СЛАВА КАПЕЛЕ ЧАСНОГ КРСТА У СТАРОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ

СЛАВА КАПЕЛЕ ЧАСНОГ КРСТА У СТАРОЈ ЦРКВИ У КРАГУЈЕВЦУ

У недељу 14. августа 2022. године, Епископ шумадијски Г. Јован служио је свету Архијерејску Литургију у Старој Милошевој Цркви у Крагујевцу поводом Славе капеле Часног Крста, која се слави првог дана Госпојинског поста.

Епископу су саслуживали: ректор крагујевачке богословије Светог Јована Затоуста протојереј - ставрофор др Зоран Крстић, пензионисани протојереј - ставрофор Живота Марковић, Архијерејски намесник лепенички протојереј Срећко Зечевић, професор у крагујевачкој богословији јереј Владан Костадиновић, управник Информативне службе Епархије шумадијске јереј Дејан Марковић и презвитер Старе Цркве Стефан Дамјановић, те протођакони Иван Гашић и Мирослав Василијевић.

Чтецирали су студенти Богословског факултета у Београду г. Александар Бојанић и г. Милан Јеличић, као и ученик крагујевачке богословије Василије Андрић и г. Лазар Нешић.

Литургију су својим појањем улепшали “Србски Православни појци” из Београда.

Након прочитаног Јеванђеља, верном народу се по благослову Владике Јована беседом обратио ректор др Зоран Крстић, рекавши:

“Браћо и сестре, срећан празник и срећна слава ове наше мале крштењске цркве, непосредно поред своје много старије сестре. Као што сам рекао, мала црква је подигнута као крштењска и до сада је заиста у њој много људи крштено. Није случајно да је она посвећена Часном Крсту. Постоји суштинска веза између крштења и Крста. О томе вам жели нешто рећи. Сви ми који смо крштени овде или у некој другој цркви или широм Православља, већ двадесет векова на крштењу смо дали одређене завете.

Дакле дали смо реч, нешто смо се заклели. Ја вас подсећам само колико људи цене или бар су некада ценили реч. И у другим народима постоји да кад неко да реч да је то завршена ствар, да ће пре живот изгубити него што ће погазити реч. Ето неким чудом ми хришћани тако олако кршимо задату реч дату Богу, а не људима. Неки врло олако преступамо дату реч. Крштењски завети? Рећи ће неко: „Па ми не знамо шта је то”. За тридесет година службе ја сам врло често слушао рекао бих такав изговор: ми не знамо, научите нас, причајте, проповедајте, правите телевизијске и радио емисије, кажите нам то што ми не знамо.

Заиста се може рећи да ми свештеници можемо да будемо ревноснији, али није баш да не говоримо ништа, није баш да нема никаквих емисија ни на телевизији ни на радију, да нема нигде ништа да се прочита, да нема књига брошура, ни то није тачно. Али схватио сам да није проблем у томе.

Проблем је у томе што један добар број хришћана то уопште не интересује. Крштење је постало једна обичајна пракса коју треба да испунимо и ништа више. Какав је смисао крштења, шта се ту дешава, какве ми завете дајемо Богу, то људе уопште не занима. И не само зато што би изговор био ми не знамо, јер онај кога нешто занима, преврнуо би и небо и земљу да дође до одговора. Дакле када вас нешто силно занима ви ћете питати, ви ћете тражити и током времена ћете наћи одговора на своја питања. Када вас нешто не занима, онда нема одговора на питања, јер га ви једноставно ни не тражите. Подсетићемо се речи Христових: „Куцајте и отвориће вам се, тражите и наћи ћете.” Онај који не куца неће му се ни отворити, онај који ни не тражи, неће наћи. Врло често је то ситуација да ми нити знамо који су наши крштењски завети нити нас то интересује.

А ево како то изгледа. Први завет јесте да смо се одрекли овога света, да смо умрли за овај свет, да смо умрли за идеале овога света, да смо умрли за прохтеве овога света и за циљеве овога света. То значи покајање. Ту праксу имамо у крштењу. Када погружавамо дете или одраслога човека у воду, ми том праксом управо то означавамо. Тај је умро за овај свет. Његове жеље и животни циљеви постају другачији. То умирање за овај свет постаје наш Крст и треба да буде Крст. То је прва веза између крштења и Крста. Јер умрети и одрећи се жеља овога света јесте заправо Крст. Ево како то изгледа који су то идеали данашњег човека. Да ли треба да вам наговестим да ћемо се сви у њима препознати.

И то је тако од Адама до данас. Мењају се форме, али увек остаје следеће: Шта жели данашњи човек? Жели задовољство. Задовољство само по себи није лоше. Оно је само по себи добро. Све што доноси задовољство је добро само по себи. Све што ствара бол, непријатност или како бисмо можда могли да кажемо крст, где се треба потрудити, то се одбија. У то сам се много пута уверио, да док људима говорите о хришћанству и о Богу, све иде док им говорите о радости, то се прихвата. Када почнете да говорите о Крсту, ту се спушта завеса. Човек више не жели да слуша, јер дух овога света каже да је бол, непријатност, патња неприхватљива, јер је бесмислена и треба је избећи. То је та прва веза између крштења и Крста. Она друга је да није само да смо умрли у крштењу, већ и да смо се и родили за Христа. Хришћани су тако и добили име јер верујемо у Христа и исказали смо веру у Христа као Цара и Бога. И ето то је поново та веза између нашег завета и Крста и сваки онај који искаже ту веру и живи ту веру, већ носи свој Крст. Ми смо исповедили да верујемо у Христа као Цара и Бога. У данашњем Јеванђељу смо чули шта се дешава са Петром. Њему изгледа величанствено то што његов учитељ хода по мору. И ја бих да пробам: „кажи ми да дођем.” Када му је Исус казао да дође он је истог часа почео да ходи и да тоне јер је посумњао. То је оно што ми зовемо искушењем. Оног тренутка када посумњамо у исказ који смо дали да је Христос Цар и Бог, тог тренутка почињемо да тонемо. Тог момента је ту рука Господња која нам не да да потонемо.

Најзад да закључим, зашто се ми тако лако одричемо Крста? Зашто нам то изгледа тако страшно, посебно савременом човеку да тако панично бежи од бола, трпљења. Зато што малу љубав имамо. Малу љубав према Христу па не желимо ништа да претрпимо за Христа. Али исто то се дешава у нашем свакодневном животу. Мала је љубав постала у браку па не можемо више да трпимо једни друге, мала је љубав у породици, па ни породицу не можемо да одржимо чврсто да нам буде стуб живота, да не говоримо о суседству, о комшилуку, о пријатељствима где се сва врло лако раскидају. Чим дође до неког проблема, човек каже: „Ма, ајде, не треба ми он”. Све су то знаци да ми мало волимо. Онај који мало воли неће ни да понесе Крст. Јер тежина Крста се не мери само по величини. Крст може да буде мали и јако тежак или да буде велики али да буде лак. Онај који воли, иако му је Крст велики – није тежак. А онај коме је љубав мала и према Богу и према људима и најмањи Крст доживљава као невероватно тежак. Као што видите проблем од Адама па до дана данашњег јесте проблем љубави. Колико љубав имамо према Богу и према људима који нас окружују. То је мерило нашег живота, пре свега хришћанског живота, Амин!”

Беседа протојереја-ставрофора проф др Зорана Крстића, ректора Богословије “Светог Јована Златоуста” у Крагујевцу

Причестивши верни народ, Владика Јован је приступио ломљењу славског колача који су припремиле парохијанке Старе Цркве, Славица Здравковић и Данијела Павловић. Оне су својим старањем приредиле послужење за све присутне чиме је обележен почетак Богородичиног поста.

На крају литургијског сабрања, Владика Јован је благоизволео да Архијерејским граматама захвалности одликује г-ђу Светлану Ђорђевић, г. Јова Зечевића, Зорана Јанићијевића, Бранислава Ђукића и г-ђу Евицу Банковић који су учешћем и личним залагањем дали посебан допринос утврђивању и афирмацији живота Цркве.

Почетак поста је настављен заједничком трпезом љубави верног народа са својим Епископом.

протођакон Мирослав Василијевић