Након прочитаног јеванђелског зачала Преосвећени Владика поучио је присутни народ рекавши да данас наша црква молитвено прославља васкрсење Лазарево, односно данас ми славимо сведока васкрсења Христовог, јер је васкрсење Лазарево у ствари предтеча васкрсења Христовога. Данас ми славимо и подсећамо се ове дивне јеванђелске поуке из које видимо зашто је Господ дошао у овај свет. Видимо и можемо да закључимо да Господ није дошао у овај свет ради неких ситница, већ је дошао да смрт учини сном и да ће Господ свакога од нас који се успава у смртним гресима васкрснути, ако смо умрли са вером у Господа. И ту видимо моћ и силу Божију где Он смрт назива сном. А смрт и јесте само сан тамо где је Господ, тј. тамо смрти нема. Данашње јеванђеље нам говори како је Господ васкрсао свога пријатеља Лазара и брата Марте и Марије. Ово је потресна прича, јер чувши ову причу најбоље би нам било, како то рече један свети отац, да останемо у тишини, да останемо и да тихујемо у дубини свога бића и да созерцавамо, односно да размишљамо о тајни овог драматичног догађаја. Од смрти нема ништа драматичније, али тамо где је Бог, где је Христос ту смрти нема, она има привремено дејство, али нема вечно дејство. И зато Господ васкрсава све оне који у њега верују. Ова прича нам данас говори о великом пореклу човековом, да човеково порекло није са земље, већ са неба, и да је Господ дошао да подигне човека, палог човека, огреховљеног човека и да га узнесе тамо одакле је човек и настао. Ова јеванђелска прича поставља нам једно врло важно питање: шта је смрт и да ли се ми бојимо смрти? Један добар део људи ће одговорити да се смрти не боји, чак и они који су верујући. А шта кажу они који не верују у Бога и да ли се они плаше смрти? Ту можемо поставити питање зашто се човек крије када се не боји смрти, када осети дах смрти, смрад од смрти? Зато што у ствари човек често бива изван себе, није сабран у своме срцу и не доживљава Бога у срцу. Ако човек уђе у себе онда ће најпре спознати пролаз и прелаз, спознаће слабост човекове природе, природе тела човековог које умире када душа изађе из њега. Спознаће оно на шта је Марта управо упозорила Господа када му је саопштила да је њен брат умро. Марта говори: “Господе да си био овде мој брат не би умро”. А господ јој одговара дасе не боји,већ да верује. А она као и сви ми људи, посумња, па каже да зна ће он васкрснути о свеопштем васкрсењу, али он је већ четири дана у гробу, на шта јој Господ одговара: “не рекох ли ти, ако верујеш видећеш славу Божију. “ И видела је Божију славу, не само она, већ и њена сестра Марија, видели су сви људи, али и сами апостоли видели су славу Божију. Али ова реч Христова коју је Он упутио Марти “не бој се, само веруј” јесу речи које нам Господ упућује на сваком кораку. Неко може рећи да те речи не чује, али то је само зато што му је ослабила вера. Јер вера приводи човека Богу. И ми вером ходимо, а не знањем, како каже свети апостол Павле. И морамо једно да схватимо када је реч о вери. Вера није само нешто што је моје, већ је вера – вера заједнице, вера Цркве. Зато се и сабирамо у храмовима јер верујемо да је тамо Господ. Верујемо у Његове речи када каже: “Где су двоје или троје сабрани у Име моје, онде сам и ја са њима”.

Речи Мартине “Господе, да си био овде мој брат не би умро”, треба у нама да пробуде успавану веру и да верујемо да ако је Христос у нама и око нас, онда нема смрти. Смрти има само за онога који не верује, али за човека који верује, који се исповеда који се каје нема смрти. Смрт је последица греха, и Господ је једини тај који може да убели наше грехове, наравно ако ми се дамо да нас Господ убели. Зато цар Давид и каже “у греху ме заче мати моја”, али и додаје “убели ћеш моје грехове као снег”. Овде видимо моћ и силу Божију.

Видимо из данашњег јеванђеља да је Господ заплакао када је сазнао да је Лазар умро, јер Он је Бог, али и човек. Заплако је Господ као што и ми заплачемо за нашим милим и драгим када оду Господу пре нас. Господ је заплакао јер Он није као Бог створио човека и род људски да умре. Није Бог створио ни болест, ни нашу муку, већ је створио човека да дише љубављу, да дише вером, да дише радошћу, да буде анђео земаљски. Али човек, Адам и Ева, пошто нису бдили над собом, пошто су били успавани, и повели се за оним што им је било забрањено, уместо анђела у свет су увели палог унђела, увели су смрт, а њом и муку и невољу, болест и тугу, али је Господ дошао да излечи наше болести, наше невоље да отклони, нашу тугу да претвори у радост. Он то чини, али само по мери вере наше. Он је ту да нам помогне, да нас исцели, да нас оздрави и да нас васкрсне када ми падамо у грех, гордост и сујету.

Ми људи пред смрћу смо немоћни зато што смо робови смрти. И са правом се поставља питање може ли човек да буде радостан у свету где постоји смрт. Може, јер постоји Победилац смрти. Постоји Христос, постоји Бог. А тамо где је Бог тамо је права радост - све друге радости се не могу упоредити са радошћу Божијом. Засто свети апостол Павле и каже “радујте се у Господу и опет кажем радујте се”.

Данас служимо Божанствену Литургију, која се подједнако служи и за живе и за мртве. Ми данас служимо Литургију и за нас присутне овде и за оне који нису, али из оправданих разлога, али служимо и Литургију за наше покојнике, јер су они живи пред Богом, и пред Њим нема мртвих. Ми данас служимо Свету Литургију и сећамо се молитвеног спомена наше Мирјане. И то је оно што је важно, тј. да се молимо за покојнике наше, јер када се молимо ми их се и сећамо. Кад се молимо за њих ми са њима разговарамо. Сећамо се данас наше Мирјане, сећамо се њене љубави, њене жртве. Ми се данас сећамо и како каже свети апостол Павле у данашњем прочитаном апостолу, гостопримства хришћанског. Безброј пута сам то гостопримство осетио у дому наше Мирјане. И за то њено гостопримство, љубав и њену жртву ми данас узвратимо тиме што ћемо се молити за покој њене душе, а исто тако се молимо да Господ оно што је Мирјана посејала у свом дому, у својој породици, да то и расте, цвета и плода доноси”, закључио је Епископ Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије и освећења врбиних гранчица, Преосвећени Владика служио је полугодишњи помен уснулој протиници Мирјани Смиљковић над њеним гробом где су се сви присутни усрдно помолили Господу за спасење њене душе.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована на гробу

Ђакон Бојан Миленовић