Својим појањем су ову Свету Литургију улепшали „Српски Православни појци“ из Београда и хор „Света Анастасија Српска“ из Аранђеловца.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована на освећењу часне трпезе

Епископ је верне поучио својом беседом:

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Данас призвасмо Духа Светога на овај Свети храм, на овај нови храм, посвећен Светом Архангелу Михаилу и осталим небеским силама, овде у Буковику. Данас не само да се радује ово парче земље на коме је подигнут овај храм, данас се радује цела Српска земља јер је земља Господња добила Дом Божији, добила храм Божији, храм који нам служи за спасење, да се у њему сабирамо, да долазимо у њега, да се Богу молимо, да учествујемо у Светој Литургији и да се причешћијемо да би се тако сјединили са Господом нашим Исусом Христом. Сваки храм на земљи, је парче неба на земљи, зато вас молим и опомињем и себе и вас, да то имате стално на уму кад прекорачите праг Цркве и долазите на Божанствену Литургију, и друга богослужења, да уствари улазите и закорачили сте на небо. Као што је Литургија предукус царства Божијега, тако је и храм предукус неба. Зато је храм наше највеће уточиште, највеће пристаниште, највећа лађа, којом се спасавамо у бурама нашега живота и сваки онја који се нађе у лађи он има наду да преброди бродолом, а онај који је ван лађе он је сам себе осудио на пропаст, погибао духовну, тако је Бог и нама дао Цркву своју као Тело своје да у њој сагледамо себе, да погледамо себе, да уђемо у себе, да проверимо себе јер само проверени и загледани у себе ми ћемо видети колико смо достојни да улазимо у Светињу над светињама, а рекао сам јутрос да је сваки храм светиња. Зато човек када погледа храм он се сети Бога, зато се наш народ кад год је пролазио поред храма, он је застао, стао и прекрстио се, јер зна да у њему почива Бог. Зато и ми да будемо тога свесни, док смо у храму лађе Христове ми можемо бити спасени, и бићемо спасени, тј. ако слушамо Цркву, Јеванђење и трудимо се да извршимо, да испунимо оно што Јеванђеље говори. Зато је храм наше највеће уточиште овде на земљи, у коме ћемо наћи уточиште и утеху и заштиту, добићемо помоћ Божију, добићемо благодат Божију да се избавимо и као што је рекао један мудар човек, као што велики бродови који су усиддрени у лукама, су сигурни, тако и ми ако смо усидрени у брод Цркве Христове, бићемо спасени. Данас смо чули једно Јеванђеље како је Господ позвао апостоле Петра у службу апостолску, и ту видимо два веома значајна момента, први је да је апостол Петар дотада ловио рибу, био је рибар, то је био најпростији занат, али занат од кога се часно и поштено живело, а други је моменат када тог апостола видимо као апостола који лови људе у мрежу Христову. Господ је распрострео своју мрежу целом васељеном, онај који сенађе у тој мрежи Христовој, он ће бити извучен као рибе из воде, и спасиће се, али морамо нешто и друго знати, да је и онај нечастиви распрострео мрежу по свету и он лови, он лови људе, али не за Царство небеско, не за спасење, не за живот по Богу и у Богу, него за царство мучења, тамо где је он и зато човек, крштени човек је позван и призван да буде сарадник Божији, сарадник у спасењу, неко ће казати: „Па како да будем сарадник у спасењу своме?“, тако што морамо знати да нас је Бог без нас створио, али без нас неће да нас спасе. Неће Бог насилно да нас спасава, ако ми не тражимо спасење, ако ми не желимо спасење, ако ми нећемо да се спасавамо, него пустимо себе низ воду као онај папир, па лети тамо од обале до обале, не брине се да ли ће бити спасен и свеједно му је, да ли ће бити спасен: „Дај ми да једем и пијем док сам жив, па после ми ништа не треба“ е после ти и теби и мени управо треба, а да би то задобили, то после овога света, то започињемо овде у Цркви Христовој, у храму Христовом, у дому Божијем, започињемо да задобијамо то спасење, јер Царство Небеско, где је оно, да ли је оно само на небу или на некој другој планети, не, Христос нам каже где је Царство Небеско, „Царство је Небеску унутар у вама“, каже Хистос и ако човек има Бога у себи, ако има Христа у себи, ако носи Христа, ако Христом живи, ако се угледа на Христа и на Његово Јеванђеље и она оно што Црква учи, заиста тај ће човек бити помилован. Нама је Бог да Цркву и дао себе у Цркви својој, дао на Свето Причешће да се сједињујемо са Њим, дао нам Тајну Покајања, да се кајемо, да тражимо опроштај од Бога и једни од других. Често знам да кажем, да човек никада тако не личи на Бога него када има смирња у себи да каже: „Боже опрости ми“ и да у смирењу каже другоме : „Брате, сестро, опрости ми“, јер ако не опростимо, неће ни нама бити опроштено. Нама се све чини да други треба мени да опрашта, а ја том другоме не морам да опраштам, чини нам се да само треба други мени да чини, а ја немам потребе да чиним другоме, то није хришћанско, хришћанско је да дајемо себе за друге, да као што живимо за себе, да тако живимо и за друге, јер у сваком богослужењу чујете да се стално у Цркви говори: „Сами себе и једни друге и сав живот свој, Христу Богу предајмо“, јер када човек предаје себе Христу, он ће помоћи и онима око себе да и они предају себе Христу, видеће примере, примери су важни, дела су важни, примери су много значајнији, него хиљаде речи, боље је примером показати да верујемо у Бога, него да то доказујемо речима, језиком својим. Вера је да живимо по вери. Веру треба да претварамо у дела, вера без дела је мртва, можемо веровати колико год хоћемо, а ако не живимо по тој вери џаба нам је што проповедамо веру и што мислимо да живимо у вери, вера је без дела мртва, али су и дела без вере мртва, не вреди нам ни дела чинити, ако то не чинимо за Бога и за другога, ништа нам не вреди да и Цркву саградимо ако је не градимо у славу Божију, за спасење дора људскога, а ако је зидамо у славу своју и да се китимо лепим храмовима, ништа то не значи. Храм је најлепши када је испуњен народом Божијим, на светим богослужењима. Овај је храм предиван, али сваки ваш доласком у њега на богослужење, ви стављате по једну ружу, да тако кажем, на овај храм, који украшавате својим молитвама и својим делима. Хвала свима који сте и најмање допринели да овај храм буде саграђен и да га данас осветимо Духом Светим. Хвала свим приложницима, свим трудбеницима, свештеницима који су овде радили, да се овај храм подигне, хвала нашој сестри Коси која је сама понудила да да, ово парче земље, па и кућу своју дала за Цркву, е тај храм ићи ће испред тебе када пођемо и ти и ја и сваки од нас ка Господу. Свима вама хвала, нека бам Господ узврати стоструко, ја се молим Богу и Светом Архангелу Михаилу да Бог чује ваше молитве у овоме храму, да Бог услиши ваше молитве, а Бог ће чути и услишити ако је молитва из чистог срца, ако је молитва из љубави и из смирења, и Бог ће чути и услишити ваше молитве по мери вере наше. Зато чувајмо веру Православну, да би она нас чувала. Све можемо изгубити и имање и звање, али важно је не изгубити веру, јер када не изгубиш веру, то што изгубиш овоземаљско, даће ти и надокнадиће ти Бог, зато Цар Давид каже: „Не видех праведника остављеног, ни деце његове да просе“, нећемо ми просити ако се само будемо колико толико потрудили да праведно, поштени и искрено живимо, да се служимо истином, а не неистимом, да сеслужимо Богом, а не оним другим и браћо и сестре, рекох да се само у Цркви и криз Цркву спасавамо, зато треба Црквом да живимо, а не да се служимо Црквом, тј. да се хвалимо „Имам Цркву“, шта ти вреди што имаш Цркву, када не идеш у Цркву, ако не верујеш, ако ниси сазнао шта је твоја вера, ако не знаш шта је вера. Нега вас Господ све благослови, нека вас Господ све награди, нека Свети Архангел Михаило, а свим осталим небеским силама закрили вас крилима својим, нека молитве Светог Великомученика Косовског Лазара чије су мошти положене овде у овај престо, да вас Свети Лазар чува, да се моли за вас, да се моли за нас, да се моли за народ цео, род људски и српски, поготову да се моли за српски народ на Косову и Метохији. Био сам тамо пре два дана, верујте ми, сваког онога тамо Србина, без обзира, какав је човек, био бих у стању да га пољубим у ногу, само кад чива ону груду земље, а нама је Косово Јерусалим, нама је Косово жила куцавица срца нашег. Ако не можемо да помогнемо том нашем народу, дај, молимо Бога и светога Кнеза Лазара да се спасу, године су у питању малтретирања, прогона, одузимања, то су људи који легну вечерас, али нису сигурни хоће ли сутра осванути, зато ми овде који живимо у каквом-таквом благостању, да се сетимо и других, да се сетимо када се нахранимо, да има гладног народа, да му пружимо, да му дамо, јер Господ каже, ко да једну чашу воде другоме, даје Христу, тако сте ви овим храмом дали један део себе Богу. Нека вам за то Господ узврати стостуко, Бог вас благословио и свако вам добро дао".

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Епископ је доделио грамате признања Господину Радовану Милошевићу из Буковика, Господину Марку Топаловићу из Буковика, Господину Љубомиру Тимотијевићу из Мисаче, Господину Горану Станичићу из Буковика, Господину Драгану Јовановићу из Буковика, Господину Милошу Беговићу из Аранђеловца, Господину Томиславу Поповићу из Буковика, Госпођу Александру Јагодић из Аранђеловца, Господину Зорану Грујичићу из Аранђеловца и Господину Радошу Јосиповићу из Аранђеловца. Орден Светих мученика Крагујевачких првог степена Епископ је доделио Господђи Косани Видојевић из Буковика. Орден Вожда Карађорђа Епископ је доделио протонемснику Дејану Тодоровићу у знак признања за велику љубав према својој Светој Цркви, орден Вожда Карађаорђа је додењен и Господину Горану Радоњићу из Буковика, а јереј Милош Митровић је одликован чином протонамесника. По Светој Литургији је уследео културно-уметнички програм уприличен од стране КУД „Електропорцелан“ из Аранђеловца, а потом је уприличена Трпеза Љубави за све окупљене вернике.

јереј Немања Искић

Фотографије добијене љубављу Бориса Влајића из Аранђеловца.