Чтецирали су господа Стефан Радисављевић и Александар Цалић, док је на литургијске прозбе одговарао катедрални хор Светоуспенског храма у Крагујевцу под руководством протојереја Драгослава Милована.

Блажена су отпојали ученици богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу.

У својој архипастирској беседи владика Јован је рекао:

“Христос Васкрсе. Нека је срећан и благословен дан и наше сабрање у овоме светоме храму који је посвећен овом великом чудотворцу светом Јоаникију Девичком. Нека је благословено наше сабрање и да замолимо васкрслог Господа и Његовог и нашег угодника светог Јоаникија да се моли за нас јер су нам потребне молитве светитеља и молитве нас самих. Без молитве хришћанин не може да живи, а да би се молио треба да верује. А ко верује, тај треба да има и љубави, наде и све оно што краси човека као икону и слику Божију. Све је то имао свети Јоаникије кога данас прослављамо. Њега просалвљамо у овом светлом и светом периоду Васкрсења Христовог. Васкрсење Христово је залог и будућност нашег васкрсења. Оно је печет и смисао нашег живота и на земљи и у вечности. Васкрсењем Христовим испуњава се и осмишљава све оно што је човеку потребно за спасење. Зато је потребно веровати у Бога и у Христово Васкрсење, али и у наше Васкрсење. И Господ нам је својим васкрсењем показао пут, и то пут нашег васкрсења. Када верујемо у васкрсење Христово ми исповедамо веру у наше васкрсење, да ћемо и ми васкрснути о доласку Божијем у овај свет , баш као и сви који верују у Христа и живе Христом. Васкрснуће они који су се у Христа крстили и очували крштењску веру. Ваксрснуће они који су са Христом умрли и они који верују у загробни живот. Јер је вера у Васкрсење испуњење наше вере, а то нам сведочи и апостол Павле који говори: “Ако Христос не уста узалуд је проповед наша и вера ваша”. Вера хришћанина је да верује у овоземаљском животу али да стално има на уму веру у васкрсење Христово и живот вечни. Ако се само надамо у Христа у овом животу, тада смо ми најнесрећнији људи. Шта нам вреди та вера ако верујемо само педесет или сто година? То је ништа у односу на вечност. А Бог је човека створио за бесмртност и вечност, и само онај који живи вером за вечност улази у вечност. Онај који веру претвара у дела. Нажалост, човек је падом у грех узео на себе смрт, и зато се каже да је плата за грех смрт. Али Бог који воли сву творевину, а највише воли човека, Он је сишао са неба примио тело, људску и нашу природу, све осим греха, Господ је примио и страдање и смрт да би нас поново вратио у живот вечни. Бог је постао човек, и љубав је Бога свела на земљу, а човек је узвратио распећем Божијим на Крсту. Али Бог није остао на Крсту. Нећемо ни ми остати на Крсту ако у Бога верујемо и испунимо наш пут страдања, како би смо задобили пут спасења. Није лако и неразумљиво је многим људимо да схвате шта је Васкрсење, али тешко је оном који нема вере. Онај који има вере, све вером прима, јер вером и живи. Зато и апостол Павле каже: “ми вером ходимо, а не знањем”. Зато је вера најважнија. Ко нема вере, тај нема ни поверења не само у Богу, већ ни у другог човека, јер ми преко Бога волимо човека, и преко човека волимо Бога. Зато је наш дивни народ рекао ону дивну изреку без Богољубља нема ни човекољубља. Сва наша љубав коју показујемо према другоме, ако није у Богу она је кратка, а љубав Божија је вечна. Љубав Божија се не даје да би се њоме нешто задобило , него се даје да се ништа не тражи а да се све добије. И кроз такву љубав добија се Бог, јер је Бог Љубав, о чему нам сведочи и Јеванђелист Јован. Праве љубави нема без жртве и одрицања. Родитељ највише воли своју децу, али их не може подићи без жртве и одрицања.”

У наставку своје беседе, владика Јован је рекао:

“Није лако поверавати у Вскрсење Христово, јер човек мисли да се Васкрсење на другог односи. Оно се односи и на нас јер кроз Васкрсење улазимо у вечност и Цартсво небеско. Зато је потребно да ми проверимо своју веру. Да ли нам је наша вера споредна, или се састоји из наших речи, или је сведочимо животом и делима. Зато је потребно да проверимо нашу веру у Васкрсење Господа, а и у Васкрсење наше. Браћо и сестре, проверимо да ли улазимо у спасоносно дело сигурни у Љубав Божију. А треба да будемо сигурни у љубав Божију. Сам Господ нам сведочи ако мајка заборави свој пород, он нас неће заборавити. А знамо колика је љубав родитеља. Али и таква љубав не може се поредити са љубављу Божијом. Таквом љубављу Бог воли човека и тражи да му ми узвратимо таквом љубављу. Љубав је себедавање другоме, баш као и вера. Ми старији људимо знамо да су наши стари све на реч обављали. Реч је била светиња, и људи су знали да ако погазе реч газе и свој сопствени образ. У тим старим временима није било признаница јер је реч била светиња. И читав свет и стварање света на речи Божијој почива. Себедавање је оно што је најважније. Ми у Цркви стално чујемо: “Сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо”. Може ли себичан човек да да нешто другоме, јер он је саможив и себе је зазидао и оградио себе и у таквом човеку нема места за Бога ни за ближњега. Зато је Бог себе дао за нас, па дајмо и ми нешто за Бога, али преко човека, јер то Бог највише воли, кад ми једни друге осећамо као сами себе. Када се даје другоме, ми задобијамо светлост Божију и светлост Христова тада освећује и просвећује сваког човека који долази на свет. Светлост васкрсења Христовог нас тад обасјава и просвећује, и она светли и дан данас. Божанска светлост је обасјала и светог Јоаникија Девичког Чудотворца кога данас сабрани просвећујемо. Свети Јоаникије је сав био у светлости Божијој. Данашњи канон нам сведочи да свети Јоаникије нија дао сна својим очима док није постао дом Духа Светога, све док није сместио Бога у себе и очистио своје срце да се у њему настани Бог. Он је стално имао на уму јевнђељске речи, “благо онима који су чиста срца, они ће Бога видети.” Може ли прљаво око да види нешто? Не може? Зато мора да се чисти, јер нема човека без греха. Свети Јоаникије је живео вером у Христа и Његово Васкрсење и своје спасење. Он је био обасјан светлошћу Христовом. Свети Јоаникија је живео благодаћу Духа Светога и из Његовог гроба и данас светли светлост Божија и Дух Божији. И данас из његовог гроба истиче сила и благодат Божија. Она се преноси на сваког који приступи Његовом гробу са вером и милотвом. Осветиће све нас молитве светог Јоаникија ако загледамо како је живео свети Јоаникије. Он је Христа сместио у себе, а када је сместио Христа сместио је и сваког другог човека и читав свет. Без христа, човек је скучен. Без Бога је срце човеково окамењено, а на камену ништа не расте.

Ми треба да будемо народ Богу благодаран, јер је многе из рода нашег прославио и они су наши молитвеници и заступници које ми треба да подражавамо у свом животу. Нама је Бог дао наше светитеље, који нас приводе Христу и који нас храбре да издржимо све муке и невоље и помоћи ће нам ако им се молимо. Ми треба да благодаримо Богу што нам је дао овог угодника и молитвеника пред Господом. Светитељи су најсавршенији хришћани јер су себе осетлили подвизима вере. Светитељи су они који су истински бесмртници. Нека нас Господ молитвам светог Јоаникија Девичког оснажи и уведе у бесмртност.”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Лутургије освећена су славска знамења и настављена је прослава уз трпезу љубави коју је припремио овогодишњи колачар Радиша Живић са својом породицом.

Јереј Милош Ђурић, парох други бреснички