молитви. Ове Христове речи показују да Он никога не приморава али свакога зове, само је питање да ли чујемо глас Божији. Ако утихнемо свој глас, чућемо глас Божији. Ако овце не чују глас свог пастира поћи ће за туђинцем који их неће сачувати и упутити на пут спасења, већ ће их одвести на странпутицу. Господ Исус Христос хоће да га ми следимо добровољно и без икакве принуде. Све што чинимо да чинимо с љубављу. Сходно томе у Царство Небеско улазе они који су добровољно изабрали пут који је указао Спаситељ. Ако желимо да следимо Христа потребно је да имамо јаку веру и жељу и одлуку да то чинимо. Жељу да слушамо Христа. Ако немамо жеље, ако немамо воље, нећемо ни слушати па онда нећемо се ни спасити. Да би то пожелели, неопходно је да знамо куда идемо и који је тај пут који води у Царство Небеско. Господ је казао: “Иштите најпре Царство Небеско, све остало ће вам се већ дати”. Јер ако то искамо, нећемо умрети гладни. Бог се брине о црву под кором, а какао да се не брине о човеку. Али ако се бринемо само за себе и земаљско, изгубићемо то кад- тад, а нећемо задобити оно што је вечно и непролазно. Потребно је да верујемо, слушамо речи Христове, да се одрекнемо свих својих лоших навика, да не гајимо у себи зле жеље. За некога човека можемо да умислимода нам је непријатељ, иако га никада нисмо ни видели. Али ако човек умисли, он стално иде погрешним путем. Зато треба све да чинимо добро, а једнино добар је Бог. Потребно је да у себи гушимо зле помисли и избегавамо ситуације које воде греху, да ништа не чинимо из тврдоглавости и самољубља, већ да све чинимо из љубави и на славу Божију. Потрудимо се да нам Бог буде све, да нам Христос буде све. Учинимо Спаситеља душом својом, живот свој животом Христовим. Христос је дао себе за нас, пролио своју Крв за нас и жели да се сви спасимо. Зато је потребна жеља и воља да чинимо добро. Како каже апостол Павле да се угледамо на њега као он на Христа па да имамо благодарност. Да будемо мудри као Господ. Да будемо здрави, јер једино здравље нам даје Бог. То не значи да се не обраћамо и лекарима. Наш народ је рекао “лекар лечи, а Бог оздрављује”. Кад душа човекова оздрави и ослободи се сопствених окова, онда Христа задобијамо. Христос каже: “Ја сам мудрост”. Почетак мудрости је страх Божији. То није страх од Бога, Бог је љубав. То је страх да се не огрешимо о божанску љубав. Зато Христос каже: “ходите ви који сте натоварени и уморни и Ја ћу вас одморити”. Ко није уморан. Сваки. Најуморнији је онај који је себе затворио у себе. Он не зна на који начин да се одмори. Испунио је себе собом, а не Богом и Јеванђељем. Тако је чинио свети Арсеније и постао нам је пример да се потрудимо и да ми тако живимо да тражимо Бога за свога Спаситеља, јер ван Њега нема спасења нигде. Призовимо и молимо се Богу и светом Арсенију да нам да мудрости да мудро живимо овај живот. Бог је толико дао мудрост светом Арсенију да је овај видео да непријатељи насрћу на српски род и српску Цркву, он је седиште српске Цркве преместио из Жиче, дубље у Пећку патријаршију, где је и данас седиште српских Архиепископа и Патријараха. Пећка Патријаршија је опкољена, није слободна. Али тај народ који тамо живи Христом осећа слободу и не да слободу ни за шта и има жељу да очува своју веру, име и отачаство, зато се и боре. Зато се и ми боримо за своје спасење. Задобијмо Христа јер кад задобијемо Христа, све смо задобили све што је божанско. Онда ћемо бити испуњени и нећемо осетити празнину и неће нас обузети нечастива сила. Јер смо себе испунили Богом и онда нема ту шта нечастива сила да тражи. Ми смо рођени да будемо слободни. Ми јесмо слободни ако смо у Христу и ако смо са Христом”.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургије, Владика Јован је поделио свој Архијерејски благослов и иконице верном народу.
протођакон Мирослав Василијевић
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/8641-vladika-jovan-sluzio-u-staroj-crkvi-u-kragujevcu#sigProId279d5b84d6