По прочитаном јеванђелском зачалу Преоосвећени Владика обратио се сабраном народу пожелевши “срећну славу капеле, параклиса овога манастира који је посвећен Светом Симеону Столпнику, великом угоднику и молитвенику Божијем, великом слуги Божијем, човеку који је целога себе, браћо и сестре, предао Христу Богу. Чији је живот сав био у молитви, толико жељан молитве да је просто желео да се подигне, да се уздигне са земље и тако је сачинио тај столпник, столпник на који се попео и четрдесет година није сишао и непрестано се дању и ноћу молио Богу. За нас који имамо слабу веру тешко да можемо схватити да је то могуће. Али онај који верује у Бога он зна да га Бог прати на сваком месту и да Бог чује његове молитве. Благословен је наш данашњи долазак у ову свету обитељ, у овај свештени манастир, на молитву браћо и сестре. Да је благословено наше сабрање на ову божанствену Литургију, где смо дошли да примимо благодат Духа Светога која нам се даје кроз Свету Литургију. А благодат, односно Дух Свети, силази на дарове које ми приносимо Господу и Дух Свети претвара у Истинито Тело и Истиниту Крв Христову. Оно што је природно претвара у неприродно. И зато ми када се причешћујемо ми се причешћујемо самим господом нашим Исусом Христом, а причешћујемо се ради живота вечнога и ради опроштаја грехова. Људи вере знају да у причешћу добијају благодат самога Господа и добијају благодат Духа Светога који крепи, снажи. Али да би задобили благодат треба да слушамо шта нам јевађеље каже. Данас смо чули један диван одељак Светог апостола Павла који нам каже “Обуците се у свеоружије Божије”, дакле обуците се у Христа, “обуците се као изабраници Божији, обуците се у срце жалостиво, срце доброте смиреноумља, кротости и трпљења”. Када би имали стално на уму ове речи Светог апостола Павла заиста би ми још и овде сада осетили да смо у Царству Небеском. Осетили бисмо да је Царство Небеско у нама. Ми када се облачимо у Христа, тј. у Христове врлине, мис е заправо облачимо у новога човека, у новога Адама, како каже Свето Јеванђеље. И зато једино Име којим се ми спасавамо јесте Име Господа нашега Исуса Христа. Ми треба да се обнављамо у Бога и да тако постајемо нови. Треба најпре да очистимо своје срце, своју душу, своја осећања, како би се Христос уселио у нас. Треба прво да очистимо своје срце, јер у срцу је и добро и зло, и Бог и ђаво, љубав и мржња, све је то у човековом срцу, а шта ће да изађе на површину зависи од тога чему ми следимо, шта ми подржавамо у себи. Ако будемо подржавали мир у себи онда ће мир бити не само у нама, већ и око нас. Али ако немамо мира у себи, а мира нема без Бога, онда ће све нама бити у немиру, онда ћемо сваког човека осећати као непријатеља, нећемо осетити да је то икона Божија, јер немамо жалостивости како каже свети апостол Павле у данашњем апостолу. Треба да се мењамо у другачијег човека, новог човека, човека који другачије мисли, човека који другачије живи, ради и другачије осећа. Такав нови Христов човек има жалостиво срце, односно има саосећајно срце и осећа свакога човека као брата свога. Осећа да му треба тај други, јер верујући човек зна да се само преко другога спасавамо, а не да се спасавамо сами по себи, по својој умишљености. А човек када не осећа другог човека као тог потребног за његово спасење, он је онда себе издвојио из заједнице.
Човек који има жалостиво срце, има заправо саосећајно срце, срце које је испуњено јеванђелским врлинама. Такав човек има другачији осећај за другога, и другога сматра бољим од себе. А срце жалостиво се стиче јеванђелским животом, животом Цркве, животом светоотачким, јеванђелским врлинама. Најпре се стиче у молитви, али оној правој ватреној молитви, стиче се у Божанској љубави, љубави која вечна. Ове врлине преображавају човека, освајају срце човеково и чине га новим срцем које га оплемењује, или како је то лепо рекао Свети отац Јустин Ћелијски, "оно га оплемењује, оно га умилостивљује и ожалостивује". Себичан човек, самоуверен у себе не може да осети другога човека јер нема снисходљивости. Без ових врлина срце човека је роб, и то роб окамењене неосетљивости и тако човек и срце његово пропадају у самоме себи. Човек окамењене неосетљивости најпре је неосетљив према себи самоме. Онај човек који не размишља јеванђелски и не размишља да његов ум треба да буде обладодаћен, већ мисли да му је ум, поступци и мисли исправне. Зато апостол Павле и каже да се обучемо у свеоружије Божије како бисмо могли да се одржимо против лукавства ђаволског. Овим речима нас свети апостол Павле поучава да ако хоћемо да се одржимо у овоме свету и да будемо прави хришћани, на првом месту треба да јачамо у Господу и да јачамо у сили Његовој, а то се постиже кроз веру и хришћански живот, кроз врлински живот. Помолимо се зато и Светом Симеону, да нам он помогне да се и ми из дана у дан, из тренутка у тренутак , да се што више омолитвенимо, јер када се молимо ми разговарамо са Богом", рекао је Епископ Јован.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након заамвоне молитве Преосвећени Владика извршио је чин освећења кољива и резања славског колача, а потом су сви присутни позвани на трпезу љубави коју је припремило братство манастира Тресије.
ђакон Бојан Миленовић
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/8517-evharistijsko-sabranje-i-slava-paraklisa-u-manastiru-tresije#sigProIdb926bcd593