Нашем Епископу су саслуживали: архимандрит Доситеј, протојереј-ставрофор Драгољуб Ракић, протојереј-ставрофор Жељко Ивковић, протојереј-ставрофор Слободан Кеџић, протођакон Иван Гашић и ђакон Саша Костадиновић. Лепоти богослужења допринели су свештеници Архијерејског намесништва младеновачког.

У својој Богонадахнутој беседи наш Архијереј је рекао: „У име Оца и Сина и Светога Духа! Драга браћо и сестре, децо духовна. Данас богослужењем завршавамо шесту недељу Васкршњег поста и ако Бог да за два дана ступићемо у Велику недељу, коју Црква назива Страсном недељом. То је недеља у којој нас Црква подсећа на страдање Господа Исуса Христа. Богослужење те недеље толико је потресно, трептајно, да верујући човек не може а да не уздрхти душом и срцем. Богослужење ове Велике недеље која је пред нама је недеља бдења у којој читамо у Јеванђељима шта се десило у вези са страдањем Господњим. Имамо и бденије које се назива Статије или опело Христово, потресни вапај мајке Христове, како га зову плач мајке Божије, њен плач за Спаситељем. Све то треба да у нама пробуди успаваност духовну. Да нам прободи и срце и душу и ум, како бисмо размишљајући о страдању и васкрсењу Христовом, разумели да је то све било ради нас.

У недељи пред нама би требало да појачамо пост, подвиг, молитве и да што више размишљамо о Богу. Мање ће човек размишљати о људском, када увећа размишљање о Богу. А када се размишља о Богу онда човек постаје смиренији човек. Ум се отвара кроз веру, пост и покајање, а онда схватамо да Бог жели да нас све спасе. Пре велике недеље Црква прославља два значајна празника. Сутра прослављамо васкрсење Лазарево. Њега је Господ васкрсао после четири дана телесне смрти. У недељу прослављамо улазак Господа Исуса Христа у Јерусалим. Зашто је Црква установила да ова два празника прослављамо пре Велике недеље? Зато што је Црква, драга децо духовна, тиме хтела да покаже да је васкрсење Лазарево слика Христовог васкрења, које ће се догодити за недељу дана. Црква хоће тиме да нам каже да и ми верујемо у наше васкрсење, јер је то символ вере и зато изговарамо на крају Символа вера – чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Но, овде би се могли много поучити из васкрсења Лазаревог и када читамо у Јеванђељу видимо да се једна његова сестра Марта бринула о људском гостопримству, док је Марија више желела да се храни Речју Божијом. И она је тужна јер је јој је брат умро, зато каже Господу да њен брат не би умро да је Христос био ту. Шта јој Христос каже? Не бој се, само веруј! И поверова Марија и Господ каже Лазару – изађи напоље! Тамо где се појави Христос тамо је васкрсење. Ако је Христос у нама ми ћемо васкрсавати сваког тренутка, васкрснути од наших људских слабости, од наше гордостим, од наше сујете. Сваки грех нас умртвљује. Хришћани који са Христом умиру са Христом и васкрсавају. То нас све учи да не заборавимо на Христа и онда када се наша душа раздваја од тела. Они који верују да је Христос васкрасао, треба да верују да ће и они васкрснути.

Оба ова празника су пуни поука. Прочитајте из Јеванђеља, па ћете видети како су народ и деца Христа поздрављали приликом уласка у Јерусалим, простирали хаљине и палмине гранчице. То треба да нас подсети на наш људски менталитет да су исти људи говорили – благословен онај који долази у име Господње, а многи од тих су говорили кроз неколико дана – распни га распни. Ето видите шта значи кад човек на кратко заборави на Бога, па чак говори и те хулне речи. Ова недеља која је испред нас треба да нам помогне да духовно се разбудимо, да појачамо молитву, добра дела, покајање. Нема човека коме не треба покајање, али покајање је веће од сваког греха. Зато Свети оци кажу да је покајање равно васкрсењу. Кад прихватим да сам грешан и исповедим се, нема тог греха који Бог неће опростити. Покајање је велико чудо за све наше падове, јер нема пада људског да неће човек устати након покајање. Но, потебно је да будемо свесни падова и грехова. Али не да се изговоарамо да нисмо баш тако грешни. Да ли покајање спроводимо у дело? Чули смо мало пре шта каже премудри Соломон – сине отвори уста своја да сместиш реч Божију. Дакле, отворимо уста, срце, душу, ум да се у њих усели Бог, а онда ће оно мало, људско, ниско да ишчезне. Увођењем Бога срце постаје чисто и ми видимо Бога. Бог се не види телесним очима, него духовним. Бог живи у чистом сасуду, што је човек, и ако чистимо нас као сасуд Божији, Бог ће у нама обитавати. Нас ће тада обузети умљење, како је говорио један мој старац у Студеници, струјаћа благодати Божија, струјаће радост.

Поента ових дана је да се исправимо, покајемо да би нас и пост и молитва и покајање увели у радост Васкрења Христовог. Наше су тренутне радости, али нама је потребна она радост која је у Бога, а та радост је вечна. Радујмо се у Господу, по речима апостола, јер је Бог васкрсао и васкрснуће и наше недостатке и васкрснуће и наше тело и нашу душу. Пост у којем смо већ увелико је благослов Божији, а онај ко живи у благослову и по благослову, онај ко живи у послушању Цркви и живи по Јеванђељу, тај ће све невоље лако да превазиће. Ми живећи у овом свету који је препун невоља, недаћа, нама треба баш тада и увек и сада да тражимо и вапимо за Господом. Вапимо и ми, у посту, молитви и подвигу, вапимо Господу – спаси нас Господе и Он ће нас спасити.“, закључио је Владика Јован.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Литургије сабрање је настављено у парохијском дому младеновачког Храма, где је јереј Марко Јефтић изложио реферат на тему „Истина Божија и лаж тоталитарног секуларизма“. Након дискусије владика Јован је похвалио рад и разговор у вези са њим. Епископ је предложио аутору да реферат објави у неком од стручних богословских часописа. Након тога приступило се трпези љубави, коју је припремило братство храма Успења Пресвете Богородице.

јереј Марко Јефтић