Након прочитаног Јеванђељског зачала, Преосвећени Владика је поучио свештенство и свој верни народ богонадахнутом беседом:
“Христос Васкрсе, браћо и сестре.
Прослављајући Христово Васкрсење, ми славимо победу над смрћу, победу добра над злом, победу светлости над тамом, а то значи да последњу реч нема тама већ последњу реч има светлост, последњу реч нема туга, јер Васкрсењем Христовим туга је нестала. Значи нема туга последњу реч, има радост, а радост је управо у Васкрслом Господу. Зато се ми толико радујемо Васкрсењу Христовом, јер у wеговом васкрсењу видимо и само наше Васкрсење. Васкрсењу се радујемо, зато апостол Павле и каже: Радујте се Господу и опет вели радујте се. Човек може да теши човека у било каквом стању да јесте до извесне мере, али нико не може тако да утеши човеку као што га може утешити сам Господ нас Исус Христос. Он је Утеха наша, Он је Нада наса, Он је Љубав наша, Он је Вера наша, браћо и сестре. Зато је Васкрсењем Христовим нама је отворен пут за Царство Небеско.Има ли веће радости Отворен нам је пут за Царство Небеско. Васкрсли Господ је нова реалност у сфери људског живота. Васкрсење Христово је, иако ми тешко и можемо да схватимо, васкрсење није лако схватити, оно је уствари надлогична радост. Али толико очигледна, толико опипљива, толико проверена и посведочена, да је немогуће не примити је као историјски факат. Зато ће апостоли рећи нама, као најбољи сведоци васкрсења Христовог, а да би нас уверили, Они су рекли: "Што очи наше видеше, то руке наше опипаше". Тог Христа вам ми исповедамо. Ако смо прави хришћани немамо потребу да лутамо, да размишљамо и да постављамо питање: да ли има васкрсења, или нема. Има, има, има и смрти телесне, али има и васкрсења телесног Зато се ми радујемо Христовом Васкрсењу, зато што је он узео браћо и сестре на себе грехе наше и Он нас ослободи од греха, Он нас и сада ослобађа од греха, али ако живимо Христом, ако Христа носимо у себи, ако верујемо у Христа, ако се исповедамо, ако се кајемо, ако се молимо, ако све то чинимо у смирењу и сада Господ опрашта грехе и узима грехе и наше и целога света. Ово нам потврђују управо и реци Светог Јована Крститеља које смо чули у данашњем Јеванђељу, кад је пророк Јован видео Христа рекао је: "Гле Јагње Божје узима грехе света на себе". Пазите, драга браћо и сестре, чега нас је господ Исус Христос ослободио: греха, смрт и ђавола, ослободи нас је пролазности и дао нам вечност. Овим речима Свети Јован хоће да каже да су на Христу сви греси света од памтивека. Он, кад је у гроб био положен, а душом био у аду, он је и тамо ишао да ослобађа људе, у аду, у пакулу, од греха. .да Овим речима Свети Јован нам говори да ми и своје бриге овога света и невоље мало дамо и Господу, али уз молитву, да га молимо, да му кажемо: Господе ево ти мојих мисли ја не могу њима да управљам, ево ти мојих речи ја не умем да говорим праве речи. Да дамо Господу, али морамо се ми њему предати, а предати се Господу значи живети по Богу. И заиста, све што је Исус Богочовек учинио за спасење света, јесте једна беспрекидна жртва за свет и то од рођења Христовог, па до свог Вазнесења. Све је то Он узео на себе. Гледајући Исуса где се рађа у пећини, како кажу свети оци гледајући га како бежи у Мисир да се сакрије, гледајући га где пости, гледајући га духовним очима, гледајући како се моли и како Христос плаче. да, плаче и Христос на молитви, браћо и сестро, гледајући га да страда, да умире на крсту, где кротко подноси и пљување и ругање и шамарање и распеће, Претеча је заиста могао гледајући тако духовним очима да стално изговара: "Гле Јагње Божје које узима грехе света на себе". Ти реци можемо у свако доба да чујемо, ако смо мало отворили те духовне и очи и уши. Позив Христов да пођемо за њим као што су пошла ова два апостола данас, тај позиви је стално присутан, он се стално изговара само је питање да ли смо ми заглушени сами собом, својом душом, својим страстима, да нисмо заглавили и увели, што би рекао наш народ не можемо никако да чујемо тог другог, а без тог другог нема спасења, а чим не чујемо другога, ми не чујемо, верујте ми, Бога. Ми само чујемо и слушамо себе и зато, ако човеку укажемо на неку његову грешку он ће одмах да се буни, шта имаш, ја знам и најчешће то изговарамо када неко каже није то добро, а он одговара ја знам да је то добро. Е твоје знање није за спасење, такво знање нас не спасава, такво знање нас браћо и сестре одваја од Бога. Дакле ово је нама позив да се стално сећамо те жртве Христове, или како рече апостол Павле: "Водите рачуна скупом сте ценом плаћени. Којом то ценом? Па одговара апостол Павле: "Крвљу Господа нашег Исуса Христа". Господ је преливајући своју крв на крсту уствари справо наше грехе. Грех постоји и после тога, јер ми грешимо, али постоји и покајање које нам је Господ дао. Ппостоји Црква, Тело Христово, постоји Света Литургија да се у њој и кроз њу и освећујемо и да се просвећујемо. Дакле немамо изговора, па да кажемо као што и често чујемо: Ма ја сам грешан, не могу да се спасем. Можеш. Нема тога који не може да се спаси и највећи грешник може да се спаси, али само ако се покаје. Али покајања нема без смирења. Господ све што је узео и претрпео ради нас и ради нашег спасења, све то је кроз смирење узео и кроз смирење носио. Дакле , овим нас све позива да се стално сећамо Христове жртве како бисмо се и ми потрудили као и апостол Филип и други из данашњег Јеванђеља, да кажемо са њима: ми нађосмо Месију. Е то је оно што је најважније у нашем животу. Да нађемо Месију да нађемо, Христа, јер ако Њега не нађемо овде, ако га не нађемо у себи, немој да га тражимо нигде и на било ком другом месту, нити на било којој удаљености. Дакле онај који нађе Христа ,он је нашао највећи Дар. То је оно благо који је сакривено у пољу, како говори Свето Јеванђеље. Наћи Бога у себи значи у ствари наћи вечни мир, значи наћи вечну радост, значи наћи Царство Небеско, а Царство Небеско није ни тамо, ни овамо, него како каже Христос Царство Небеско је у вама. Зависи које царство је у мени и теби, или боље речено, коме царству ми служимо, или још боље рећи ком царству тежимо? Да ли царству овога света, или царству онога света. Дакле , Христа треба прво да нађемо у своме срцу и то је оно што највише говорим, да је срце човеково најомиљенији дом у коме Бог обитава. А Бог као најчистији не може да обитава у нечему што је прљаво. Зато је и речено у Јеванђељу: Благо онима који су чистога срца, они ће Бога видети. Да ли ми чистимо своје срце, или како га чистимо, да ли силазимо у своје срце да видимо, да за гледамо ко је то у моме срцу? Да ли су у њему угњездило зло или добро, истина или лаж, Бог, или ђаво? А неко јесте увек у нашем срцу. А како ћемо да препознамо? Препозна ћемо тако коме служимо, коме се молимо, онда ћемо и препознати ко је у нашем срцу. Такође у данашњем Јеванђељу имамо један узбудљив догађај, а то је сусрет Натанаила са Христом. Видимо да је Христос познавао Натанаила и пре него што га је Филип позвао да дође и да види Христа. И кад му је Христос рекао да га познаје, Филип пита: од куда ме познајеш? Мислио је да нема тога који је свевидећи, па га пита: Откуд да ме познајеш, а Христос му каже: Видех те под смоквом. Неки Свети оци говоре да се Филип под том смоквом молио. Молио се за сусрет са Богом. Молио се да очисти своје срце, како би тим сусретом са Христом Он ушао у његово срце, а молитва је највећи покретач духовног живота. Ми духовно, управо, живимо у оној мери колико се молимо и да ли знамо правилно да се молимо и да ли се молимо разумно? Дакле молитва је велико благо које човек стиче смирењем, вером, наднм, љубављу, подвигом, постом, добрим делима. Зато и данас служећи ову Божанствену Литургију овде на којој је изложено тело нашег проте Радомира, како то објашњава Свети Јован Златоусти опела треба вршити у току Литургије и да тело покојника представља антиминс. Некада. први хришћани нису имали антиминсе, него легне човек и на њему врше Литургију. Зато се ми данас молимо да његова душа коју данас испећамо молитвено и литургијски да се она сретна са христом, литургијски зато што је прота Радомир био литург, што је служио Свету Литургију, а она се даје да служе само изабрани. Зато да се данас помолимо Богу, да нам Бог буде милостив, да нам да васкрсњу радост, да Господу упокоји нашег проту и да му да живот вечни, и њему и нама. Бог вас благословио.”
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након Свете Литургије, Његово Преосвештенство, Епископ шумадијски Господин Јован служио је опело проти Радомиру уз саслуживање свештенства беличког и других намесништава Епархије шумадијске.
Владика се у име свих опростио од покојног проте, следећим речима:
“Христос Васкрсе, браћо и сестре.
Ожалошћена породицо, браћо свештеници, браћо и сестре. У овим Пасхалним данима, радосним Васкрсним данима Господ је призвао проту Радомира да се он радује са Њим горе у Царству Небеском. И ми овом данашњом молитвом, овим данашњим чином опела, молимо се Господу Христу да прими душу проте Радомира смести како јеванђеље каже у наручје Аврама, Исака и Јакова. Господ је, браћо и сестре проту Радомира овде на земљи украсио свештеничком службом, а то је служба изнад свих служби. Са свештеником службом не може се ниједна служба упоредити и тога сви треба да будемо свесни. а посебно ми свештеници. Да будемо свесни и да стално имамо на уму да нам је Господ дао по благодати својој оно што ми нисмо заслужили. Али Господ је свезнајући, свевидећи, Он зна зашто изабира оне који ће приносити бескрвну жртву овде на Земљи, оне који ће се молити како за живе, тако и за мртве. Тако да прота Радомир са безмало 60 година свештеничке службе и 80 година његовог живота он је служио. И ако бисмо ових 60 година израчунали колико је у тих 60 година је одслужио Светих Литургија, колико се пута причестио, онда бисмо могли да, заиста, колико-толико завиримо у његову свештеничку службу. 60 година је служио и Литургију, 60 година крштавао, венчавао, опевавао и само Богу и њему је знане те тајне, које су њему људи, његови парохијани, а вероватно и други на исповести говорили. Људи који су долазили да се исповедају, да се кају, људи који су тражили утеху и верујем да су од проте Радомира и добијали. Колико га ја знам од како сам дошао овде на Епархију, ја га, заиста, знам као човека, свештеника и молитвеника. И то се видело. И онда када је, да тако кажем, административно отишао у пензију, он није сматрао то да се пензионисао цркве. Него је увек и свагда кад год му његова снага људска дозвољавала, долазио редовно, саслуживао, служио, причешћивао се, исповедао се. Данас, он се припаја светима у Царству Небеском. Данас од њега Господ тражи душе својих парохијана, то морамо, опет понављам, бити свесни ми свештеници, да ћемо дати одговор за сваку душу која погине духовно, а нисмо ништа учинили да до те духовне погибије не дође. Он се данас приборојао светима, али се он данас прибројао и својима по крви. Он се данас прибројао своме оцу монахо Прокопију, он се данас прибројао својим сестрама Тајсији и Агатији, он се данас прибројао и својој мајци по телу и верујем да се он радује данас због тога, иако ми који смо га познавали, који смо га волели, иако као људи и тугујемо због овог нашег тренутног растанка. Но што сам побројао ове што су његове који су у манастиру живели и тако и они сконтали у по манастирима, прота Радомир хтео је да се у његовом роду потомству настави оно где је он данас стао, а то је да служи Литургија и зато је и дао свога сина у Богословију и да буде свештеник, да пође стазама свога оца и зато децо наше проте Радомира, колико ја знам, имали сте дивног оца, мајка ваша имала узорног супруга, парохијани верници су имају свог узорног свештеника. Прота Радомир може се рећи да је на на својој кожи осетио бол српског народа у времену оне несрећне идеологије, несрећног комунизма, јер припадао управо тој генерацији свештеника, који су на својим плећима носили ране народа свога, носили бол. То можда ови млађи не могу да схвате данас, како је то било тешко. Како је свештеник на сваком кораку био изругиван, како је год прошао свештеник, тај јадни српски народ не просвећен, или заплашен, не знам ни ја, шта је говорио: ево баксуза, за свештеника, а та реч баксуз је турска реч. Дошла је код нас из тог разлога, како историчари кажу, када је год свештеник ишао испред војске у оним Турским ратовима и носио крст, јер ишао да брани веру, а не да одузима ичију имовину, или било шта друго, Турци су уговорили: ево баксуза, нама нема победе. Нажалост, ми смо послатали баксузи и за поједине наше Србе. Прота Радомир се заиста трудио да, колико је то могуће човеку, да достојно носи свој свештенички позив, да носи крст, да носи свој крст, крст своје породице, али да носи крст својих парохијана, својих верника, свога народа. Браћо и сестре, кроз цео свој живот, посебно кроз своје свештеничко служење, Прота Радомир се трудио да у себи не потамни лик Божји, него да га осветљава, знајући ако осветли себе благодаћу Божију, онда ће осветлити и друге. Трудио се да научи себе, како би онда могао да научи и друге. Дакле, верујем да ће га Господ по томе препознати, по труду, по подвигу, по молитвама и за себе и за своје, али и за народ који му је Црква проверила и да ће га управо по томе и преко тога и препознати Господ и да ће прота Радомир чути оне предивне и умилне речи Христове: “Добри и верни слуго у малом си ми био веран, над многима ћу те поставити. То је оно што би требали сваки од нас, а посебно ми свештеници да имамо на уму, браћо и сестре. Хоћемо ли чути тај умилни глас Божији, ал' ако чујемо оне друге речи: “Идите од мене, јер вас не препознајем”, онда нема страшније осуде за човека. Бог, верујем, да је га кроз његов свештенички труд препознао као свога пријатеља. Његова породица и ми са њом као људи тугујемо због овог привременог растанка, али ми верујемо у Васкрсење Христово, али исто тако верујемо и у наше Васкрсење. И то је та вера која је носила њега и онда када је као човек и можда и поклекао, а ко не поклекне, ко се не спотакне, браћо и сестре. Али вера га је носила Вера му није дала да падне у очајање, него је вером живео и веру носио у себи, Дакле је наша је нада и утеха у Христу Спаситељу, зато сада и увек, не заборавимо у своји молитва проту Радомира, као што не смемо да заборавимо и наше сроднике и наше људе, онда треба да се молимо за њих, да служимо Литургију за њих, а литургија се подједнако служи и за живе и за мртве. Будемо ли се молили за наше покојнике, браћо и сестре и они ће се молити за нас, будемо ли се молили за наше покојнике, то онда значи чувамо их у сећању. И тако да сачувамо у нашем сећању и проту Радомира и све наше покојнике до оног момента када и ми пођемо на овај пут којим је прота Радомир пошао, а поћи ћемо сигурно, неко данас неко сутра, то није у нашој моћи, него је то у сили Божјој и промислу Божјем. Зато да и данас и увек, а посебно данас, замолимо Господа да му буде милостив, замолимо Господа да му опрости грехе, јер је и он био човек, а човека нема без греха. Да му Господ удели његове грехе и његове недостатке које је чинио, да га Господ помилује, а да његовој породици и свима нама који смо га знали и познавали, поштовали и волели, да нам Господ да утеху и да чекамо наш сусрет са њим. Нека му је вечан спомен међу нама и да му Бог душу прости.”
У спомен на преминулог проту Радомира, његова супруга Перса, син протојереј Небојша и ћерка Горица, спремили су Трпезу љубави у ресторану “Витез”.
