Надахнут Духом јеванђеља и упечатљивом Истином вере, којом је подучаван од рођења, уписује после основне школе богословију Светог Кирила и Методија у Призрену коју са успехом завршава 1964. године. Током његовог школовања, надахнуте истим Духом вере, његове рођене сестре Радунка и Верица одлазе у манастир Каленић, где примају монашки постриг и постају монахиње Агатија и Тајса. Од четворо деце, само најстарији Душан остаје на имању у селу са родитељима.
Убрзо по завршеном школовању 22. јануара 1965. год. склапа брак са Персом Јевтић из Каленића, својом животном сапутницом са којом је провео наредних 57 година живота у хармоничном и складном браку, са којом добија троје деце Весну (умрла је са шест месеци), Горицу и Небојшу.
Исте године 1965. бива рукоположен и постављен за пароха гргурске парохије у Барбатовцу (општина Блаце) и ту остаје наредне три године. То су биле године служења пуне ентузијазма, у незавидним околностима под великим притиском нове комунистичке власти и свега онога што је то време подразмевало када је у питању служба свештеника.
Године 1968. прелази у Опарић (општина Рековац), призван љубављу својих сестара које су тада биле у манастиру Каленић у истој парохији, организујући црквени живот и трудећи се на обнови како живе Цркве тако исто и на обнови предивне цркве Св. цара Константина и Јелене у Опарићу.
Потом прелази у Багрдан, једно бајковито село, како би се рекло, господско село – варош, са дивном традицијом и прелепом црквом Светог архангела Гаврила на обали реке Осаонице. У Багрдану остаје десетак година до 1983. године, радећи и служећи Господу у миру и спокојству, јер су то биле године када је тортура државе мало попустила, и ту се подухвата посла обнове цркве која за време његовог службовања бива и коначно потпуно обновљена.
После Багрдана прелази са службом у оближњи град Јагодину у Стару јагодинску цркву Светих архангела Михаила и Гаврила и ту остаје до 2005. године, до одласка у пензију, у потпуности посвећен служби Богу, Цркви, парохији и верном народу.
Скромно, смирено, истрајно, са непатвореном добротом и љубављу, искрено и посвећено, 57 година служио је Богу у Тројици и Цркви. Током свих тих година је поучавао верни народ надахнутим проповедима народским језиком, али и неком посебном дубином и аутентичношћу, коју је тешко описати, а које би у једном тренутку постајале духовне песме, које је научио још као дете, и тако испреплетане као неки народни вез дариване народу. Исто тако, поучавао благо у личним разговорима, у контактима са парохијанима и исповестима, налазећи увек времена за људе којима је била потребна духовна помоћ или утеха. Блага реч, то је била његова мисија, као и Евхаристија као место и дело служења Богу, која је за њега била уистину Живот. Погружен у Тајну над тајнама, иако свештеник старога кова, ни за тренутак се није двоумио пред таласом евхаријстијске теологије и духовном потребом верних за редовним причешћивањем и неким вишњим духовним чулом разумео ову промену и прихватио је и са њом се духовно саживео.
Упокојио се у Господу 23. априла 2022. године на Велику суботу. На мукама на Велики петак заједно са Христом, у смрти на Велику суботу заједно са Христом и у Васкрсењу са Христом Господом у живот вечни.
Христос Васкрсе!
