Након читања Светога Јеванђеља, Епископ је верне поучио својом беседом:

“У име Оца и Сина и Светога Духа,

Браћo и сестре нека је благословен наш долазак у овај Свети храм који је посвећен преподобној матери нашој Анастасији, мајци нашег првог просветитеља и учитеља Светога Саве. Мајко рода нашега, нека је благословен наш долазак и улазак у овај свети храм, а са уласком у храм ми уствари улазимо на свету Литургију, а то значи улазимо у Царство Небеском. Литургија то и значи, Царство Небеско. И то је оно о чему човек највише треба да брине И оно што човек треба највише да тражи у животу, по речима Спаситеља, “иштите најпре Царство Божије а све ће вам се друго додати”.

Ми смо се данас овде сабрали да служимо Божанствену Литургију, да се молимо Богу, али и да се помолимо мајци нашој Светој Анастасији да се она помоли за нас, драга браћо и сестре, неби ли били бољи људи него што јесмо. Да се помолимо Светој Анастасији да нам помогне, како је и она са својим мужем Стефаном Немањом васпитавала своју децу, дa наши родитељи, наше мајке на прави Хришћански, Јеванђелски и Црквени начин васпитавају своју децу. Често сам говорио да оно што се не понесе са кућнога прага не може ни са једном дипломом да се надомести, Може човек постати и цар и владика и свештеник, џаба је ако није понео са кућнога прага оно што је основно, а то је вера у Бога и васпитање. Зато и видите у каквом стању нам се налазе наше породице. Руку на срце можемо да будемо искрени па да признамо сами себи, колико ми је данас дајемо на васпитање наше породице. Често разговарајући са људима о васпитању, многи су ми говорили да немају времена. “Немам времена за своју породицу, треба да радим, да се кућим, да се богатим, треба да купим ово или оно”, али шта ће ти све што стекнеш, ако ниси успео да од свога детета направиш од човека. Те грађевине неће остати вечно после тебе, али добра дела, то јест, добра деца ће остати и она ће преносити са колена на колено. Зато данас кажем и понављам, Храм је породица наша. Морамо имати на уму да то треба да вам буде првенствени задатак. Чујемо како родитељи кажу: “Не знам шта је са овим нашим дететом?” Провери колико си времена провео са својим дететом. Шта си му говорио, о чему си му говорио и о коме си ми говорио, шта си радио пред тим дететом, па ће ти онда бити јасан одговор, зашто ти је дете овакво или онакво. Света Анастасија нас учи како треба да васпитавамо своју децу, а она је своју децу васпитала на тај начин да су они постали светитељи. И они су били од крви и меса, али су знали браћа и сестре да распореде своје време и да у право време учине добро. Може човек улагати у много штошта на овоме свету и улаже, али највеће улагање треба да му буде у породицу. Породица је темељ и Цркве и државе. Зато апостол Павле породицу назива: “Црквом у малом”. Имамо ли добру породицу имаћемо и добре комшије и добро село. Имамо ли добру породицу имаћемо и добру државу. Имаћемо добру и Цркву и државу јер и Црква и држава су од народа, драга браћо и сестре. Зато морамо све да учиним да спасимо нашу породицу, да не лута, да им укажемо на прави пут, пут Христов, а пут Христов је пут истине. Једино је Христос мога за себе да каже, “Ја сам пут, истина и живот. ” Ако не упутимо децу на пут Христов, отићи ће на те разне путеве, разићи ће се, залутаће и никад до циља неће доћи.

Шта је то што је помогло Светој Анастасији да тако васпита своју децу. Tо је вера у Бога, драга браћo и сестре и молитва за децу своју. Зато родитељи треба више да говоре Богу о својој деци него деци о Богу. Можда ово некоме не буде јасно, али када ти говориш Богу о својој деци ти молиш Бога да ти да мудрости. Молимо се Богу и говоримо: “Господе помози ми да васпитам своју децу”. Ова тренутка пада ми на памет један диван пример o Руској породици. Родитељи су имали четрнаесторо деце. Нажалост отац је врло рано преминуо и сва брига пала је на мајку. Она сирота није имала никога свог, али се трудила и молила за децу своју. Сва су јој деца било лепо васпитана осим једног детета. Она је покушавала да и њега васпита, али није вредело. Мучила се, борила, плакала, али то дете је било све немирније. Она несрећна у свом болу пала је на колена, завапила Господу: “Господе покушала сам све да би ово дете било као и сва моја остала деца, да ли ја грешим, да ли не умем, научи ме. Боже помози да моје дете не пропадне”. Она је све то говорила док је дете плакало и дивљалo, опростите ми на тој речи, Није обраћала више пажњу шта то дете ради, само се молила. Предале је себе и то дете Богу рекавши: “Ево ти га Боже, ја више не умем”. Тек у том тренутку дете примети да мајка клечи пред иконом и да плаче. Збуњено дете приђе мајици па каже: “Мајко немој плакати, мајко бићу ја добар, поправићу се”, али мајка не обраћа пажњу. Када је дете видело да мајка не обраћа пажњу, онда је и оно клекнуло поред своје мајке, пред иконом и почело да се моли. Постао је дивно дете, а потом је био и диван Епископ цркве. Када се родитељи предају Богу, они и своју децу предају Богу. Вера у Бога је оно то је помогло Светој Анастасији да васпита своју децу. Ни тада није било лако, али јој је вера помогла да и када падне, не потоне, него јој је вера стално говорила да устане. Вера јој је давала снагу када је и она мислила, као и ми да даље не можемо, када је помислила “Наишао је мрат, више дана неће бити”, али има дана једино када своје проблеме ставимо пред Господа. Ако у себе ставимо Господа, онда ће у нама и око нас бити светлости, без обзира шта нас сналазило, само веру да не изгубимо.

Свети оци кажу да и када све изгубимо, нажалост и то се дешава, ако веру не изгубимо све ће нам се вратити. Имамо тај дивам пример код Светог правилног Јова у Старом Завету. Био је богат и пребогат човек, али наједанпут наишла је беда и остао је без ичега. Није само остао без свог богатства, већ је остао и без породице, а уз то се и разболео. Онај који се разболео њега су остављали да умре. Оставили су и њега и дошла му је жена и пријатељи који су му говорили да је био праведан, али га је снашла невоља и да је најбоље да похули на Бога и да умре. Он имајући веру говори својој жени да говори као “неразумна жена”. “Зар Све смо од Бога добро примили, па зар ја сада да му узвраћам на другачији начин?” Веровао је да ће видети Господа чак и у том распалом телу. И видео је Бога. Све је поново задобио, али веру није изгубио.

Ако смо данас саслушали овај Апостол који је прочитам овде на Светој Литургији, који се односи на веру и свете Анастасије јер се у њено име и чита, Тамо се на једном месту каже: “А пре доласка вере, бисмо под законом чувени, затворени за веру која се имала открити”. Ово значи да до доласка Господа Исуса Христа су сви људи били под грехом, како каже Свети Јустин Ћелијски: “Као у некој тамници”. Грех, гордост и сујета човека затварају као у тамницу. То је духовна тамница. Мојсијев закон им је осветљавао њихову грешност, јер тај закон каже: “Не убиј, не сведочи лажно” те су они били свесни свога пада, али су били свесни и своје одговорности и пред Богом и пред људима. У исто време, кроз тај закон Мојсијев, они су ватрено изчекивали долазак Христова. Нису изгубили веру у оно што су пророци временом пророковали, да ће доћи Месија, да ће доћи Избавитељ, Спаситељ. Дочекали су Онога који нас једини може ослободити од нашег личног ропства, а то је грех. А човека нема без греха, али Бог нас све ослобађа уз нашу веру, наш подвиг, нашу љубав, наше доброчинство, нашу наду, наше милосрђе. Ти људи Старога Завета су чувани под законом Мојсијевим, долази Христос, нема потребе да сада буде закон посредник између нас и Христа, Христос је ту, Христос је са нама, Он је у свакоме човеку, колуко човек жели да има Бога у себи. Зашто се сав план, домострој спасења човековог назива вером? Зато што ако читамо Свето Писмо, ми ћемо видети код апостола Павла “Вером ходимо, а не знањем”, а на другом мести каже “Знање надима, а љубав изграђује”. Свако знање које уводи човека у гордост, оно надима, или када човек каже: “Ја познајем себе”. Рећи да човек познаје себе, то је највећа обмана. Како познајеш себе када стално клецаш, када стално падаш? Зато се Свети владика Николај молио речима “Господе, испразни мене од самога мене”, испразни ме од свега негативног што је у мени. Испразни ме боже од те негативности, да бу се Ти могао уселити у мене. Да би се Бог уселио у човека, човек треба да верује. Зато опет апостол Павле казује: “Онај који прилази Богу, треба да верује да Бог постоји”. Треба да припремимо наше срце, јер у нашем срцу треба да стоји Бог. Ако у нашем срцу нема Бога, онда је онај други и онда се чудимо што сам овакав или онакав. Немаш Бога који те упућује на добро, него имаш онога који ти све супротно говори о Богу и спасењу. Зато је речено “Благо онима који су чистога срца, јер ће Бога видети”. Колико год наше срце по обиму било мало, оно може да буде безобални океан, може да постане толико велико да човек у њега смести Бога који је већи и од Земље и од Небеса. Када је Бог у срцу човековом, оно се шири, у његово срце може да уђе сваки ближњи, па ча може да уђе и непријатељ наш, јер имамо места и за непријатеља јер ми треба да се молимо и за пријатеље и за непријатеље. То је хришћански, а не немо ми је рекао нешто или ми је учинио и ја сам га прецртао, за мене не постоји. Не можемо прецртавати човека који је икона Божија. Можемо се ми љутити на некога човека, да осудимо његов грех, али не смемо да осудимо човека, већ да му помогнемо ако хоће да му се помогне, да га посаветујемо, ако умемо да дајемо савете. Сви ми волимо да дајемо савете, а како да дамо савет када нисмо под васпитачем, када се нисмо васпитали. Човек од човека добија само оно што човеку даје. Зато не заборавимо да то наше мало срце, моје је најглавнији орган нашег тела, најважнији орган и духовног нашег бића, то мало срце је најомиљенији дом Божији. Зашто онда да не направимо од тог срца дом Божији да бисмо осетили радост. Христос је дошао, испунило се пророштво. Обећања су се испунила и више Христос није тамо неки далеки Бог. Кажемо да је Бог на небу, јесте, али ако га немаш у срцу, нећеш га наћи ни на небу, ни на Земљи, ни под земљом.

Зато нема нам Господ помогне и молитве Свете Анастасије, да се угледамо браћо и сестре, на Свете претке наше. Њихов живот треба да нам буде путоказ како се иде ка Христу, како се иде ка спасењу. Из једне лозе Немањића ми имамо толико светитеља. Нису се они посветили само зато што су припадали некој царској, краљевској породици, него зато што су припадали Богу и жоваели Богом и зато нека нам Господ помогне и молитве Свете Анастасије, чије мошти данас нетрулежне, стоје у манастиру Студеници, да нам помогне Света Анастасија, а и овде ви имате Копљарци, део моштију Свете Анастасије, ви сте под њеном затитом, па тражите, грехота је да не тражите, а имате одакле, тражимо спасење и спасење ћемо добити.

Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије и свечане литије око храма, Еписко Јован је пререзаославски колач данашњим славарима уз честитке храмовне славе и жеље да им Света Анастасија увек буде путоказ у њиховим животима. Потом је у порти храма за све окупљене припремљена Трпеза Љубави.

јереј Немања Искић