Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ Јован се свештеницима и верном народу обратио беседом: „У име Оца и Сина и Светога Духа! На овај дан је Црква одредила да се посебно молитвено сећамо наших покојника. Овога дана нам навиру речи Христове: „Бог није Бог мртвих, него Бог живих, јер су у Њему сви живи.

Црква Христова чврсто верује у ове истините речи Спаситеља и увек гласно исповеда ту непобедиву истину о томе да се живот не прекида смрћу, то јест смрћу његовог тела. На молитву за наше упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Исусу Христу. Преминула наша браћа, деца, родитељи су такође наши ближњи, исто као и ми данас овде сабрани. Бог нам није заповедио да волимо само живе и оне који нас окружују, већ каже да волимо и наше упокојене. Дакле, Бог не ограничава љубав према ближњима у оквире овог живота.

Молити се за покојне значи живети у сећању. Молити се, такође, значи саувати их од заборава. Молитве и добра дела ради наших покојника, то је оно што је за њих неопходно. Молитва сједињује људе и живе и мртве. Зато се Литургија служи подједнако и за живе и за мртве. Управо Света Литургија, коју данас служимо, обједињује и прошлост и садашњост и све претвара у вечност. Човек није створен за време, него за вечност. То је Литургија која повезује све – и прошлост и садашњост. Све увире и уноси у вечност. То осећање вечности треба да нас везује да размишљамо да јесмо смртни људи по телу, али по души нисмо. Душа је вечна, али само док је уз Христа и са Христом. Ми и наши покојници, ако умиремо са вером у Христа, у вечност, заиста ћемо живети у вечности. Ако умиремо без те вере, онда живе у вечности, али не са Богом, не у рају. Удаљеност од Бога јесте права мука – јесте прави пакао. Зато је рај живот са Богом, а пакао живот без Бога.

Ми живи смо дужни, као хришћани, да се молимо за наше покојнике, да им обилазимо гробове, да их чувамо од заборава. На све то нас Литургија опомиње. Она нас повезује како са живима, тако и са мртвима. Но, Литургија повезује небо и земљу, живе и мртве. Пошто се у оквиру Божанствене Литургије савршава пре свега саборна свештена тајна – Тајна Евхаристије и Светог Васкрсења – према речима Светог Јована Златоустог, „васкрсе Христос и ниједнога мртвога у гробу не беше“. Када је Христос васкрсао из мртвих силом Духа Светог, тада је свој гроб од радионице смрти претворио у радионицу живота.

Ако смо са Христом живели и са њим умиремо, онда ће и наши гробови неће бити радионице смрти, већ живота. Из гроба Христовог засија се живот. Све оно чега се Христос дотакне оно сија светлошћу вечном. Христос просвећује и освећује сваког човека који долази на свет. Не само да је Господ свој гроб претворио у радионицу живота. Господ је претворио и свеколике гробове наших покојника, али само ако су умрли са вером у Христа.

Браћо и сестре, ми хришћани се не клањамо смрти и ономе што је пролазно, већ ономе што је вечно. Апостол Павле каже да не живи више себи, већ живи Христос у њему. Онај хришћанин који Христом живи, не живи само у овоме свету, већ живи за вечност. То је радост за хришћане. Иако се растајемо тренутно са нашим драгима, радост је да ћемо се срести са њима. То је охрабрење које човеку не дозвољава да падне у очај. Узмимо за пример свакодневни живот наш. Врло је могуће да свако од нас има некога најдражег или врло блиског који живи на неком удаљеном континтенту. Ми живимо да се сретнемо са тим човеком. Да ли ће то бити догодине, за десет или педесет година, није важно. Битно је да нас држи радост сусрета и препознавања наших драгих. Свети оци кажу да нема веће осуде за човека да када пређе из овога света у други и дође до Христа, а он му каже: „Не познајем те“. Веће осуде за хришћанина не може бити. Како да Бог не препозна човека ради кога се родио, страдао, васкрсао, вазнео се...? Како родитељ да не препозна своје дете? Ако је дошло до отуђења, онда је дошло и до замагљења.

Браћо и сестре, ми се клањамо Васкрсењу и верујемо у васкрсење мртвих. Наше васкрсавање је започело Христовим васкрсавањем. Сви људи који су некада живели, васкрснуће. Неко ће питати како да васкрсне нечије тело које је хиљадама година под земљом. То је људском разуму тешко схватити. Но, ко има веру схватиће да Бог, који ствара човека од праха земаљског, нема проблем да поново састави удове и спојеве човекове. Треба да верујемо да гроб није наша последња станица. Бог је нама дао живот да од њега зависи вечни живот. Сада започињемо спасење! То је снага која Цркви даје моћ да опстаје кроза све ове векове.

Често чујемо питање где ли се налазе душе наших покојника. Одговор је премудрост Божија: „Душе њихове ће у рају почивати. Душе праведника су у руци Божијој“. У манастиру Манасији постоји дивна фреска где је фрескописац насликао ликове људи у руци Божијој. Господ стално држи испружене руке. Он жели да се ми прихватимо за његову руку, али нас он не приморава на то. Ако смо у овом животу у Његовој руци, како да не будемо у вечности? У ове речи, поред тога што их певамо приликом сваког погреба, треба да верујемо.

Нека би васкрсли Господ дао да и наше данашње молитве и ова служба Божија коју служимо, и ова кољива која освећујемо и гробови који нас окружују – да све то буде нама подстрек. Имајмо увек у виду да гроб нашег најмилијег сутра може бити наш гроб. Свети оци кажу: „Ко се сећа смрти сваког тренутка, никад неће погрешити“. То је наша вера. Нека наше молитве чује Господ које приносимо и да се Господ смилује на њихове и наше душе. Браћо и сестре, после смрти нема покајања. Покојник ништа за себе не може да учини. Но, то можемо ми који остајемо. Молимо се за њихово спасење. То је оно што ће веселити душе наших покојника. Наша молитва је оно што треба да нас подсећа да не смемо да заборавимо наше покојнике. Не смемо да заборавимо наша гробља. Погледајмо каква су нам гробља, најчешће у селима. Чим не обилазимо гробове, то значи да смо заборавили своје драге. Зашто одлазимо у манастире и светиње где су нетљене мошти? Одлазимо да се поклонимо и сетимо тог светитеља. Зато, браћо и сестре, молимо се за наше покојнике исто онолико колико се молимо за наше живе и наш живот. То је оно што радује душе наших покојника. Они се радују што смо данас сви заједно, што смо донели кољиво да се освети. Пшеница је такође символ васкрсења. Јеванђеље каже да ако зрно пшенично не иструне у земљи, не може рода донети. Оно које не иструли, птице га позобају. Из трулежи семена нићи ће клас. Знајмо да је и пшеница символ Васкрсења! Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након заамвоне молитве, Епископ и свештеници служили су парастос, на којем су поменута имена свих упокојених епископа, свештеника, ктитора и оснивача овог храма, као и парохијана крагујевачких парохија, чија су имена приложили сабрани верници.

Лазар Марјановић