После одслуженог бденија преосвећени владика се обратио беседом сабраном народу рекавши:

“Вечерашњим богослужењем смо почели да празнујемо велику угодницу и светитељку Божију, Преподобну матер нашу Параскеву, коме је овај свети Храм и посвећен, а коју многи из рода нашега је славе као крсно име. Заиста је велика угодница Божија. Света Параскева је још у младости чула Христове речи: “Ко хоће замном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и иде за мном”. Ова се светитељка заиста у истини одрекла себе. Одрекла се свега онога што је у њој било, а што је противно Богу. На првом месту се одрекла своје гордости, своје сујете, своје саможивости. Одрекла се свога ега и узела крст Христов односно крст свој и пошла за Христом. Као што читамо у њеним житијима, отишла је у пустињу где се заиста истински молила Богу. Где је је заиста уложила многе подвиге и трудове и Господ је наградио ту њену жртву, љубав, молитву, одрицање и прославио је и уврстио у ред светитељки и не само то него још и даровао један посебан дар, а то је да њено тело буде нетљено, да буде нетрулежно. Вековима благодат Божија која дејствује кроз њено свето тело даје исцељење свима онима који јој приступају. Ми нисмо у прилици сигурно да идемо у Јаши да би целивали њено тело али зато имамо њену икону. Ако се и пред њеном иконом искрено помолимо и замолимо да се она моли за нас она ће исто тако подарити исцељење зависно од вере коју ми тада испољавамо када се молимо. Овде овај храм и ви, драги моји, имате један посебан благослов, а то је да имате јастучницу која је била под њеном главом. Захваљујући митрополиту Јашија, када сам отишао тамо и затражио му рекавши: “Владико, имам храм кога треба да осветим, а који је посвећен светој Параскеви. Можете ли нешто дати да пренесем као благослов народу своме? Он је устао и отишли смо у цркву. Отворио је кивот и јастучницу испод њене главе извукао и дао ми рекавши: “ Владико, нека буде на благослов”. Ето, кажем, ми имамо и тај дар Божији да осетимо да је оно што се дотакло њеног светог тела је свето. Као и ми када се дотакнемо Христа и Христа примимо у себе. На првом месту када се причестимо, сједињујемо се са Христом. Ми осећамо Христа као део себе. Заиста, Света Параскева је имала велика искушења пустињи где је живела. Нису то само била искушења од људи већ од видљивих и невидљивих непријатеља. Било је пуно искушења од крволочних животиња али она је својим молитвама кротила те звери да су се према њој понашале најбоље што може бити. Постављамо питање шта је то што је њу храбрило и бодрило да не поклекне у искушењима. То је благодат Божија. Њу је благодат Божија крепила и у њој је она живела. Благодат Божија није ништа друго до Исус Христос. Умножавала је своје трудове и своју благодат Божију у себи јер је знала да се у благодати Божијој или напредује или назадује. Њен је живот био усмерен ка горе, тамо где седи Господ наш Исус Христос, са десне стране Бога Оца. И ми можемо, браћо и сестре, да се удостојимо да будемо са десне стране Бога Оца али ако будемо и ми мало труда, подвига, молитве, поста, бдења, а на првом месту да уложимо смирење, а све то да пропратимо вером у Бога и Бог ће и нама помоћи.

Да се радује род људски што има овакву заштитницу и молитвеницу као што је Света Петка. Молимо јој се. Рецимо јој наше невоље, муке и патње али рецимо јој и наше радости. Зна она јер је и она много претрпела па и све и што ми трпимо. Зато ми треба да се молимо Светој Параскеви да се она моли за нас. Срећно навечерје и Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На сам дан славе, Светом Архијерејском Литургијом и уз присуство великог броја верника из Крагујевца, настављен је торжествени помен ове наше свете богоугоднице.

На самом почетку Свете Литургије, преосвећени владика је у чин чтеца произвео господина Душана Вујичића, а на малом входу поставио у чин протојереја-ставрофора о. Драгана Брашанца и чином протојереја о. Мирољуба Миладиновића.

Духовна поука Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После прочитаног Јеванђелског зачала, верном народу се обратио беседом прoтojeрej-стaврoфoр проф. др Зoрaн Крстић:
“Човек може на различите начине да умре и пре своје физичке смрти. Може да умре оном најгором смрћу, духовном смрћу, и пре своје физичке смрти. Такође може да умре емоционално. Може да умре финансијски, оно што ми нашим речником називамо банкротом па се поједини никада до своје физичке смрти не опораве од те економске. Може да се умре социјалном смрћу. Када друштво некога изопшти и на тај начин га прогласи да је он за то друштво мртав. Исто тако, човек може да изврши и социјално самоубиство. Дакле, да се толико отуђи од других људи да они за њега као да и не постоје и да он буде сам и заправо као мртав. Постоји у наше време и још једна врста социјалне смрти, а то је медијска смрт. Замислите са колико жеље сви они који живе или су повезани на неки начин са јавним животом. При томе мислим на естраду и многе друге. Шта за њих значи медијска смрт. Ја мислим да је за многе она гора од физичке смрти. Да људи о њима не причају. Да људи не гледају њихове фотографије. Да не чују шта они говоре. Дакле, то је просто немогуће за такву врсту занимања, а ако немају ништа добро да саопште или ураде онда ће се направити неки скандал, нека свађа, нека туча. Све једно шта само да се буде медијски жив. Јер боље је да људи о вама причају па макар и лоше него да уопште не причају.

Данашња светитељка коју сви ми у православљу толико волимо и толико призивамо њене молитве и која се осведочила током многих векова чинећи различита чуда у различитим временима о њеном животу готово да не знамо ништа. Осим неких основних података. Где је била рођена, ко су јој били родитељи. Да је у неком моменту после смрти својих родитеља отишла и настанила се у Јорданску пустињу. Да се пред сам крај свога живота вратила у своје родно место. Ту скончала свој живот и била сахрањена на гробљу за странце. Дакле, и ту у њеном родном граду нико је није познавао. Да ли ми можемо да кажемо да је заправо Света Параскева сама прижељкивала своју социјалну смрт, како бисмо ми данас рекли? Ништа о њој нико незна. Ни како је живела у Јорданској пустињи. У њеном житију стоје она најопштија места. Дакле, свакако да онај који је отишао у пустињу да у тим суровим условима свако начин живота је подвиг па према томе је и њен начин живота свакако био подвиг и свакако је време проводила у молитви јер то раде монаси свих времена. Зато су и отишли у манастир. Али ништа више од тога не знамо па чак јој се ни гроб није знао. Да ли то, браћо и сестре, значи да ми хришћани, крстећи се, а посебно они који су се још и даље потпуније определили за хришћански живот кроз монаштво. Заправо ми то и радимо. Одрицање од света јесте оно што се у крштењу дешава. Смрт за овај свет. Хришћани би требало, и да то буде основа њиховог живота, да су они који су за свет умрли. На неки начин и то представља социјалну смрт. То је парадокс. Они који за живота траже славу, Медијску, овакву или онакву, обично врло брзо буду заборављени после смрти, а ето Света Параскева, која апсолутно никакву похвалу људску није тражила. Апсолутно је свој живот провела ван жеље за било каквом славом. Дакле, да је људи нису помињали за њеног живота уопште. Била је људима непозната, а после њене смрти Бог је прославио. Шта је оно што би ми хришћани више желели? То треба, браћо и сестре, да размислимо и сваки пут кад се поклонимо, кад целивамо икону Свете Параскеве, да о томе размислимо. Шта желимо? Да ли желимо да нас људи славе и похвално о нама говоре или желимо да нас Бог прослави? У томе, у тој жељи да нас Бог прослави крије се једна од врло битних карактеристика нашег хришћанског живота. Најзад, браћо и сестре, да кажемо како је могуће уопште да човек проведе толики број година и деценија негде у суровим условима. Ми то називамо подвигом. И заиста јесте подвиг. Некако сматрамо да то није за све него само за поједине па и то је до некле тачно. Сваки подвиг и сваки начин живота почива на нечему што треба да буде заједничка карактеристика и општа карактеристика свих хришћана. Треба да почива на љубави. Посвиг се може извршити, спровести само тамо где има љубави. И што већу љубав има неко према Господу али исто тако према људима то је и његов подвиг већи и спреман је на већи подвиг. Опет, сваки пут кад целивамо икону Свете Параскеве, кад је призивамо у молитвама, треба да знамо и да будемо свесни да је она велику љубав имала. Сви смо свесни тога и често смо то у Јеванђељу чули како Господ опрашта грехе, пре свега различитим женама које се помињу у Јеванђељу, опрашта грехе зато што су велику љубав имали. Да ли је то чудно? Па није чудно јер свако од нас зна које су две основне Божије заповести. То су заповести о љубави. Насупрот томе, шта би био највећи грех. Немање љубави. То је, рекао бих, врло једноставно. Што више волимо Бога и људе то смо спремни за већи подвиг, то се наравно приближавамо све више Богу и Он се нама приближава. Исто то се односи и на људе. Што више људе волимо на тај начин смо спремни да чинимо и подвиг за њих. На тај начин смо спремни да одвојимо и време за њих. Да им се посветимо и све оно што ми добро разумемо у нашој природној љубави коју имамо према нашој деци, према нашим родитељима. Славећи Свету Петку ми се заправо подсећамо тих кључних хришћанских особина које видимо у њеном животу. Да ми хришћани иштемо Бога и Његово признање и Његову славу, а од људи то не очекујемо, и са друге стране још, да ми хришћани поштујући Божије заповести јер и сам Христос каже: “Ако ме љубите, заповести ћете моје држати”. Дакле, те ствари иду заједно само ако љубимо Господа и наше ближње ми ћемо моћи да извршавамо Божије заповести. Амин!”

Беседа протојереја-ставрофора проф др Зорана Крстића, ректора Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу

Многобројни верни народ, међу којима су били и ђаци ОШ “Свети Сава” са својим вероучитељем, су приступили Светим Тајнама Христовим.

На крају Литургије преосвећени владика је са свештенством и верним народом свечано кренуо у литију око храма, а после тога пререзао славски колач који је за ову прилику припремила породица Пантић из Крагујевачког насеља Виногради.

Ђакон Саша Павловић