Цркву је подигао 1822. године, Кузма, брат од стрица вожда Карађорђа.

Епископу су саслуживали: архијерејски намесник јасенички протојереј-ставрофор Велибор Ранђић, архимандрит Петар (Драгојловић), јереј Саша Миленовић, јереј Милош Никодијевић, јерођакон Василије(Старовлах), јерођакон Јован (Прокин) и ђакон Владимир Степановић.

По прочитаном јеванђелском зачалу сабраном верном народу се обратио Епископ својом надахнутом беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре нека је благословено наше данашње сабрање на овој Светој Литургији у овом Светом Храму у коме су се наши преци сабирали пуна два века. Шта је сабирало наше претке овде? Вера у Бога браћо и сестре, и љубав према Богу, према Светињи и љубав једних према другима. Из те вере ваших предака, њихове љубави, жртве и подвига, настао је овај свети храм. Размислите браћо и сестре ви који овде стојите и сви ми који овде стојимо данас, да је овде у овим зидовима уграђена вера ваших предака, да је овде у овим зидовима уграђен Дух благодати Божије. Ако би се на кратко умно вратили 200 година у назад и размишљали какве све тајне чувају ови зидови и какве све тајне чувају ове иконе. Које тајне? Оне тајне које људи када долазе да се Богу моле, да се Богу исповедају пред свештеником. То су тајне браћо и сестре које човек често није могао да изговори ни пред ким, осим пред невидљивим Богом. Јер хришћани знају да је Бог свуда присутан да је Бог свевидећи, да Бог воли човека. Зато наш народ, хвала Богу, долази у храмове да се Богу моли, да служи Литургију и да се причешћује. Литургија је неодвојива од причешћа, као што је причешће неодвојиво од Литургије. Сад можете замислити колико су тих усрдних молитви ваши преци изнели овде пред Богом. Зато је ово место за ових две стотине година заливено молитвама ваших предака и сузама оних који су се борили да очувају веру у Бога. Размислимо мало ко смо били пре две стотине година. Били смо робови. Чији робови? Робови оних који нису знали за Бога, који нису знали за веру. Зато је требало сачувати и пренети ту веру на своје потомке и пренети им наду да ће сутра бити боље. Тако и ми данас, треба да живимо вером, да преносимо веру на друге и наду да преносимо да не би поред било каквих невоља пали у очајање и да не би схватили да нема више дана, дошао је мрак. Има дана браћо и сестре после мрака. Има дана и светлости тамо где има Бога. Где је Бог, ту таме нема. Зато ако је Бог у нама, у нашим срцима онда у нама неће бити таме, не само што неће бити таме него неће бити злобе, неће бити пакости, неће бити неверја, него ће само бити вера, она вера коју су ваши преци наследили од њихових предака, а ви од ваших родитеља.

И зато браћо и сестре треба да се радујете што живите у овом селу, треба да се радујете што су ваши предци саградили овај храм, да сви ми овде после две стотине година дођемо овде да се молимо за спасење, за оздрављење тела и душе, да се молимо за своје претке, јер су и они данас присутни овде и радују се за нас који смо овде, али верујем да и тугују за онима који нису овде. Јер Церовац има много више становника него што је данас овде у храму. Они тугују јер су се крили да би саградили ову Цркву, често и крв проливали. Зато је свака стопа овог места натопљена молитвама и знојем и трудом ваших предака. И зато вас молим да не заборавите веру, да не заборавите своју Цркву и да не мислите да треба да дођете два или три пута годишње у Цркву. Да су тако размишљали наши преци, ми би се звали другим именом. Али они су рекох вером живели, а вера нам даје наду, а надамо се да живимо, а љубав са вером и надом нам говори да треба да живимо као хришћани, у заједници. Шта је још сабирало наше претке овде у храму? Сабирала их је жеља да се ту у храму сретну са Богом кроз молитву и причешће. Да се моле за оздрављење тела и душе. Данас смо браћо и сестре чули две прелепе приче из Јеванђеља, два збивања које се преплићу. Чули смо како Христу долази један кнез, а то је старешина јеврејске синагоге, он долази и моли Христа да исцели његову ћерку која је на самрти. Можемо да замислимо која је то туга родитељска када види да му дете умире, колика је то туга поготову ово дете које је тек настало да живи. Туга је велика оца, зато треба и ми да размишљамо да и пред нама стоји смрт, зато не треба да се много уздамо у телесно здравље, па ни у своје године. Чујемо данас да и млади и деца умиру, чак и горе од тога, убијају једни друге. Насрће човек на оно на шта не сме, а то је живот другог човека. Помрачен ум мисли да ако се реши тог другог човека бићу слободан, а тек је тад заробљен, јер када је устао на тог другог човека устао је на Бога. Бог људима често открива смрт, да би се покајали, да би се суочили са Вечним Животом јер човек није створен за смрт него за бесмртност. Човек је био бесмртан све док је слушао Бога и живео по Богу. Када је то прекинуо на њега је дошла смрт. Због тога је Христос дошао у свет. Не због једног човека или једног народа, Господ је дошао за све људе, и поново својим Рођењем, Распећем, Васкрсењем и Вазнесењем Он је поново човеку подарио живот односно поново га вратио у рај. У данашњем Јеванђељу, овај старешина синагоге нема онакву веру као онај човек који је дошао да моли Христа да му исцели слугу, када му је Христос рекао доћи ћу, човек му одговара да није достојан да уђе под његов кров, а тај кров је наше унутрашње биће, јер сам и ја човек под влашћу, имам војнике. Кад је рекао да није достојан, тиме је рекао да ако Господ уђе у његову кућу ту ће доћи Царство Небеско, а он није достојан, већ само реци реч и он ће оздравити. А овај старешина није имао такву веру, он је рекао дођи да је оживиш, Он је отишао и васкрсао његову ћерку, иако су га исмевали они који су видели дете мртво, Он им је рекао није умрла него спава. Бог смрт назива спавањем, јер Бог буди сваког човека који са вером умире и који у вери живи. И чули смо још како је та вера постала дивљење, где се Бог појављује ту је дивљење, ту су чуда браћо и сестре. Имамо још један догађај, док је Христос ишао према кући овог старешине, једна жена која је боловала много година од течења крви га је срела, а у то време су такве жене сматране нечисте и нису могле да уђу у друштво, а она каже када би се могла дотаћи скута од хаљине његове оздравила бих. Није она смела да приђе Христу јер је било много људи, а када се дотакла осетила је да је оздравила. Христос пита коме се дотакао, осетих да сила изађе из мене. Када је жена рекла да је она, Христос јој каже Вера твоја спасла те је иди у мируи буди здрава. Да се и ми молимо браћо и сестре и да чувамо веру, али вера се не чува на језику, вера се чува делима. Када веру чувамо делима знамо коме припадамо, а припадамо Богу. Нека вам је срећан овај данашњи догађај, јубилеј 200 година. Молим вас, као што су ваши преци уливали вама веру, тако и ви вашим потомцима, будите и ви градитељи а не рушитељи. То често понављам срце је главни орган, како телесно тако и духовно. Срце је место боравка Божијег, као што је ова Црква дом Божији тако је и наше срце. Ако примимо Бога у срце примићемо и другог човека, не само пријатеља већ и непријатеља. То чини вера и љубав у Бога, због тога Господ каже љубите непријатеље своје. Нека сте срећни и благословени и нека овај Храм вековима сабира народ. Амин!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

ученик богословије Ђорђе Милутиновић