Нашем Епископу су саслуживали: архимандрит Петар (Драгојловић), јеромонах Серафим (Ракановић), протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Слободан Кеџић, јереј Иван Ненадовић, протођакон Иван Гашић и ђакон Саша Костадиновић. Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда.

У својој Богонадахнутој беседи наш Владика је рекао: “У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, данас наша Црква прославља једну велику угодиницу Божију, велику Светитељку Божију и велику мученицу Божију – Свету мученицу Христину. Када читамо њено житије и видимо чему је све она била изложена, како је мучена, како је страдала, онда заиста, браћо и сестре, можемо да се поучимо да је она у себи имала веру у Бога и љубав према Богу. Само вера и љубав може човека укрепити у таквим мукама и невољама, каквим је она била подвргнута. Она је била подвргнута највећим мукама. Знате ли од кога? Од свог рођеног оца! Оца који је био незнабожац, оца који је био идолопоклоник, оца који није веровао у Бога и зато је у том свом незнабоштву он желео да васпита кћерку, да би и она била идолопоклоник. Но, кога се косне Господ, кога додирне вера и љубав Божија, она га усмерава према Богу.

Рекао сам и понављам – многе је муке она поднела од стране свога оца. И како чусмо мало пре у једној стихири, да је отац показао варварску нарав према својој кћери. Што бисмо ми рекли, дивљачку нарав. Заиста се дивљачки понео према своме детету. Зашто се он понео дивљачки? Зато, браћо и сестре, што на првом месту није веровао у Бога, друго што је дозволио да злоба и мржња уђу у њега. Када човек пусти у себе злобу и мржњу, онда човек постаје, опростите ми на изразу, звер. Он уопште више не контролише себе. Када у човека уђе злоба, он најпре почне да мрзи Бога и све оно што је Божије. И зато треба, браћо и сестре, да се трудимо да мржња не овлада нама. Да мржња и злоба не уђу у нас. Можемо се и љутити, можемо се и нервирати, али не смемо никога мрзети.

О свему овоме, како читамо у житију Свете Христине, потврђују нам одељци из Јеванђеља и Посланица, које смо данас чули. Одељак из данашњег Јеванђеља говори нам о једној жени, која је ушла у кућу Симона фарисеја. Тај Симон фарисеј је позвао Христа да уђе у његов дом и Христос је ушао. Христа су оптуживали што разговара и што се дружи са грешницима, али Христос који је сав љубав, он том љубављу покрива сваког човека. Када је ова жена чула да је у кући Христос, она је пожелела да сретне Христа. То је оно што је важно, да се трудимо да се сретнемо са Христом. Неко ће рећи – тада је Христос ходао по земљи, па су га људи могли срести; данас он физички он не хода земљом и како да га видимо? Па, лако да га видимо, да отворимо духовне очи. Само духовним очима можемо видети Бога. Уз то, да очистимо срце своје од мржње, злобе и пакости, јер како каже Јеванђеље: благо онима који су чистог срца, они ће Бога видети. Или боље речено – они Бога виде, они Бога гледају. Но, ова жена када је пришла Христу и плачући је сузама квасила ноге Христове, помазивала их скупоценим миром, а брисала Христове ноге својом косом. Тиме је показала Христу смиреност. У њој је нестало гордости, која је сигурно била до тог времена. Како је реаговао Симон домаћин? Он је одмах посумњао да Христос није Бог и зато је рекао: да је Христос Бог и да је пророк знао би каква га се жена дотиче, јер је грешница. И јесте била грешница. Зато је у смирењу тражила покајање. Зато је кроз молитву и љубав тражила опроштај грехова и добила је.

Овде је за нас врло важан један сегметн из данашњег Јеванђеља. Господ Христос није директно одговорио на ову Симонову недоумицу. Господ Симону наводи пример двојице дужника, који су били дужни своме повериоцу, један 500 а други 50 динара. Када нису имали да му врате, домаћин је видео да су сиротиња и опостио им је обојици дуг. И сад, Христос пита Симона фарисеја – шта мислиш ко је већу љубав имао? А овај одговара – па, мислим онај којем је више опростио. Христос потврђује и каже – опраштају јој се греси многи, јер је велику љубав имала, а ко малу љубав има мало му се и опрашта. Дакле, ко мало даје, мало и добија. Ко више даје, он ће увек и више да добије. У данашњем одељку Јеванђеља говори се о љубави, која опрашта без краја, без зазора, што бисмо ми рекли. Из овог поучног примера видимо, драга браћо и сестре, да примљени опроштај, који је ова жена примила, да се тај опроштај расцветава у љубави неупоредиво превазилазећи све оно чему се могло надати. Није се ни она толико надала, али када се срела са Христом, када се дотакла Христа, њени су видици проширени, она је тек тада почела да види праву истину и суштину самога живота.

Ово значи да љубав претходи праштању. И обрнуто, праштање треба да претходи љубави. Такође, видимо да ни Господ ни грешница не дају директан одговор. Није Христос хтео да улази у полемику са фарисејем и ми у томе видимо да једно прати друго. Љубав и праштање и да је то двоје неодвојиво. Заиста, ако хоћемо некоме да опростимо нешто, можемо ли му опростити ако га не волимо? Не можемо. Љубав побеђује све, љубав покрива све, драга браћо и сестре. Дакле, из свега овога можемо да се поучимо и да се запитамо шта је најважније и шта је најљудскије у нашем животу? У чему ми то треба да се усавршавамо? А то је, као што већ рекох на самом почетку, да не дозволимо да нас зло прожме и да нас зло савлада. Да не дозволимо да ступи у нас икаква злоба, горчина, мржња, већ да се оспособљавамо кроз јеванђељски и хришћански живот да волимо једни друге, да љубимо Бога, да се радујемо животу, али животу у Богу и животом по Богу. Главно је имати са собом и у себи Христа, а кад човек има у себи Христа он све има у себи. И шта је још најважније кад човек има Бога у себи? Он стално мисли како да се спасе, како да уђе у рај, односно како да уђе у Царство небеско.

Зато апостол Павле у данас прочитаном одломку из Посланице каже: ево сад је најпогодније време, ево сад је дан спасења. Који је то дан спасења? Кад је настао тај дан спасења? Од оног момента је тај дан настао када је сладчајши, како Свети оци кажу, Христос сишао са неба на земљу. Он нам је дао тај дан и показао да стално пред собом треба да имамо тај дан спасења. Данас је дан спасења, ово је дан када ми господаримо, јер смо живи, али сутра хоћу ли моћи господарити тим даном? Нећу, јер не знам хоћу ли га доживети. Зато хришћани треба да буду будни, да ми стално ишчекујемо долазак Христов, јер не знамо ни дана ни часа у који ће Господ доћи. А Господ кад дође Он ће нам судити, како Јеванђеље каже, у ономе у чему нас нађе. Е, сад замислите да нас Господ затекне без вере у Бога, да Господ дође и да нас позове, а у нашем срцу уместо вере и љубави, стоји мржња, пакост, злоба, надменост, гордост, сујета. Добићемо суд по нашим делима. Како опет Јеванђеље каже: својим ћеш се делима оправдати и својим ћеш се делима осудити. Дакле, драга браћо и сестре, наше је да сваког дана, сваког тренутка размишљамо о свом спасењу и вечном животу. Имате у Старом Завету где један пророк каже: проклет дан био кад сам се родио и данас ће тако човек често рећи. Нема проклетог дана, јер Бог није проклео ни један дан, али човек својим животом или проклиње тај дан или га уздиже хвалећи и славећи Бога, благодарећи Богу за све оно што нам је Бог дао и што нам Бог даје. Да би нам сваки дан био дан спасења потребно је да, као онај Захеј ако сећате из Јеванђеља, када је хтео да види Христа док је пролазио путем, али је био малог раста. Он се попео на дрво да би видео Господа. Када га је Христос видео рекао му је да сиђе са дрвета, јер Му ваља данас бити у његовом дому.

Ми данас овде служимо Свету Литургију, а то је дело Бога и људи и анђела. У ствари, данас са Литуријом треба да уђе у нас предукус Царства небеског. И јесте Литургија предукушавање Царства небеског, зато се ми на Литургији причешћујемо, односно сједињујемо са Богом. Читавог Бога смештамо у себе. Због чека се ми причешћуејмо? Због опроштаја наших грехова и за живот вечни. Зато је Господ и рекао ко једе моје Тело и пије моју крв, он има живот вечни. Ко то не чини он нема, јер живота ван Бога нема. Човек може бити без Бога, то је његова слобода, може и да не верује у Бога, али је ли то прави човек? Да ли је то, да кажем, пуни човек? Није! То је празан човек, зато ми стално треба да желимо да видимо Господа, да се сретнемо са Њим. Са Господ се срећемо кроз веру, јер вером усељавамо Бога у себе. Са Господом се срећемо кроз Свете Тајне и Свете врлине. Са Господом се срећемо и кад добро мислимо и кад добро говоримо и кад добро радимо. Зато стално човек треба да говори – е, данас је дан мог спасења, јер сутра не зна хоће ли бити то мој дан. Дакле, данас је дан мог спасења. Данас је Господ дошао мени. Данас је Господ ушао у мене кроз Свету Тајну причешћа. Дакле, увек себи треба да говоримо да је данас дан нашег спасења, ма какво да нас искушење сналази у животу. Ма какв грех да нас захвати. Ма какве страсти да опхрвају нама или демони нападну, ми треба стално да говоримо да је данас дан нашег спасења и да хоћемо данас спасење.

Да се потрудимо, браћо и сестре, да своје срце испунимо Богом, а кад је срце наше испуњено Богом, онда је срце човеково испуњено. Онда у његово срце нема места да уђе зло, нема места ђаволу у срцу нашем ако смо га испунили Богом. Но, ако је срце празно, шта то представља? То представља напуштену кућу у којој су врата отворена, свако улази, излази, али нико не остаје. Да испунимо срце своје Богом. То можемо првенствено вером, надом, љубављу, милосрђем, добротом. Да се испунимо, како каже Свети апостол Павле у данашњем Апостолу, Духом Светим, да се испунимо благодаћу Божијом. Данас нам поручује Апостол да водимо рачуна да узалуд нисмо примили благодат Божију. Свако од нас је примио благодат Божију и прима кроз све што добро чини, али човек и губи благодат Божију кад чини оно што не би требало да чини. Шта је благдат? Христос, драга браћо и сестре, Христос је благодат. У благодати, како кажу Свети оци, или се напредује или се назадује. Нама је потребна благодат Божија, јер се ми благодаћу Божијом спасавамо. Зато нека нам пример Свете мученице Христине буде пример и кад нас снађу невоље да не изгубимо веру, а ако не изгубимо веру Бог ће нам послати снаге и моћи да победимо све недаће и сва искушења, као што је победила и Света Христина. Она је победила, а не њен отац. Ми треба да будемо победници, јер нас је Бог створио да побеђујемо себе. Да побеђујемо своју гордост, своју сујету, да побеђујемо зло у себи да чинимо добро. Бог вас благословио!”, закључио је Епископ Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након евхаристијског сабрања заједничарење је настављено на трпези љубави, коју је припремио надлежни парох јереј Бојан Вићовац.

јереј Марко Јефтић