Чтецирао је др Марко Петровић.

За певницом је на јектеније и прозбе одговарао јереј Иван Антонијевић.

Преосвећни је по прочитаном Јеванђељу протумачио оно што су верници имали прилике да чују, првенствено се осврћући на молитве које упућујемо Богу за наше покојнике: „Не би требало да изостављамо у нашим молитвама када се молимо за живе, да се молимо и за упокојене. Ми данас када служимо свету литургију служимо је у храму који је окружен гробовима наших милих и драгих. Литургија се служи подједнако како за живе тако и за мртве. Ми то најбоље исповедамо у нашем симболу вере, када кажемо да чекамо васкрсење мртвих и живот будућег века. Никада није човек тако приљежнији да се моли и да се сећа будућег живота, него управо када испраћамо наше миле и драге, када погледамо на њихове гробове, они су отишли јуче, данас ћу ја, сутра ће други... Стално треба да будемо у том ишчекивању доласка Христовога, у ишчекивању браћо и сестре свеопштег Васкрсења када ће сви мртви устати, па и ови који су око овога храма. Заиста, наша исповедање симбола вере: чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Вера у Христа јесте управо стицање тог вечнога живота. Зато Господ каже у данашњем јеванђељу: Ко верује ономе који ме је послао има живот у себи, и ја ћу га васкрснути у последњи дан... Тај који верује у Бога и живи животом у васкрсење тај има још и сада на земљи тај живот вечни, осећа га јер има Бога Оца у себи, има Бога Сина а управо у Богу је тај живот вечни. Вером отвара све биће ка Богу и призива га ка себи, он се усељује у таквога човека вером. Такав човек када се усели Бог у њега, човек гради то обиталиште Бога у себи. И то је оно што је врло важно да као хришћани знамо да будемо храм Божији да у њему обитава Бог, а обитаваће ако смо га уселили у себе својим јеванђелским животом. Зато кажем да када човек живи у Богу Оцу, Сину и Духу Светоме, то је оно што Господ у Јеванђељу каже: Ево стојим крај врата твога срца, ако отвориш ући ћу и настанићу се, ја и Отац и Дух Свети. Где је Света Тројица ту нема места смрти. Где је Света Тројица већ је свуда и у свему живот вечни, јер је Бог вечан. Ко слуша Јеванђеље и труди се да живи Јеванђелским животом и силама, он на тај начин потискује из себе све грешно и све смртно, и прелази из смрти у бесмртност и има живот вечни, у коме нема смрти. Речи Христове које чусмо данас: Ко не долази на суд него је прешао из смрти у живот. То је чега треба стално да се сећамо. Ово је смрт, а оно је живот вечни. Шта значе ове речи: „Прешао је из смрти у живот?“ Значе да онај који је својим покајањем осудио грехе своје, осудио саму своју смрт на смрт, тај браћо и сестре и који живи јеванђелским врлинама, а јеванђелске врлине, како уче свети оци убијају смрт. Јер је Јеванђеље живот, и жива реч, божанска реч која оживљава. И рече Бог: да буде тама, и живот. Зато браћо и сестре те јеванђелске врлине оне га уздижу, не дају му да губи наду па и онда када се сусреће са смрћу. Постоје две смрти како нас уче свети оци: смрт тела и смрт душе. А исто тако постоје два васкрсења: васкрсења тела, и васкресење душе. Васкрсење тела бива дејство силе Божије. Сетимо се да васкрсење душе бива кроз веру нашу, кроз живот јеванђелски. Сетимо се васкрсења сина оне удовице у Наину, где Христос говори мајци: „Не плачи“. А сину њеном: „Устани“. Тај дечак устаје и враћа се у живот. Све што је у Јеванђељу речено то је истинито, све треба да примимо вером. То је један од догађаја у домостроју и плану спасења читавога човечанства, а који показује колико је Господ милостив. Он зна да утеши сваку уплакану душу. Томе нам говори колико је Господ милостив да би нам дао ту највећу радост. Највећа радост јесте радост Васкрсења. Покајање је равно васкрсењу, јер нам је Васкрсењем даровао Господ могућност да се спасемо тако што ћемо учествовати у свеопштем Васкрсењу, што ћемо и ми постати деца светлости и наследници Царства Небескога. Зато је потребно да се сећамо и да имамо на уму пролазни овај живот, да се сећамо да ћемо и ми васкрснути као што ће васкрснути они који су умрли пре нас, да се сећамо браћо и сестре да треба да се сретнемо са Богом, а сусрет са Богом не почиње на неком другом месту, он почиње овде, и ако се овде нисмо срели са Богом, нећемо се ни тамо срести. А све о томе нам говори вера. Вера нам говори шта је живот. Тајну вечнога живота можемо једино разумети само вером. Зато да се данас да се молимо како за своје здравље, своје најмилије, да се молимо за своје упокојене да их не препустимо забораву. Заборав је тежак грех. Заборавити значи не сећати се. Како да се не сетимо својих родитеља, пријатеља, и деце, свакога човека којега смо срели у животу? Потребно је да се молимо да би кроз молитву разговарали са нашим упокојенима... Разговарајмо са Богом кроз молитву, разговарајмо молитвом са нашим покојницима.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

У наставку литургије, одслужен је парастос, где смо се помолили за упокојене праоце, оце, патријаре, ктиторе... у нади на Васкрсење и живот вечни. Преосвећени је обишао гробна места, одлужио мали помен, помоливши се за њихов вечни покој и блажено уснуће.

ђакон Александар Ђорђевић