За певницом су певали: протојереј Драгослав Милован и г. Александар Савковић.

Чтецирали су: г. Урош Петковић, г. Василије Арсенијевић и г. Симеон Петковић.

После прочитаног Јеванђелског зачала Владика је у беседи рекао:

“У данашњем прочитаном апостолу налазе се поуке Светог апостола Павла које се односе на нас као људе, који треба да се стално обнављају, да се стално преображавају, да се стално преиспитују, и зато апостол Павле између осталог данас нам рече: “ако је ко у Христу, он је нова твар, старо прође, а гле ново настаје”. Ми хришћани, ма колико да смо грешни, а јесмо, али ми треба да будемо окренути ка ономе што је испред нас. Али да се само сећамо прошлости уколико себе проверавамо, шта смо то у прошлости урадили, шта нисмо добро урадили, шта нисмо добро говорили, шта нисмо добро чинили, када се нисмо се добро понашали, и зато апостол Павле каже: “гле старо прође, а ново постаде”. Ново, човек који се обнавља у Христу, који стално, браћо и сестре повећава своју веру у Бога, своју љубав према Богу и према дугима. Који повећава стално себе у исправљању, у преображењу своме, он постаје нови човек. Зато сваки од нас, данас на пример, јутрос кад смо устали, ако смо себи казали: “Е, ја би данас требао да будем другачији, односно бољи од јуче”, ако тако започнемо дан, онда ће нам Бог послати и силу и моћ и крепост и да заиста постанемо бољи него јуче.

Али човек који сматра да не треба да се исправља, који сматра да не треба да се поправља, који сматра да је исправан, тај није у Христу. И заиста овим речима којим апостол Павле нама хоће да каже, да ко је у Христу, он је у новом човеку. А који је то нови човек? Богочовек Христос! И јесте тај човек који је нови у Богочовеку, он уствари јесте једини прави човек. Једини јесте нови Адам, а Христос је нови Адам. Стари је онај Адам грешни, који је својим грехом повео цело човечанство у грешност. Али нови Адам је дошао да исправи то што је грешни стари човек учинио, и да учини човека новим. Али, чиме и како? Само Христом. Христом човек постаје нови, а не сам собом браћо и сестре. Дакле, заиста када је у Христу, човек ни по чему уствари није поробљен. Није заробљен, јер је у Христу. У Христу је слобода, али ако је човек у старом човеку он је сав заробљен. Он је поробљен у себи, а у ствари и не примећује да је заробљен, него мисли напротив, он је управо слободан. Бог јесте нас створио као слободне браћо и сестре, и то је велики дар Божији, али и велика одговорност. Ако ме Бог створио слободним, а јесте, то значи да ја не смем слободу да злоупотребим. А човек слободу или злоупотребљава, или је усавршава у тој новој слободи. А кад се усавршава у тој новој слободи, он свлачи, скида старога човека, и облачи се у Новога, у Христа се облачи. Па и ми кад смо крштени, у Христа се крстисмо у Христа се обукосмо. Е, онај човек који чува ту крштенску благодат, он браћо и сестре стално гледа како да буде бољи човек. Како да се исправља, јер је Христа примио у себе, у Христа се крстио у Христа се обукао. И треба да чувамо ту одећу Христову на себи браћо и сестре.

По тој одећи коју смо задобили, благодати кроз крштење препознаће нас Господ. Сећате се оне црквене песме, када Петар каже: Спасе, ко ти ризу раздра? А он каже Арије безумни, који је почео да учи против Христа. А зашто је почео да учи против Христа? Зато што је себе ставио изнад Христа. Али ми никако нећемо да признамо да на неки начин стављамо себе изнад Бога. А како ћемо да препознамо таквог човека? Лако, само погледајте да ли прима савет. Ако не прима, он је себе ставио изнад Бога. “Ја сам всје и всја, ја сам Бог”. Али тачно је и то да Бог је дошао да учини човека Богом. Али по благодати, не по ономе што ти и ја можемо постати Богом.

Дакле, када је човек у Христу, кажем он је браћо и сестре цео човек. А када није у Христу, он је половичан или кад Христа нема у себи, он је само ко љуштура, како каже Свети апостол Павле, који личи на човека, хода, видимо да је човек, да је биће, а не видимо шта је у њему. Али онај човек који има благодат Божију у себи, он види и срце другога. Ту не смемо да се заваравамо, Бог тим људима открива да види и шта је у срцу другога. А онај то не види него мисли, “ја говорим пред тим духовником о себи, и убедио сам духовника да сам то и то”. Али правог духовника који носи Христа у себи, који Христом живи, који Јеванђељем живи, који слуша Цркву, то је духовник и оно о чему нас учи Црква. Дакле браћо и сестре, човек у Христу није поробљен, него је баш тиме доведен управо до савршенства. “Усавршавајте се до пуноће раста Христова”, каже апостол Павле. Ми не можемо постати као Христос, али нам је стављен тај идеал да се усавршавамо, и све док смо у том усавршавању нас ће Бог усавршити. То је исто браћо и сестре када ђак у школи стално мисли како да научи лекције, и стално је упућен на школу. Стално мисли како да научи, како да положи испит. Дакле браћо и сестре, човек је нови човек само Христом, а никако сам собом. Све до Господа Христа стари човек је био роб. Роб греха и смрти, тиме је трулио у немоћи и очајању. Грех трули људску природу. Али нови Адам је дошао, да ту палу људску природу да је преобрази, поново очисти, и поново узнесе до престола Божијега. Значи Бог хоће, само да ли ти и ја хоћемо брате и сестро. Да ли хоћемо, и ако смо пуни себе, ту нема места у нама за Бога. Ми смо испуњени собом, или како кажу моји студеничани, “узео сам себе у руке”. Сам себе води и руководи. Мисли да доводи себе до савршенства. Људска природа је једино грехом умире и стари. Господ је дошао и узео грехе наше на себе. Приковао их на Крсту. Нови човек је у истини само Богочовек браћо и сестре, и сви који су Његова духа, они су саставни делови Његовог вечног Тела. А вечно тело, то је Црква Христова. И зато онај који не слуша Цркву, не слуша ни Бога, јер Бог је у Цркви. Црква је Богочовечанско Тело Његово. Ако ми Христа одвојимо од Цркве, Он није Христос, ако ми Цркву одвојимо од Христа, она није Црква. То једно без другога апсолутно не може, браћо и сестре.

Дакле овај Христолики човек је једини бесмртан човек, и он уствари никада не стари. Човек грехом стари браћо и сетре. Али покајањем човек се подмлађује. Обновићеш младост своју као у орла. Значи онај који се обнавља, он стално постаје нови човек. Он осећа да је ново у њему, а то ново то треба да буде Христос. Дакле, ко је у Христу, не престаје бити човек, него се напротив обнавља у новога човека, који је саздан по Богу, у правди и светињи и истини. Обнављањем ума свога, браћо и сестре, човек одбацује свог старог човека, и он се облачи у новога. А какав је тај нови човек браћо и сестре? Од чега је он саздан? Тај нови човек је саздан по Богу. Нисмо сами саздани од себе, него од Бога. Но како човек постаје Христов човек? Како се уствари, усељује у Христа и како се човек охристовљује? Кроз живот јеванђелски, кроз Свете тајне на челу са Светом тајном крштења о којој сам већ неколико речи и рекао. Дакле браћо и сестре, човек се облачи у Христа, ако своју душу обуче у Христову душу. Ако своје мисли обуче у Христове мисли, ако своје срце обуче у Христово срце, ако човек своју савест браћо и сестре, обуче у савест Христову. Е, то је нови човек. То је тај исправљени човек, то је човек који слуша и не живи по својој вољи, него живи по вољи Христовој. Дакле, једном речју, човек је нови човек кад сва своја чула облачи у чула Христова. Отуда све што чинимо по Богу, каже апостол Павле: “чинимо побожно”. Не лицемерно, него са осећањем и жељом да се Бог усели у нас, браћо и сестре. Ево данашње Јеванђеље нам говори, како је Господ Исус Христос позвао своје ученике у апостолску службу, на првом месту позвао је браћу Петра и Јована, и шта им је рекао? Рекао им је: “хајте за мном”. Они Христа нису познавали. Можда су чули, али Христа нису познавали. Али они су као богобојажљиви људи, препознали Христа у том гласу Његовом. Божанском гласу, препознали Христа у том Божанском позиву, и нису се више двоумили, “шта ћу сад, од чега ћу да живим, од чега ће да живи моја породица?” Они су одмах имали поверење у Христа, да их Христос неће оставити. И заиста браћо и сестре са правом цар Давид каже: “не видех праведника остављеног, ни деце његове да просе”, а онај који се прави праведан, а није праведан тај јесте и остаће највећи бедник и највећи сиромах. А да би човек могао да иде за Христом он најпре треба, да престане да се руководи својом вољом, и да се потпуно преда љубави Христовој. А љубав Христова воли све. Она свакога човека привлачи себи. Човек треба да се преда Христу као једином началнику спасења, једином началнику живота, једином началнику Спаситељу нашему. Зато не тражимо Спаситеља тамо где га нема, али прво Спаситеља тражимо у свом срцу. Јесмо ли се обукли у Новога човека, јесмо се обукли у Спаситеља? Тражимо га у себи а не на неком другом месту или у другом човеку. Прво га тражи у себеи, ако га нађеш благо теби, онда ћеш наћи Христа и у сваком другом човеку. Али ако немаш Христа у себи, нећеш га наћи ни у другом, јер га не видиш. А због чега га не видиш? Не видиш га од себе самога. Не видиш га од своје гордости, од своје сујете, браћо и сестре.

Дакле једини услов да пођемо за Христом, јесте да се предамо Христу, да се дајемо Христу, као што се Христос даје нама. Да се дамо Цркви Христовој, да нас Црква води и руководи и да се ми Црквом спасавамо. Нека би Господ дао да се ми стално облачимо у тог новог човека. Човек кад се обуче у Христа он је сав у радости, он се сав труди да се исправља и обнавља како би се Христос уселио у њега”, рекао је Владика беседи.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После одслужене Литургије Владика је поделио благослов и иконице верном народу.

ђакон Недељко Дикић