Чтецирали су др Марко Петровић и Владимир Марјановић.

Свету литургију су својим појањем улепшали „Србски православни појци“ из Београда.

Након прочитаног Јеванђелског зачала Епископ се богонадахнутом беседом обратио вернима и рекао:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог драга браћо и сестре и драга децо духовна. Јеванђеље које смо сада чули говори нам како је Господ идући земљом наишао на један мали палестински град који се зове Наин и чусмо како се срео са једном поворком поводом сахране сина јединца удовице из овога града. Ово је данашње кратко зачало али из њега можемо видети пре свега како је Бог истинска љубав и како саосећа са нашим страдањима и нашим патњама. Нико тако не може да осети бол и тугу другог човека као што осећа Бог. То је зато што је Он велика љубав. Али исто тако не смемо се заваравати јер Бог види нашу сујету и гордост и види нашу палост. Господ се одазива на људски вапај али не на сваки већ на онај који долази из чисте душе, срца, и на онај који је прожет вером. Ми се можемо молити и Господа тражити за свашта али ако наш живот није у складу са нашом вером онда је верујте, све то узалуд. Ништа нам не вреди да се бусамо у прса, да смо било шта и на било каквој функцији ако све то не прожимамо вером и ако то на делу не показујемо. Ово је зато што је вера без дела мртва као што су и дела без вере мртва. Можемо причати да верујемо и да смо не знам ни ја шта, али где су дела? Где су ту плодови наше вере, нашег исповедања вере? Овде у данашњем Јеванђељу видимо љубав и саосећање Божје али и видимо људску трагику. Видимо како се човеков живот одвија лепо данима, годинама и наједанпут све се преокрене. Здрави смо годинама кад одједном останемо непокретни. Као што видимо, ова сирота удовица из града Наина, она је остала без мужа. Била је приморана да сама подиже своје дете као што то нажалост има случајева и данас. Међутим, она је сву своју наду положила на Христа и свога сина, а то видимо из овог вапаја. Она је положила наду у Бога и свога сина али наједанпут се њена нада гаси. Она (нада) нестаје и ова сиротица пада у очај, губи сву наду. Она пада у очај али је због тога не можемо осуђивати јер се пред њом тада све руши. Она долази на погреб свога детета и жели још једном да види своје дете последњи пут. Она у ствари иде тамо да сахрани сина али у ствари иде да сахрани себе. Она ту сахрањује своју будућност јер је њена будућност била то дете. Но, гле чуда, у том тренутку када је поворка ишла, наилази Животодавац. Наилази онај који је Васкрсао и победио смрт. Наилази Животодавац који смрт назива сном. Сећате се из оне јеванђелске приче о четверодневном Лазаару када је сестра Марија казала Господу како је њен брат умро пре четири дана. Господ јој на то каже како он није умро него да спава. Подсмевали су му се сви али када је васкрсао Лазара, сви су остали без речи. Тада су морали да се ослободе своје сујете и гордости и да прихвате истину да је човек после четири дана Васкрсао. Једина утеха коју је Христос могао да пружи овој жени јесте васкрсење сина. Јеванђеље рече да се Господ сажали на њу и рече јој да не плаче. Да ли је могла већу утеху да чује мајка? Да јој неко у том тренутку каже да не плаче, а она сва у болу. Тада се управо дешава чудо васкрсења из мртвих. Замислите браћо и сестре, колико су људи збуњени јер мртвац устаје. Нису сигурни да ли је то превара или замка јер је чињеница да је устао младић. Дакле, мајка од туге и радости не зна шта да чини, а све нам ово говори да се човек удаљавањем од Бога излаже сваковрсним невољама. Док смо уз Бога и са Богом и кад наиђу невоље оне ће се претворити у радост. Потребно је уздати се у Бога и у Свезнање јер не знамо када и од чега болујемо. Не смемо наду полагати у своју моћ, знање, у свој неки позив или положај. Међутим, ништа нас не може утешити, а то видимо и код ове удовице. Да ли је богатство и знање могло да утеши ову сироту мајку? Наравно да није јер је дете умрло. Ово нам говори да без Бога не бисмо могли да опстанемо, како нас уче Свети оци, ни једног тренутка на овој земљи. Али, барем да будемо достојни човека и Бога. Када нам се нешто догоди, видимо и сами, пружамо руке ка небу. Онда се клањамо и вапијемо за помоћ, међутим морамо једно и бити свесни као хришћани који треба да знају своју веру. Треба да будемо свесни тога да Бог није стражар иако је он Свемоћан и Свевидећи. Господ од нас тражи да ми сами будемо стражари над својом душом и да се молимо у добру и у злу. Да не мислимо када нам је добро да не треба да се молимо. Него, у добру и злу да се молимо. Мој покојни отац, имао је једну мисао која гласи „кад се небо наоблачи, молитва много тада не значи“. Хтео је да каже, молите се док сте у здравом стању. Молите се док имате здравље и вид, а не онда када све изгубимо да вапијемо. То је онда по оној нашој народној пословици, „имадосмо не знадосмо, изгубисмо познадосмо“. Молимо се Богу док нам све добро иде и немојмо то добро злоупотребљавати као што често злоупотребимо живот као дар Божји. Живот нам није дат да га преспавамо, да га прокоцкамо већ да тај дар умножавамо да бисмо могли за тај дар да дамо и уздарје. Зато не смемо да злоупотребимо и да мислимо да можемо вечно да се понашамо како желимо. Има још једна народна изрека која каже, „можеш како хоћеш али не можеш докле хоћеш“. Шта је рекао Господ апостолу Петру, да док је био млад сам се опасивао али доћи ће време када неће моћи то све сам него ће тражити да му неко помогне. Треба заслужити да нам неко помогне. Опет ћу се вратити на јеванђеље о васкрсењу удовичиног сина. Ово јеванђеље говори о животу и смрти али и о свеопштем вакрсењу када ће Господ судити живима и мртвима. Ово јеванђеље описује и тугу и радост. Зар није највећа радост за цео свет била када је Господ Васкрсао. То је било чак изненађење и за саме апостоле. Господ није оставио уплашене апостоле, а неће ни нас само ако верујемо у Бога. Доћи ће Господ, као што је ушао кроз затворена врата код уплашених апостола, тако ће ући и у нашу душу и срце. Само је потребно да отворимо врата нашег срца да би се у њему настанио Бог. Дакле, ми са људима можемо остати у радости и то треба тако али та радост је пролазна. А, ко је од људи могао да Васкрсне сина ове жене осим Бог који има власт живота и смрти. Због тога Божја радост је непрестана и непролазна. Зато нам апостол Павле говори „радујете се у Господу и опет кажем радујете се“. Потребно је да се трудимо да живот живимо честито у смирењу, са осећањем да нам је живот дар и да је дат. Радујемо се зато што је Господ победио смрт и Васкрсао јер је тиме отворио пут свима нама. Верујмо да ћемо сви васкрснути али надајмо се васкрсењу за живот вечни. Јеванђеље другачије објашњава и говори нам да је мука грижа савести. То је вечна мука. Човек који је пун гордости, губи из вида савест али ће схватити једног дана, но тада ће бити касно. Све нам ово говори да треба да будемо будни у свом овоземаљском животу. Зато када говоримо о савести можемо питати има ли горег осећања него од гриже савести? Савест се преиспитује богослужењем, добрим делима и свиме добрим. Када народ каже да га пече савест, управо је то она ватра која ће нас пећи у вечности. Зашто? Зато што ћемо видети како живе они који су слушали савест и живели у рају, а ми живимо у том другом стању и стално ће нас пећи савест што нисмо били бољи и трудили се да задобијемо вечни живот. Заиста сваки од нас у себи има неки непокајани грех, али опет има и оних који кажу да немају. Често када питамо људе да ли су грешни кажу да нису. Сваки грех је једна врста мртвила јер грех одваја човека од Бога и удаљује од Бога.

То је исто као кад је напољу мраз, а ми се удаљавамо од ватре. Бог је ватрена љубав која нас греје и на нама је да је осетимо. Али, ако смо се удаљили од цркве, од хришћанског живота, како ћемо да осетимо ту топлоту и цркве и јеванђеља и Господа. Не можемо да је осетимо ако смо себе затворили у свој егоизам. Тада не дамо Богу да нас пробуди јер смо убеђени да све знамо. Нека нам Господ помогне да знамо како нема мере нашим гресима и колико грешимо. Треба исто тако знати да имамо милости Божје коју не смемо да злоупотребимо и да се на њу ослањамо па да проћердамо живот. Јесте Бог милостив и дуготрпељив али треба да знамо да и Бог има своја трпила. Не смемо злоупотребити наше способности и зато је потребно да се уздамо у милост Божју.

Помолимо се сада Господу да нам да радости. Чини ми се да данас не умемо да се радујемо данас се више забављамо него што се истински радујемо. Потребно је да се зарадујемо што смо код Господа и да осетимо Његово присуство као ова жена удовица. Осетила је радост када јој је Господ рекао „не плачи“. Свима нама ће Господ исто рећи када нас снађу проблеми и искушења.

Зато, браћо и сестре, молимо се Господу да будемо у радости са Њим и молимо се да се исправљамо и поправљамо. Морамо имати на уму да без смирења тога неће бити. Господ нам све даје и све бива по мери вере наше. Зато је и рекао да је све могуће ономе који има вере. Нека нам Господ помогне да будемо бољи, да стално себе преиспитујемо јесмо ли нешто боље урадили него јуче јер често кажем, неће нас Господ питати шта смо урадили него шта нисмо урадили, а требало је да урадимо. Оно што треба да урадимо јесте да иштемо Царство небеско и спасење.

Бог вас благословио!“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете литургије уследила је трпеза љубави припремљена трудом и залагањем братства овог храма протојереја-ставрофора Милорада Тимотијевића и протонамесника Дејана Марјановића.

Владимир Марјановић, чтец