После прочитаног јеванђелског зачала преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, чули смо дивну поуку Светог апостола Павла из малопре прочитаног Апостола где он каже да све сматра за штету према познању Господа нашега Исуса Христа ради којега сам све оставио и све сматрам за трице да бих Христа задобио. Заиста, браћо и сестре, кад човек има Христа у себи и своме срцу, кад Христа има испред себе и око себе он све има. Нема ли Христа у сбеи, не живи ли Христом, није ли Христос испред њега онда тај човек нема ништа и само мисли на оно што је земаљско и пролазно. Ова дивна реченица Светог апостола Павла којом он хоће да нам каже да ништа ни на небу ни на земљи се не може упоредити са Христом. Не само што се не може упоредити него се не сме упоређивати јер са Христом не можемо ништа и никога упоредити. Нема ништа ни на небу ни на земљи што је веће од Христа за спасење човеково. Не само што не смемо да га заменимо него је штета би била, како каже Апостол Павле, упоређивати па ма то била и истина. Ми знамо да је Христос Истина. Достојевски је на једном месту рекао да када би му неко поставио на једну страну Христа, а на другу истину, он би се определио за Христа. Зашто? Зато што без Христа нема истине, а истина без Христа није истина. Не само што није истина него то ништа и не користи за човека. Наравно, не користи за његово спасење. Не само што не користи већ је и штетно. Познати Христа и истински сазнати шта је он и ко и шта доноси човеку и роду људскоме то је знање које човек са радошћу претвара у свезнање. Имаш ли Христа, живиш ли Христом ти имаш свезнање. Искуство светих људи сведочи да право Христопознање представља управо то свезнање. Без Христа ма какво знање да имамо није ништа јер нас оно не приводи Христу. Оно нам не помаже да се спасемо. Напротив, и то свезнање које смо ми можда стекли у овоме свету може бити штетно зато што ми полажемо на то своје свезнање и њиме смо заменили Христа. А хоће ли нас само свезнање спасити? Хоће али оно Божанско, оно Христово. Када човек позна Христа како треба он сазна шта му треба и за овај и за онај свет и живот. Може ли неко од људи дати такво свезнање човеку до Господа Исуса Христа? Зато треба Христа стално упознавати. Да што више верујемо Њему и да вера расте у нама. Да вером усељавамо Христа у себе и тако уселимо све што је Христово, оно што је Божанско. Усељавамо љубав, мир, кротост и смирење. Када човек има Христа у себи има и смирење и заборави на себе. Зато свети апостол Павле каже оставља све до тада знање, имовину и срце и душу и истину оставља јер све то без Христа је мало. Да би могао смисао и циљ човекова бића и живота без Христа је све мало. Свети апостол Павле због Христа сматра све за трице тј за ништа. Дакле, он који се од свих најискреније борио против Христа, знамо да је гонио Христа и све оне који су веровали у Христа, али када га је светлост Христова на путу за Дамаск дотакла код њега се све преобразило од врха до дна. Преобразио се од те светлости и ослепео али када је прогледао он је су истину видео у Христу. Угледао је све у Христу, а на првом месту је угледао себе. Тек од тада почиње да живи Апостол Павле. Када је Христа унео у себе могао је да каже не живим ја више него живи Христос у мени. Браћо моја, колико треба подвига, колико треба жртве, одрицања од гордости и сујетеда би се Христос уселио у нас. Зато је најважније за човека добити Христа. То је оно што се од човека никада узети не може и неће се узети. Све изгубити али Христа добити. Оно што је говорио Преподобни Јустин Ћелијски – Ја све дајем за Христа али Христа ни за шта. Добије ли Христа човек је добио све што је људском бићу потребно и на небу и на земљи. Ако задобијемо Христа, задобијамо све што смо изгубили па било то и људе које смо волели. Ако смо изгубили љубав коју смо давали, срећу коју смо изгубили, све ћемо то Христом то задобити и надокнадити и више нећемо осећати ту празнину него пуноћу. Човек без Христа је празан. Он је, како кажу Свети Оци мешина. Надувала се ваздухом, а ваздух брзо изађе. Знајмо да са Христом све добијамо, а без Њега и што смо имали и имамо то све губимо. Зато тражимо Христа. Где ћемо га наћи? У срцу. Где ћемо Христа још наћи? У Цркви Његовој као Његовом божанском Телу. Ту је Христос. Нема ли Христа у нашем срцу нигде га нећемо наћи јер Бог је стално пред вратима нашег срца и како каже Јеванђеље – ево стојим крај врата твога срца и куцам – каже Христос – ако отвориш ућићу и настанићу се у твом срцу не само Ја него и Отац мој и Дух Свети. Ето видите шта ми задобијамо кад Христа имамо, а шта губимо кад Христа немамо.

Нека нам Господ помогне да Христа имамо у себи и испред себе. Да Христа имамо око себе. Само нам за то треба труда, подвига, духовних очију и вида да би могли да сагледамо Христа. Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов.

Ђакон Саша Павловић