Опело је служио Његово Преосвештенство Епископ шумадијски господин Јован уз саслуживање бројног свештенства и монаштва шумадијске епархије. Опело је служено у манастиру Свете Петке, а отац Дионисије је зачетник монашког гробља у манастиру.

После завршеног опела владика је одржао беседу коју је почео овим речима: “У име Оца и Сина и Светога Духа. Часно свестенство, преподобно монаштво, браћо и сестре. Сабрао нас је данас отац Дионисије да иако не, јер не може да говори. Али јасније него икада језгровитије него икада, данас сада када је искусио овај живот овога света и прешао у онај вечни, бесмртни, непролазни он нам данас иако нема тако гласно говори да смрт није последња станица. Он нам говори, браћо и сестре, да Бог није човека створио за смрт нити за пролазност, него за вечност и за непролазност. Данас нам, такође, отац Дионисије говори да Господ наш Исус Христос из љубави према нама, из љубави према роду нашему дошао у овај свет да спасе свакога онога који жели да буде спасен. Да је Господ дошао у овај свет, браћо и сестре, и да је узео на себе људско тело и узео је људску природу да каже и да покаже, да та људска природа која огреховљена, која је пала да је Господ дошао, да је поново освети и да је уздигне до престола Царсква Небеског. Све он то сада доживљава и зато је он у предности од нас. Зашто? У предности што више не може да греши, у предности ако се удостојио да види лице Божије, да се радује што је жовот на овоме свету провео онако како учи Црква, како учи јеванђеље, како учи свети Оци да је нама живот дат, браћо и сестре, као велики дар и да тај дар треба да чувамо, пазимо, негујемао и треба да уз тај Божији дар дамо уздарје Богу кад и ми једнога дана пођемо са овога света на онај свет.

Браћо и сестре, човек је створен по лику Божијем, по слици Божијој. Треба да се запитамо да ли смо очували лик Божији у нама, да ли смо затамнили свој лик Божији у нама тиме живећи нехришћански, јер од тога зависи да ли ће нас Господ препознати, препознаће нас по томе ако смо сачували Његов лик у нама. По томе ће нас Господ препознати и рећи ће: “Добри и верни слуго, у маломе си био веран над многима ћу те поставити, уђи у радост Господа своја”. То је циљ нашег живота овде на земљи, да овде и сада започнемо да живимо вечним животом. Тај вечни живот немој да се заварамо па да кажемо има времена, ја ћу се покајати, ја ћу се исправити, има времена још су преда мном године па нећу умрети. Немамо времена браћо и сестре, јер време није у нашој моћи, време није у нашим рукама, време је у Божијој моћи. Зато апостоп Павле опомињући хришћане он им каже: “Е сад је време, данас је време, јер сутра можда не буде”. Сутра можда не буде, сутра ћемо поћи ми, први ја путем којим је пошао отац Дионисије и шта носим са собом? Хоћу ли понети са собом своју сујету, хоћу али да ли ћу добити награду за то? Хоћу ли понети са собом своју гордост, хоћу, али сигурно награду нећу добити награду него казну.

Зато браћо и сестре, трудимо се да озбиљно схватимо овај живот. Да га проживимо достојанствено, као што је човек достојанство Божије да не упрљамо, или ако се упрљамо да се очистимо. Бог нам је дао сва духовна сретства којима можемо чистити нашу душу, као што ми овде на земљи имамо сретства да чистимо своје куће, своје тело, одећу, тако нам је Бог дао Цркву Своју, Тело Своје и њој сместио сва духовна сретства са којима можемо очистити па било да смо по слабости својој запали у овај или онај грех, у ову или у ону другу невољу, али је потребно да знамо од кога да тражимо лек. Потребно нам је да знамо кад и када који лек да узмемо да чистимо и душу и тело. Знате шта је потребно за чишћење душе ако ћете и тела смиреност и послушност. Без тога, без те две врлине, све друге врлине ма не знам ккао да су велике биле у нама, не могу бити спасоносне, јер нису постављене на правим темељима, а темељ нашег живота јесте вера у Бога, вера у загробни живот, вера и живот који је постављен на темељу смирења и послушности. То се односи на сваког хришћанина, то се односи на сваког монаха, на монахињу,а монах, монахиња шта су они? Требало би само да буду само савршенији хришћани и ништа друго. Али ако монах, монахиња или ако хришћанин себи преписује више него што му је дато онда је то на његову погиба, на његову духовну смрт. Зато чувајмо оно што на је дато, а шта нам је дато? Дата нам је душа, за коју сам Господ Бог каже да је вреднија него цео свет и шта човеку вреди да цео свет задобије, а душу своју изгуби.

Браћо и сестре, душа се лако губи. А највише се губи непослушношћу, највише се губи кад човек престане да се моли, или се моли онако како он мисли да треба да се моли. Не моли се на начин како Црква прописује, како свети Оци говоре, него измишљају свој начин, па чекај хоћу ли се ја на свој начин спасити, могу ли ја сам да се спасем? Па не могу браћо и сестре, треба ми заједница, треба ми тај други, да би се преко њега спасавао. Зато она стара изрека “ један хрићанин, ко ни један хришћанин”. Ми као појединци се не спасавамо и Бог није дошао у овај све да спасе једног човека или један народ, Он је дошао да спасе цео свет, Он је дошао да спасе цело људство браћо и сестре, јер Бог заволе толико човека да је Сина Свога дао ко верује у Њега не погине, него да има живот вечни. О томе треба да размишљамо, али да не пропуштамо ни једног тренутра у току дана да не помислимо на смрт. Немој да се уздамо ни у младост, па ни у здравље, све то остаје за нас браћо и сестре, уздамо се у Бога. У Бога се уздајмо, надајмо се у Бога, верујмо у Бога, тражимо Бога, а Бог је ту. Он је око нас, само је потребно да ми кажемо Господе усели се у нас. Уђи у нас и Он ће ући, али ако не тражимо неће Господ ући. Ако не тражимо спасење, али опет говорим спасење кроз Цркву и Црквом, нећемо бити спасени, а шта човеков живот нека је и сто година па сам човек у природи својој и свог искуства неће смрт, ко од нас жели смрт? Неће, али искуство нам говори да смет долази, али не смрт као ништавило, не смрт као нешто што се завршава са гробом, него смрт као прелаз из овога у онај свет. Који свет? Онај бољи свет. Где то треба да пређемо? Тамо где Господ Исус Христос седи са десне стране Бога и Оца. То да тражимо. Зато свети Оци кажу кад би човек сваког тренутка сећао се гроба, он никад не би погрешио. Што да грешим кад ћу сутра да умрем, шта ћу да оставим иза себе, то је врло важно шта ћу да оставим иза себе, а носимо шта? Што каже песник, скрштене беле руке и праведна дела своја ако их имамо. Човек носи и своја недела, али знамо то нам јеванђеље говори, јеванђеље нас учи да ћемо се делим својим оправдати и делима својим осудити.

Отац Дионисије, колико бар ја знам, није имао неки лагодан живот. Зато је и тражио спасење у монаштву. Отац Дионисије, као и сви ми клецао је, падао је због својих слабости, а код од нас не пада? Ко? Тај који мисли ја не падам, тај је највећи грешник. Он је чак и безаконик. Падао је, клецао је али није изгубио веру. Познавајући га толике године видео сам како се борио да победи страсти у себи, а то није лако. Знам неке којих се заиста ослободио Богу хвала, али живот није у нашим рукама. Ми својом вољом не долазимо на овај свет, нити својом вољом одлазимо са овог света. Ако гледамо неком логиком људском овај човек је такорећи у највећој снази требао да буде и духовној и физичкој према својим годинама, али не уздајмо се у нашу снагу, не уздајмо се у кнезове, не уздајмо се у човека, јер у њима нема спасења, уздајмо се у Бога. Ја верујем, поготово у назад прилично доста година он се заиста иако га обузела болест, али се спремао за овај пут, то вам сведочим. Спремао се, исчекивао га, сигурно да није очекивао сад, али важно је бити спреман, важно је чути позив Божији кад нас Бог позове и да пођемо онда, а не да се гурамо као што би неко дошао до неког положаја, до неког звања, до неког знања. Не, тамо се иде по позиву, али незнате ни дана ни часа у који ће Господ доћи, тако каже јеванђеље.

Браћо и сестре, открићу вам једну своју замисао коју сам замислио овде пре 3 године, а то је кад сам дошао овде на ово место, раније сам био наравно, дошао сам са блаженоупокојеним Милетом Радојевићем и са протом Љубишом, а ту је био и отац Дионисије, тада ми је Милета највећом добротом његовом и трудом Љубише и других, рекао ми је Милета преосвећени морам да вам кажем једну тајну, држим је у себи, а горим да ли да вам кажем или не. Рекох Милета, реци ми, преосвећени овде у манстиру је велика светиња. Нисам знао, кад сам дошао овде била је једна мала црквица каква је била, па знам да је овде био неки гроб, неко је исклесао. Ни данас не знамо ко је то, зато нисам дуго времена се усудио да тај гроб померим, а сметао је литургијском животу, да се служи у цркви. И кад смо испитали да нико се не интересује онда смо то скинули и тада ми је Милета рекао, овде владико на овом гробу, овде сад где лежи тело оца Дионисија, овде се мој отац исцелио. Кажем како се исцелио, а он каже годинама је био глув, нем и слеп, овде је оздравио, али само као знак тој његовој болести остало је само да није могао да каже чисто слово “Р”, па не знам зашто је то преосвећени, а ја му одговорио да би га Бог опомињао, да је добио исцељење, јер би човек можда заборавио да је добио исцељење. Одавде смо отишли у манстир Тресије код дивног и великог страца Јована и причам му ја, имањаче то ми је рекао Милета, а отац Јован каже преосвећени па и ја сам се ту исцелио. И тако је почела прича. Оно што сам рекао да откријем тајну јесте што сам размиљао да једног дана ако Бог да, али човек снује, а Бог одређује. Кад завршимо, да овде заиста заједно са Милетом, заједно са нашим Дионисијем, са Љубишом, са свима вама доживимо ту радост обновљења ове светиње, али ми мислимо другачије, а суд Божији другачије. Верујем да се и наш отац Јован, и Милета и сад отац Дионисије, да ће се они радовати ако Бог да, да некада довршимо ову светињу, да је учинимо местом поклоничким. Причали су ми стари људи, колико је овде много света у своје време долазило, али браћо и сестре, место освећује човека, али морамо нешто исто да схватимо да човек освећује место. Ако је човек освећен, он ће свуда освећење иза себе просипати. Ми смо зато, управо, данас дошли иако по људској логици, као што рекох, прерано да се Богу помолимо за спасење душе оца Дионисија и да Бога замолимо да му Бог буде милостив. Да му Бог опрости грехе, јер ни један човек није без греха, нико, осим онај који мисли да јесте, а тај као што рекох, он је у највећим гресима. Да се замолимо Богу да му Бог буде милостив, да овом молитвом, овим чином опела испратимо душу нашег оца Дионисија у Царство Небеско и да молимо Бога да је смести у свој загрљај, у месту Аврама, Исака и Јакова како се то каже. И да га замолимо да нам сад опрости, ако смо се било чиме огрешили о њега, а и ми да опростимо њему. Наша лепа српска изрека каже: “ Не може се човек од човека раставити, ако се пре тога не опрости човеку”, да га замолимо да нам опрости и да га замолимо да се моли Богу за нас и са онога света и да га замолимо да поздрави оца Јована, да поздрави нашег Милету, да поздрави и оне који су овде уложили и труда и зноја, а отишли су на онај свет и да га замолимо да се моли Богу да нас Бог обдари и да нас научи да се молимо. Бог да му душу прости.”

Овим речима је преосвећени владика завршио своју беседу, потом су се упутили иза манстира ка манстирском гробљу. Отац Дионисије је први монах сахрањен на манастирском гробљу. Након завршене сахране преосвећени владика са монаством и свешетнством се упутио ка манстиру Тресије где је био организован ручак за покој душе оца Дионисија, где је уследила поново заједничка молитва за душу новопретсављеног оца Дионисија да му Бог опрости сваки грех и прими у Царство Божије.

Вероучитељ Срећко Глигоријевић