По прочитаном Јеванђелском зачалу Епископ Јован се обратио верном народу својом беседом:

“Христос васкрсе, браћо и сестре!

Наша Црква данас прославља Свету браћу Кирила и Методија, који су ширили хришћанску веру и Јеванђеље код словенских народа. Како у њиховим житијима читамо, ова два брата су била родом из околине Солуна и живели су у деветом веку. Њих је велики патријарх Свети Фотије Цариградски послао на мисију међу Словене. Дакле, потребно је да запамтимо да у IX веку наши свети преци, а у ширем смислу сва словенска племена, нису били крштена. Они су били послани од византијског цара и Цариградског патријарха да проповедају Јеванђеље код Словена.

Они су најпре отишли у Централну Европу, на просторе данашње Чешке и Словачке, где је њихова проповед имала великог успеха, те је народ почео масовно да прихвата православну веру. Међутим, управо та успешна мисија изазвала је велики револт тадашњег Рима и посебно значајних народа Франака и Германа. Они су покушали да спрече да Словени буду крштени од стране Византије. Зато су били прогнани из ових земаља.

Но, семе јеванђељско које су сејали међу Словенима није могло да остане бесплодно. Итекако је расло и узрастало. То семе њихово су наследили њихови ученици, који су наставили мисију доста ближе нама, у Охриду. Можемо слободно рећи да је велико дело Ћирила и Методија довршено у време њихових ученика. Зато их Православна Црква назива равноапостолнима. Дужност апостола је била да сеју семе Јеванђеља. Захваљујући њима, у IX и X веку су крштени сви Словени. Црква их са правом прославља као своје просветитеље и учитеље. У нашем народу, њихово дело је довршио Свети Сава, тако да се сматра да је после њега врло мали број Срба остао некрштен. Можемо рећи да је Свети Сава наставио свештено дело покрштавања.

Данас смо се сабрали да се помолимо овој двојици свете браће да нам својим молитвама помогну у нашим невољама и мукама, које као људи имамо. Такође, помолимо се и да очувамо своју веру, свој језик, своје писмо на које се итекако насрће данас. Не треба да се стидимо свог писма. Нажалост, и данас постоје Срби који не пишу ћирилицом. Погледајте, чак и у центру наше Србије, у нашем граду, да ли су натписи на латиници или на ћирилици? Ето, рекох, ова двојица свете браће, као и Свети Сава, учили су нас православној вери, да чувамо свој језик и писмо.

Да бисмо све ово очували, потребно нам је више црквености и црквене свести. Црква је та која нас чува у заједници и са Богом и једни са другима. Стога, наша хришћанска дужност јесте да светлимо својим животом и другим људима. Зато се каже у Јеванђељу: “Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела, и прославе Оца вашег који је на небесима” (Мт 5, 16). То је дужност сваког крштеног човека. Крштењем смо освећени и просвећени. Због тога не смемо својим неделима да бацимо сенку на крштење. Господ је рекао: “Ви сте светлост свету”.

Дакле, заповест Господња о којој говори данашње Јеванђеље односи се на све оне који “имају уши да чују и очи да виде”. Браћо и сестре, ми смо Јеванђељем и Христом прогледали. Духовним видом можемо да видимо оно што не можемо да сагледамо нашим физичким видом. У духовном мраку – мраку овог света који у злу лежи – треба да будемо светила која обасјавају. Човек светли или светлошћу Божијом или мраком помрачује друге светлости. У свако време треба да сведочимо истину Јеванђеља, а то је Господ Исус Христос. Људи измишљају на хиљаде истина, јер не живе у јединој Истини – Христу. Када бисмо размишљали о Христовим речима да је он “Пут, Истина и Живот”, не бисмо лутали у нашем животу. Нама су Свети оци показали пут којим се спасавамо. Тај пут често зна да буде тесан. Међутим, човек који иде тим путем, сапутник ће му бити Христос.

Браћо и сестре, светлост Христова освећује и просвећује сваког човека који долази на свет. Да ли смо светлост или тама, то је до свакога од нас. Онај који иде по тами, пада и не види провалију испред себе. Човек који светли, најпре је себе сагледао и увидео своја сагрешења. Тама мрзи светлост, јер онда не постоји ништа сакривено. Светлост означава чистоту.

У срце своје треба да сместимо оно што је најчистије. На небу и земљи не постоји ништа чистије од самог Бога. Светлост тела и светлост душе јесте програм Јеванђеља у нашем животу. За то су се борили први хришћани. Они су живели у заједници са Богом и људима. Сваки човек је одговоран не само за своје спасење, већ и за спасење свих људи. Сви људи су одговорни за једног човека. То је заједница Бога и људи која се најбоље пројављује у Цркви и кроз Цркву. Дакле, ми смо дужни да светлимо. Понављам, човек или светли светлошћу или помрачује тамом.

Човек је саздан да буде свет, јер према апостолу Павлу, то је воља Божија. Зато се потрудимо да то буде и наша воља да будемо свети. Немојмо се плашити и говорити да је немогуће за нас да будемо свети. Ми то говоримо Богу, који од грешника порађа светитеље; који од праха земаљског ствара човека. Дакле, све је могуће у Богу и ономе који има вере. Веру мора да прати светлост Божија, светлост Јеванђеља и нашег живота. Зато кажем да је воља Божија да сви будемо свети.

Када хришћани упражњавају врлине путем Светих тајни, ми постепено освећујемо себе. Када освећујемо себе, помажемо нашим ближњима, јер им дајемо светао пример. На тај начин се у нама све освећује – душа, ум, срце, цело биће човеково! Шта је, заправо, светост? То је воља Божија према нама људима. Бог од нас људи жели светост, јер нисмо рођени за привременост, него вечност. Светост је супротно стање грешности. Светост се постиже постепеним освећивањем себе помоћу Светих тајни и исправног хришћанског живота. Где су светост и духовно савршенство, тамо је савршена љубав.

Помолимо се Богу и светој браћи Кирилу и Методију и нашем Светом Сави да се очувамо као народ. Невоље су притисле не само наш народ, него и цео свет. Будимо са Богом да би и Бог био са нама. Будимо са Богом и све ће нам лакше у животу бити. Човека сналазе муке и невоље онда када заборави да мисли на Бога и да проверава да ли је Бог у нашем срцу. Бог је свуда присутан. Његове руке су испружене и чека да Га се прихватимо. Бог вас благословио”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована