Аутор књиге је Вјачеслав Рубски, православни свештеник, доктор богословља и религиологије, психолог, психотерапеут, предавач на катедри практичне психологије Одеског националног поморског универзитета и старешина цркве свете мученице царице Александре Римске при истом Универзитету.
ОПИС КЊИГЕ
Ова књига има за циљ да постави питање квалитетног преосмишљења православног духовног живота. Улазећи у проблематику, било би несмотрено када бисмо сукобљавали различита мишљења, па одређивали која су “исправна”, а која “погрешна”. Хришћани који се држе бинарног начина размишљања одавно су то учинили и сада су задовољни својом исправношћу. Људска свест није хомогена, није логична. У томе нема ничег лошег, као ни у томе што многи хришћани не верују у многе тврдње своје религије, иако мисле да верују. У нама истовремено постоје и својом истовременошћу нас узнемиравају два, можда чак и три различита православља. Истинска причасност Господу Исусу Христу то чини очигледним и даје нам смелост да себи то признамо.
Драгоцено искуство причасности Богу данас се пробија као цветић кроз асфалт. Православна традиција је жива, у њој постоје многе струне чији се звукови преплићу у једну мелодију током целе историје односâ Бога и човека. Православље је преузело све оно најбоље, све што је препознало као своје. Полифоничност православља, његова разноликост, је светиња која широким душама пружа слободу, простор за прихватање других типова православља и за своје духовно отварање у топлоти и светлости Господњој.
ДВА ПОГЛЕДА НА ТРАВУ, БОГА И ЧОВЕКА
Када Бог проповеда своје Царство, он са нама дели свој поглед на свет. Са његове тачке гледишта, ми изгледамо као трава која данас јесте а сутра се у пећ баца (Мт 6, 30). Али, бескорисност траве и човека Богу изгледа вредно и лепо: Ни Соломон у свој слави својој не одеваше се тако (Мт 6, 29). То је Божији поглед на нас. У томе се и састоји духовни живот: да једни друге видимо управо онако како нас Бог види. Међутим, због еволутивне потребе да се на све прилагођава, човечанство све види другачије него Бог. Ми свет посматрамо функционално: како би ми могао користити овај камен, ова трска, овај човек, овај Бог? Ако би и Бог нас посматрао на сличан начин, онда би сигурно био страшно разочаран.
За функционалног Бога човек ће увек бити неупотребљив, али за истинитог Бога човек је увек драгоценост. У његовим очима ми смо такви да нас је баш сада пријатно посматрати, као траву у пољу. Бог и ми се међусобно посматрамо толико различито да морамо бити веома опрезни: ако бисмо пробали да једемо пољску траву била би нам горка и неукусна, ако бисмо је бацили у ватру не би ни горела тако добро... Све у свему, када нешто почнемо да користимо, да подређујемо својим циљевима, може се десити да нам не одговара, да нам само једна или две карактеристике тога буду од користи, а све остало сувишно. То изазива негативне емоције. Чим почнемо да користимо људе, они престају да буду пољска трава коју Исус посматра са дивљењем и уживањем, престају да буду Божија створења сама по себи, лепи и уникатни предмети Божије ручне израде.
Функционални поглед је такав да ми чак и Бога гледамо како да искористимо, па зато мислимо да и он користи нас. Као да му можемо бити од користи, као да он од нас нешто захтева и жели да нас искористи. И спремни смо да му послужимо.
Овај правац размишљања неминовно води у одбацивање великог дела човечанства и великог дела онога што је човек. Ако Бог заиста жели да нас искористи, онда мора бити да је незадовољан нама, а ако је Бог незадовољан нама, онда треба да се кајемо – и тако до бескраја. Тиме себе осуђујемо на веома негативну палету осећањâ и расположењâ која се никада више неће променити, зато што ће се на једно наше учињено дело наћи сто неучињених и двеста недовршених. Функционално схватање је пут патње Бога и човека.
Човек није зарад било чега нити је Бог зарад било чега. Христос каже: Ево, стојим на вратима и куцам; ако ко чује глас мој и отвори врата, ући ћу к њему и вечераћу с њим и он са мном (Отк 3, 20). У функционалном доживљају од Бога нам, уместо вечере, остаје само злокобно куцање. Уместо да се радујемо што нам Бог отвара очи за лепоту ефемерног, ми само чујемо куцање које нас узнемирава. У овом свету никада нисмо спремни и одевени, наше Аугијеве штале никада нису рашчишћене. Хришћанин, рекло би се, разуме да то вољени Бог куца и жели са њим да вечера, али, пошто размишља функционално, сигуран је да је он за Бога лош. Зато се радост очекивања претвара у узнемиреност.
А, у ствари, треба само отворити врата и започети вечеру речима: “Ево ме, Господе, овакав какав сам! Јеси ли за ово рекао: ’Погледајте како је лепо?’ Хајде, онда, да вечерамо шта се има!” Небитно шта – да ли је Бог послао пријатно вече, леп утисак, укусну храну или уживање у кретању, музици... Јер, заправо, ни Бог није превише богат, он скоро да нема шта да нам дâ. Не треба да нам се тресу ноге зато што ће ући Велико Апсолутно Нешто. То је само наш Бог! Ући ће и даће нам своје виђење света – његов једини Дар. А јешћемо и пићемо шта се има. После Христовог Васкрсења апостоли су пекли рибу, негде другде су јели печеног овна, а ми узнемирено посађујемо Бога за сто на ком нема ни рибе ни овчетине, нема ничег осим горких трава, и кажемо: “Господе, жваћи нашу узнемиреност заједно са нама! Опрости нам наше грехове, опрости што те ужасно гневимо!”, итд. Овакав стил богоопштења потиче од нас самих.
Хришћани функционалисти најчешће ни не примају Христа, него се само дошаптавају: “Чујеш ли куцање? То је Божији гнев, ближи се његов страшни корак!” Такмиче се у узнемирености, а они који су највише уплашени сматрају се за најдуховније. Али, Бог не цени узнемиреност, већ неку лепоту “икс” коју види у нама. И ми ћемо је угледати чим престанемо да посматрамо једни друге као предмете за коришћење. Не треба вредновати човека по томе колико нам може бити од користи, иначе ће након делимичне очараности уследити много већа разочараност, која ће постати хлеб и вино нашег узнемиреног хришћанства.
Приредио Лазар Марјановић
