Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ Јован уз саслужење: Архимандрита Доситеја (новоизабраног војног Епископа), архимандрита Петра, архимандрита Евтимија, архимандрита Онуфрија, јеромонаха Серафима, протојереја – ставрофора проф. др Зорана Крстића, протојереја – ставрофора Зарија Божовића, протојереја – ставрофора Миладина Михаиловића, протојереја - -ставрофора Миће Ћирковића, протојереја – ставрофора Драгољуба Ракића, протојереја – ставрофора Милована Антонијевића, јереја Драгише Богичевића, протођакона Ивана Гашића, протођакона Небојше Јаковљевића, јерођакона Василија (Старовлаха) и јерођакона Јована (Прокина) уз молитвено учешће верног народа, свештенства, монаштва, градоначелника града Крагујевца, председника општина на територији Епархије шумадијске, представника јавног и културног живота.

Лепоти и благољепију божанствене Литургије допринело је појање хора Саборног храма, под диригентском палицом протојереја Драгослава Милована.

После прочитаног јеванђелског зачала, верном народу, у пригодној беседи обратио се ректор Богословије „Свети Јован Златоусти“, протојереј – ставрофор др Зоран Крстић, честитајући Владики Јовану двадесетогодишњицу Архијерејске службе је рекао:

““Не изабрасте ви мене, већ ја изабрах вас” (Јован 15, 16). У једном тренутку, како нам описује Јеванђеље, Господ Исус Христос се тако обраћа апостолима. Он им објашњава да се они нису налазили у потрази за учитељем, већ напротив. Сам је Господ једног по једног одабрао и то тачно по имену, на месту где су обављали своје послове. Позвао их је речима: “Хајде за мном”.

Чињеница изабрања, позива, јесте једна од најважнијих у нашој вери. Дакле, синоним за Цркву и хришћане јесте – изабрани. Све се то протеже још од постања света и стварања првог човека. Надаље, Бог изабира један народ да кроз њега пројави своју вољу и план за спасење читавог света. Оно што је важно у избору, изабрању, јесте да је иницијатива увек Божија. Колико год ми мислили да доносимо некакве важне одлуке које се тичу вере, увек треба да имамо у виду да се у основи налази Божији позив. Он увек постоји. Тек у тренутку одговора на позив постајемо свесни да је он био присутан.

Драга браћо и сестре, ових дана се навршило двадесет година откако је наш Епископ дошао на трон Епархије шумадијске. Двадесет година није дугачак период у историји Цркве, а тек у историји света. Но, за наша људска мерила, двадесет година јесте значајан период. За све то време смо могли веома добро да упознамо нашег Епископа, исто као што је и он могао да упозна нас. Двадесет година је протекло у сарадњи свештеникâ и верног народа Шумадије са својим Епископом. Та сарадња непрестано оставља међусобне утицаје. То је оно што је карактеристично за заједницу. Живећи заједно ми остављамо печате на другима. Воља је Божија да на тај начин утичемо једни на друге, да изглађујемо све оштрине које свако од нас има понаособ да бисмо постали обли попут облутка у води.

Како смо деловали на нашег Епископа и какав смо печат оставили на њему, то би требало он да каже. Усудио бих у овом моменту да кажем какав је утисак он на нас оставио. Исто тако, то је јако важна чињеница. Какве год врлине да носи свако од нас у Цркви, оне нису његове индивидуалне. Ако би то остале, оне не би биле на изградњу и спасење. Истичући врлине свакога од нас, ми говоримо о врлинама Христовим. Циљ свакога од нас јесте не да живи он сам, већ, речима апостола Павла, да у нама живи Христос. Пројављујући врлински живот, ми пројављујемо Христа и на тај начин свету сведочимо да смо верујући људи.

Ако би требало да говоримо о врлинама које је наш Епископ у ових двадесет година утиснуо у живот у Шумадији, усудио бих се да поменем две.

Прва је ревност. Када сам рекао да Бог призива свакога од нас, људи различито на тај призив одговарају. Неки уопште не одговарају и занемарују га. Неки одговарају свим срцем. У аскетској литератури често налазимо да када на љубав Божију дарујемо љубав људску, онда се благодат Божија усели у то срце и човек више не може да замисли да може постојати већа вредност и нешто значајније од те љубави Божије. Нама са недовољно вере, често није јасно како су светитељи чинили велике подвиге. Имајући ватру љубави Божије, они су успели све. На љубав Божију, одговара се ревношћу. То видимо у свакодневном раду нашег Епископа. Он је на тај начин одговорио на призив Божији још у дечијим годинама да непрестано љубав Божија у њему ради, да га обликује и да никада не дозволи да се умори или да у једном тренутку каже: “Доста је”. Не! Очигледно да љубав Божија и ревност коју исказује, нема ту границу, нема меру. Заиста, када Бог даје љубав, Он то не ради на меру. Врло често, ми наш одговор на ту љубав дајемо на меру и кажемо: “Од мене је доста”. Оно што видимо у ових двадесет година, наш Епископ љубав не враћа на меру. То је оно што се утискује у живот свих нас око њега, али и целокупне Епархије шумадијске.

Као друго, желео бих да истакнем његово гостољубље. Да ли је неко од нас доживео да је из куће нашег Епископа отишао гладан, неуважен или слично. Дакле, гостољубље јесте карактеристика верног човека, карактеристика хришћана. То треба да буде и карактеристика Епископа. То се као печат утискује у живот Шумадије. Често мислимо да је гостољубље искључиво људска особина. Ради се о једној од кључних хришћанских особина. Немојмо заборавити да Свету Тројицу једино сликамо кроз гостољубље Авраамово. Дакле, Авраам је угостио њему непознате људе. На крају се испоставило да је угостио самог Господа. Већ та чињеница да ако угостимо странца, може да значи да смо угостили и самог Господа. Ако нахранисте једнога од ових малих, мени учинисте, мене примисте, мене у затвору обиђосте, говори Господ… То је оно што карактерише нашег Епископа, али, рекао бих, да би то требало да карактерише читав живот Шумадије уопште. Јер, где ће сви да доживе гостољубље ако не у Шумадији? Било би бесмислено када би Шумадинци били негостољубиви и неради да приме странца.

Браћо и сестре, усудио сам се да изнесем неки свој утисак и мишљење у нади да ће то бити и ваше мишљење. На тај начин да честитамо јубилеј нашем Епископу, желећи му да још много година буде на челу Епархије шумадијске. Амин!"

Беседа протојереја-ставрофора проф др Зорана Крстића, ректора Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу

После завршене Свете Литургије прослава је настављена трпезом љубави. Поводом јубилеја, свим гостима на трпези љубави, подељена је на поклон Споменицу “Две деценије служења” Епископа Јована поводом 20 година епископске службе.

БИОГРАФИЈА ЕПИСКОПА ШУМАДИЈСКОГ Г. ЈОВАНА