Чтецирао је студент теологије господин Јован Младеновић.

Беседећи након прочитаног јеванђелског зачала, владика је пре свега честитао славу игуманији манастира мати Февронији и свим данашњим свечарима: “Нека је благословено ово наше сабрање овде у овом светом манастиру у коме смо се сабрали да се Богу молимо и да молимо Свету мати Параскеву да се она моли за нас. Нама су потребне молитве сваког човека хришћанина, али су нам на првом месту потребне молитве светитеља Божијих, јер Бог прима молитве праведника. Сабрали смо се данас у овом манастиру попут наших светих предака који су се у овом манастиру сабирали вековима и овде у овој светињи служили и овој светињи приступали и од ове светиње тражили милост и љубав од Бога и добијали је, браћо и сестре. Живот човеков треба да буде сав у вери и кроз веру. Живот човеков треба да буде сав у љубави и кроз љубав, јер ништа без вере и без љубави не можемо добро учинити. Ако немамо љубав према било чему, а поготово према човеку онда смо празни људи. Ако немамо љубави у Цркви онда нећемо ништа научити од онога што нас Црква учи, него ћемо и даље мудровати својом мудрошћу и мислити да смо итекако на правом путу. Међутим, браћо и сестре, то све није тако. За све нам је потребна вера и љубав. Из житија Свете мученице Параскеве видимо да је она одгајена у хришћанској породици. У породици где се она на првом месту научила вери и љубави. Тако човек оно што понесе са кућног прага ничим не може да надокнади. Оно што си понео са кућног прага носиш кроз цео свој живот. То је оно што наш народ каже, оно што колевка заљуља то мотика закопа. Човек који није понео веру са домаћег огњишта, неће је стећи ни у Цркви ни у држави, па чак и да изучава и о вери и о љубави, јер није заквашен са рођењем вером и љубављу. Од онога са чиме смо заквашени, односно шта је наш квасац који је у нама зависи да ли узрастамо или не узрастамо. Као што су квасцу који се користи да би тесто нарасло потребни услови, тако је и човеку на првом месту потребна вера и љубав. “Вером ходимо, а не знањем”, каже апостол Павле. Вером усељавамо Бога у себе. Света мученица Парасквева старала се целим својим животом да испуни заповести Христове, а онај који се стара са правом вером, њему Бог додаје моћи, додаје снаге, силе, труда и тако човекова вера прераста у силу Божију. Прераста у ону јеванђелску веру о којој Господ каже: “Ако имате вере колико зрно горушичино, моћи ћете и горе да премештате”. Браћо и сестре, Света Параскева живела је вером и веру претварала у дела. Она је живела љубављу и љубављу доказивала да воли Бога и човека. За Свету Параскеву љубав према Богу била је претежнија од самог разума њеног. Она је у свом животу заиста примењивала оне речи Светог апостола Павла који каже: “Да бисте могли познати претежнију од разума љубав Христову”. Шта нам вреди разум ако немамо вере и љубави. Ништа нам не вреди. Онда ће разум да нам блуди. Онда ће разум да смишља пуно штошта, али ако нема ове две врлине не може ништа добро да смисли што се тиче нашега спасења. Не од разума Божијег, него од разума човечијег помраченог од греха. Разум је наш помрачен ако немамо вере. Разум је наш помрачен ако у њега стављамо само себе, а не Бога. Човеку којем је разум помрачен можеш говорити што год хоћеш. Можеш га опомињати, можеш му давати савете, ништа не вреди. Зашто? Зато што се он ослонио на свој разум, а не на разум Божији, браћо и сестре. А понављам и себи и вама, разум човечији, браћо и сестре, ако није оплемењен разумом Божијим, онда тај разум човека води у пропаст. Колико и колико имамо разумних људи у овоме свету, што би рекли Свети Оци, а где су? Римски цареви су итекако били разумни људи, образовани људи, а шта вреди кад нису спознали оно што је најважније – нису спознали Бога, него по свом разуму убијали оне који верују у Бога. Да, кад се разум човеков, браћо и сестре, изметне, што би рекао наш народ, он не уме ништа спасоносно да смисли и да учини. Зашто све то? Зато јер је Божији разум раван Божијој љубави и ниједно није претежније од другога. Потребно је и једно и друго, али све треба гајити у себи кроз веру и кроз љубав. Све. У супротном гајимо кроз себе и себе пресликавамо и представљамо другима. Али такав човек не види да он уствари погрешно представља себе, зато што је обзидао свој разум собом, и не дозвољава да разум Божији оплемени његов разум. Дакле, браћо и сестре, људски разум удаљен од Бога не може никако да схвати ни љубав Божију која је показана кроз Господа нашег Исуса Христа. Зато је Бог Отац послао свога Сина у овај свет да уразуми свет разумом Божијим, да га оплемени љубављу и да усади у њега јаку, чврсту веру. Господ је говорио: “Све је могуће ономе који има вере”. Ми ћемо често рећи да имамо веру, али ако би нас неко питао шта је вера, ту бисмо почели да муцамо, зато што веру нашу нисмо претворили у дела, а онда би дела наша говорила о нашој вери. Зато Свети апостол Јаков каже: “Покажи ми веру без дела, а ја ћу теби показати дело без вере”. Не може једно без другога. Говорити: “Верујем”, а веру не претварати у дела, то је оно звоно које само звечи и ништа више од себе не даје. Додао бих да Бог разуме људе, разуме и слабости, али зна се докле. Бог разуме људе, али не знам колико ми људи разумемо Бога. А Бога разумемо онолико колику веру имамо, онолико колико вером уселимо Бога у себе. Дакле, Бог разуме људе, али људи често не разумеју Бога, зато што хоће само себе да разумеју. Такав човек нема разумевања не само према Богу, него ни према другоме, или има, али на свој начин. Зато је потребно да Црквом све проверавамо – и веру и љубав и наду и све хришћанске врлине. Ако их не проверавамо Црквом, Јеванђењем, Христом, те врлине не само што нас неће спасти, него ће нас већма осудити. Бог зато покушава да Божанским разумом уразуми људе кроз много штошта – преко предивне природе, творевином својом, преко пророка. . . Али, да ли су људи слушали пророке? Да ли ми, новозаветни хришћани, слушамо Свете Оце, да ли слушамо свете апостоле, да ли слушамо Цркву, да ли живимо Црквом или се само служимо Црквом? То је врло важно да знамо. Ако се само служим Црквом, тешко мени. Ми треба да служимо Цркви, да бисмо кроз то служење Цркви ми облагородили свој разум и своје биће. Бог својом љубављу привлачи људе. Сетите се шта је Господ учинио онима који су Га прикивали на крст. Да ли их је осудио? Није, него из љубави говорио: “Оче, опрости им, не знају шта раде!” Али, љубав је двосмерна. Не можемо ми тражити да нас други воле, а да ми друге не волимо. Како, дакле, да схватимо оно што је изван нашег разума? Никако другачије него променом разума, пробуђеним и разбистреним разумом. Да то схватимо просветљењем и узвишењем разума, да разум узнесемо ка Богу, очишћењем разума. Тако што ћемо стицати стално нови разум, а нови разум је Христос. Он је једини кад је дошао на овај свет рекао: “Гле, ја све ново стварам. “ И човек ако је у Христу, и ако је Христос у њему, он стално постаје нови. У супротном он остаје онај стари човек који је навикао да живи како живи, да се понаша како се понаша, значи он се не обнавља. Погледајте једну плодну воћку – ако се она не би обнављала, шта би било, хоће ли донети следеће године род? Неће. Тако и човек - ако се не обнављамо, али у Јеванђељу, у Цркви, нећемо имати способности да разумемо љубав Христову која је претежнија од грешног разума људског. Зато црквени песник пева: “О дубино премудрости и разума Божија”. Требало би мало више да читамо Свето Писмо. Не да га ми тумачимо, јер то не може човек сам, већ треба да га тумачи Црква, а то је заједница Бога и људи. Да бисмо разумели, треба да се молимо, да Бог облагороди разум да бисмо могли правилно да схватамо. Зато апостол Павле каже хришћанима: “Да се Христос вером усели у срца ваша”. Нема Христа онај ко га има само на језику. Нити онај ко је Христову икону само ставио на зид у свом дому. То је икона коју прво треба да сместиш у себе, у своје срце и да се огледаш на тој икони. “Онај који има Христа у срцу, тај има Бога у себи!” Али, шта је у нашем срцу? Да ли се некад запитамо – ко је то у моме срцу, јер један мора да буде, или Бог или ђаво, или љубав или мржња, или добро или зло. “Онај ко Христа има у срцу, тај је учинио да његово срце буде престо Божији”. То је најомиљенији дом у коме Бог борави. Зашто онда да му не отворимо срце да нас оплемени. Кад је човек испуњен собом, својом гордошћу, сујетом нема места за Бога. А Бог нас неће насилно спасавати. Ми треба да учинимо нешто за своје спасење – да имамо веру, да имамо дела, да имамо хришћанске врлине. Света Параскева је имала веру, вером је живела, имала је љубав. Њен живот је сав био саткан од молитве, вере, добрих дела. Зато је Господ њу прославио и ми њу данас прослављамо кроз молитву, молећи се да нам молитвама помогне да чистимо себе, да испразнимо себе од себе, онако како је то често говорио Свети владика Николај, јер ако не испразнимо себе од себе, неће Бог да се усели у нас. Али зато нам је потребна вера и љубав, прво према Богу и другима. Молимо се Богу да спознамо Бога вером и љубављу! Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Светој Чаши приступио је велики број верног народа који се данас сабрао у овој Светој обитељи. Након заамвоне молитве и крсног вхога уследило је сечење славског колача. Данашњи свечар био је господин Никола Живановић са породицом. Игуманија Февронија заједно са породицом господина Николе Живановића припремила је славску трпезу на којој је у трпезарији манастира настављено данашње Литургијско сабрање.

Ђакон Стеван Илић