По прочитаном Апостолу и Јеванђељу дана, Владика се вернима обратио својом надахнутом беседом:
“Свети апостол Павле даје нам дивну поуку у којој треба да размишљамо, онда ће сваки од нас видети где је, шта је, шта ради и како ради. Та поука на самом почетку каже да ко шкрто сеје шкрто ће и да жање, а ко са благословом сеје тај ће и са благословом да жање. Не треба нам велика мудрост да схватимо поуку. Уколико би смо то применили на свакодневни живот да посејемо мало а очекујемо пуно. Ја нисам посејао много јер сам био лењ и хоћу да неко ту лењост награди и мислим да имам прави на много више него што сам уложио. Понављам: ко шкрто сеје, шкрто ће и да жање. То је закон људског живота и људске природе и људска природа не може ван тих оквира. То зависи од нас и ако смо скученог и суженог срца у то срце не може ништа да стане. Ако смо окамењеног срца, шта ће на том камену да узрасте.
Окаменио сам своје срце и сматрам да у њега нема више шта да се сеје, онда ће се оно охладити, онда ће постати скучено и у тој скучености ми не можемо да другоме дајемо оно што смо добили, јер ми смо све дарове божије добили и на то нас апостол Павле подсећа када каже шта тражимо када смо све добили. Све смо примили. Дат нам је Господ. Са њим све нам је дато Црква као Тело Христово. Хоћемо ли бити ти органи то зависи од нас. Или ћемо говорити да живимо у Цркви али ћемо бити ван Цркве. Или оно што поједини често раде, уместо да служе Цркви, они се служе Црквом. Уместо да служимо вери, ми се вером хвалимо. Ту где се хвалимо ту нема дела. Све нам пропада. Што учини десница твоја, да не зна левица. Да дајемо и десницом и левицом. Прво да дајемо, а онда да тражимо да примамо. Чини се да више тражимо, него што смо спремни да дајемо. Или дајемо себе на свој начин. Ако смо тврда срца шта може узрасти на камену. Нема влаге, ни Сунца и свега што је потребно за узрастање. Ако смо каменог срца онда смо изгубили благодат Божију која нас греје, крепи и подстиче да чинимо добро. Добро чините да вам се не досади. А ми ако мало добро чинимо у било ком погледу сматрамо да је то сасвим довољно. Добро треба чинити свуда на сваком месту да би могли да пожњемо од тог добра.
Шта је било са јеванђелским семеном које је пало на камен? Ништа. Тако и тврдо срце ништа не сеје нити из њега ишта ниче. Затворена шака која ништа не даје нити шта прима у себе. Треба да се отворимо према Богу и заједници божијој. Да отворимо врата свога срца да уђе Господ. Онда ћемо ми тај дар божији умножавати и делити. Ако се нисмо трудили да задобијемо и заимамо, шта ћемо дати ако немамо ништа. А све имамо, само питање је да ли оно што смо добили расипамо или сабирамо. Шта сеје неосетљивост или грубост, себичност, саможивост човекова. Оно што ћемо пожњети на дан Страшнога суда. Само Бог сеје добро, само семе Божије је добро, а човек сеје и добро и зло. Семе његово је добро у колико ми имамо ту свест да треба да га чувамо. Ако не чувамо посејано семе у њиви доћи ће грабљивице у позобаће га ако га не чувамо. Ако благе душа и раскошна срца сејемо јеванђелска добра дела, речи и врлине онда ће кроз наше биће струјати неисказани благослов. Ко са благословом сеје са благословом ће да жање.
Свети Оци кажу да хришћанин не сме ни да умре без благослова а камо ли да шта друго ради. Благослов је светиња, дар. Питање је само шта ми радимо са тим благословом, са тим даровима. Ми свештеници мислимо само да дајемо благослов, али смо дужни да прво благослов божији умножимо у себе па да делимо другима. Ако мислимо да је благослов божији само за нас, онда смо скучена и окамењена срца. Саможиви и себични и не дозвољавамо да ништа добро божије не уђе у нас. Тако су хришћани се трудили ко ће више добра да учини да би могао више другима да дели. Први хришћани ништа нису сматрали својим већ заједничким и зато се каже имађаху једно срце и једну душу и ништа не говораху ово је моје ово је твоје, већ ово је наше.
Ми на овај свет ништа нисмо донели, већ смо дошли голи али нам је дато да се облачимо у Христа, кроз свету Тајну крштења и кроз друге свете Тајне. Онда када се обучемо у Христа ми се не плашимо мраза и зиме. Ако смо се удаљили од Бога онда ћемо бити удаљени у Царству Небеском које ми почињемо да задобијамо овде на Земљу својим трудом, молитвом, постом и смирељњем. Награду добијамо у своје време када будемо чули речи Господње: “Добри и верни слуго, над малим си ми био веран, над великим ћу те поставити. Уђи у радост Господара свога”. Како ћемо ући у радост а нисмо са радошћу живели хришћански живот. Нисмо са радошћу прихватили заповести Божије. Свет Оци су живели у заповестима не схватајући их као бреме и тешкоћу. Заповести су примили у смирењу и слободи да живе по Јеванђељу.
Свакоме ће се дати оно што је посејао за живота на Земљи. То је праведно. Апостол Павле каже да онај који просу и даде сиромасима, правда његова оста довека. Ово су речи цара Давида који каже: “Не видех праведника остављеног ни деце његове да просе.” Онај који само граби за себе, на крају ће морати да проси. Он и његово потомство као што се спомиње у Старом Завету до деветог колена. Ове су речи остварене међу хришћанима. Међу нама. Где је Бог тако дарежљив и даје нештедимице него међу нама. Дао је себе пре свега. Дарежљиво и у изобиљу. Просуо је своје дарове по нашим срцима. Ако наше срце отворено за Бога, онда је и за другога. Отворити се треба према Богу да би Бог још више отворио врата нашега срца да би се сместио Бог и сви други. Да би се сви сместили у наше срце, онда неће бити себичности и сачуваћемо се гордости. Гордом човеку не треба ништа и нико и он не зна да га гордост усамљује и да он постаје усамљена особа. Он и то осећа понекад у себи али му гордост не да да то призна. Сва небеска блага леже у светом дому Христовом, а то је Црква. Сва блага су ту. Живимо ли Црквом онда имамо право да се служимо тим благом и добрима да би смо се њима и спасавали. Не смемо да закопамо дарове божије, али човек често мисли да он има некакве дарове више него што му је дато и не може себе да обузда. Мисли да има разне дарове али не зна да ли су ти дарови од Цркве божије од Тела Христовог или је он сам те дарове измислио да их има. Најгоре је када човек умисли да је нешто, онда није ништа. Тада не служи Богу. Свако од нас је пуки сиромах без Христа. Беспомоћни убожијаци. Ма колико се божанска блага трошила остају непотрошена остају неискварена.
Правда божија је једина вечита. У колико човек више просипа благодатна блага која су му дата толико више остају њему у трудољубивој и милосрдној души човековој као јелеј из приче из Старог Завета о удовици у Сарпти Сидонској којој Свети Илија тражи брашна да не умре од глади. Она жели да нахрани најпре своје дете, али је ипак послушала пророка и божијег човека и никада више није нестало брашна у кући њеној. Тако неће ни у нама ништа нестати што дајемо и примамо са благословом. Зато треба да се поучимо да што сејемо то и жањемо. Поједини ропћу на Бога говорећи да се нису на Бога камењем гађали али у ствари нису сагледали себе. Бог нам даје да би нас још више учврстио. Али треба прво да преиспитамо себе када нас снађу невоље. Кад доживимо радост да осетимо да је то од Бога. Свети апостол Павле поучава да се са радоснима радујемо а са болеснима делимо.
Зато прво дајмо, а онда тражимо да добијемо”, била је поука вернима Владике Јована.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургије, Владика Јован је поделио свој Архијрејски благослов и иконице присутнима.
протођакон Мирослав Василијевић
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/8629-dvadesetprvi-cetvrtak-po-duhovima-u-staroj-crkvi-u-kragujevcu#sigProIde2d4764d2d