Чтецирали су: др Марко Петровић, Милош Коцић, Димитрије Јаковљевић, Филип Берић и Лазар Антонијевић.

За певницом је био дечији хор „Свети Сава“ под руководством диригента јереја Ивана Антонијевића, који већ дуги низ година украшава својим благољепним појањем света богослужења нашег храма.

По прочитаном Јеванђељу по Марку, Преосвећени Владика се обратио верноме народу и ученицима који су испунили овај свети храм: „Да заблагодаримо Богу што нам је дао снаге да пређемо прву половину великога поста и да уђемо у ову другу половину часнога поста, и да кроз пост молитву а надасве кроз смирење дочекамо тај најардоснији празник радости, љубави, празник Васкрсења Христовога. Данашња недеља се назива у Цркви средопосна. У њој се чита толико топло људско и надасве осећајно Јеванђеље које смо данас чули. Оно нам описује један предиван и веома поучан догађај који говори како је један отац довео свога сина пред Христа, да га Христос исцели оздрави а надасве види се да је син овога оца имао и духовну болест. Био је поседнут од демона. И то је свакако браћо и сестре један од најтежих облика обољења које човек може да оболи. На првом месту можемо видети љубав Бога према човеку, према људима, љубав Бога која се огледа драги моји да Бог не жели да нико од нас пропадне, да нико духовно и телесно погине, него Бог жели да се ми спасемо. Зато је Бог дошао у овај свет, и зато је Бог претрпео све оно што је претрпео... Дакле, Бог не жели да ми ни телесно ни духовно не пропаднемо осим ако то није страдање ради љубави Божије. Зато што је Бог ради љубави страдао због нас. Бог тражи од нас једно, а то је да на ту његову Божанску љубав, узвратимо људском љубављу. Да знамо да ако ништа друго заблагодаримо Богу за ту његову превелику љубав којом нас обасипа. Затим видимо ту љубав Божију која посеже за сваки човека, Бог воли свакога подједнако и грешнике и праведнике... Праведнике још више воли да би били учвршћени у љубави Божијој.“

Преосвећени се дотакао теме страдања која је истакнута у данашњем Јеванђељу: „У сваком његовом страдању, Бог је ту. Када нам се нешто деси у животу страдамо, оболимо, па нам се учини да Бог није ту, како тај Бог не види да ја болујем, страдам... Види Бог, Бог је ту, уколико Бога видимо у себи. Види Бог, он је најосећајније биће који осећа нашу муку, али је потребно да ми затражимо помоћ Божију да га молимо: Господе помози, исцели и спаси. Бог ће нас спасити и поступиће по нашој молитви онолико колико ми верујемо у Бога. Нама све бива од вере каже Свето Писмо. Поред љубави видимо и саосећање Божије према нама, као што је Христос показао из данашњег Јеванђеља. Родитељ када се деси нешто детету он страда и пати јер воли своје дете. У Светом Писму се каже да Бог заволе нас пре него што заволесмо ми њега. Као трећи сегмент Јеванђеља видимо веру, веру браћо и сестре да је она основ онога чему се надамо и потврда ствари невидљивих како каже апостол Павле. Такође увиђамо да својим способностима не можемо постићи оно што можемо вером. Све је могуће ономе који има вере, а који нема вере њему ништа није могуће. Дакле, браћо и сестре видимо да је овде вера та која нас повезује са Богом. Вера је глава и корен, она је лични сусрет са Богом, Христом. Једна од главних особина вере јесте да ослобађа човека од њега самога. Када се ослободимо сами себе и свега онога што је негативно у нама и појачамо веру у Бога онда ми схватимо да је заиста исправно оно што кажу Свети Оци, а они кажу да вером треба да живимо. Када верујемо ми не живимо себи, него живимо за онога у кога верујемо. То је вера браћо и сестре.

На крају беседе, истакнут је значај Светог Јована Лествичника за подвижчко искуство Цркве Православне, и његов значај за нас данас: „Данас, Црква нам истиче управо тај пример молитвености, смирења и смиреноумља светог Јована Лествичника, а следеће недеље ће то бити Света Марија Египћанка. На животу светог Јована су се поучавали и монаси и лаици вековима. Свети Јован Лествичник написао је то најзначајније дело које се зове Лествица, коју би сваки од нас требао да прочита и да се удуби. А свети Јован је написао Лествицу на молбу једног другог игумана који је био у близини манастира свете Катерине, где је свети Јован живео подвизавао се и био игуман... и он га је замолио као искусног молитвеника који је знао да кроз молитву и веру да се бори са свим искушењима и недаћама да напише једно велико дело. Врло млад је отишао у манастир свете Катарине на Синају. Значи прошао је сва искушења, и прошао је сва послушања у манастиру и бивао је изложен разним невољама и искушењима. Он нам је изложио да ако хоћемо да се спасемо како треба постепено да се уздижемо ка небу. Не можемо да прескочимо степенице, треба да савладамо једну хришћанску врлину а када савладамо једну хришћанску врлину, сама врлина у нама тражи да се усавршимо у другој, трећој и свакој врлини. У исто време је свети Јован Лествичник указивао на ону другу лествицу коју смо чули из другог Јеванђеља а то је лествица блаженства“.

На крају је Преосвећени истакао да „у Христовом крилу имамо сви места ако хоћемо. Бог хоће да ми будемо у његовом крилу, којем су мали и небо и земља. Али тај Бог кроз смирење смирава се да би могли да се сместимо у наше мало срце. Зато браћо и сестре ако хоћемо да нас Бог исцели и душевно и телесно и да нас одбрани од нечастивих сила, потребно је да у себи имамо ову свештену тријаду, а то је вера, пост и молитва. Нека нам Господ помогне и молитве Светог Јована нека нам буду пример шта значи искрено веровати, и правилно постити. Моћ поста и молитве је велика јер је Господ рекао да се постом и молитвом и демони изгоне. Нека нам Господ помогне, да сежемо ка великом празнику да осетимо радост, не она радост овоземаљска него нам треба и радост Божија која не престаје коју доживљава сваки онај који се моли, верује и пости. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Велики број верника, и ученика се причестио животворним и спасоносним Телом Господњим, потврђујући своје хришћанско призвање и назначење. Преосвећни Владика је после завршене литургије, благословио верни народ, који је сабран са својим пастиром узнео молитве и заблагодарио Богу на свему.

ђакон Александар Ђорђевић