Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао: “Данас наша Црква слави светог Ђорђа, Георгија Кратовца, који је био нашег порекла, човека који је сав био испуњен вером у Бога. Толико је веровао да је му је та вера помогла да се одржи као Православни човек. Када су га Турци као младића од 18 година ухватили, није хтео да се одрекне Христ. Нудили су му Турци као нашем ђакону Авакуму све повластице и све удобности, али он је знао да одрећи се Христа, значи умрети пре телесне смрти. Не само да је он био испуњен вером, већ је био испуњен љубављу. Био је саткан сав од љубави како видимо у његовом житију, та љубав је ишла подједнако према Богу и према човеку. Црква је одредила да данашњи одломак из Јеванђеља, говори о љубави. Господ је рекао својим ученицима Ово вам заповедам да љубите један другога, ако вас свет мрзи, знајте да је мене омрзнуо пре вас. Опет можемо направити поређење како су Турци мрзели Православне. Али су Срби знали да док са Христом, да су они победници. Ко спомиње данас мучитеље Ђорђа Кратовца, али њега помињемо скоро пет векова. Он је страдао у 16. веку. Бог не да се заборави добро човеково, нити вера. Поготово она вера и љубав која се жртвује за некога. Нема веће љубави до оне која и живот полаже за другога. У Светом Писму се највише говори о љубави и о томе како човек треба да одговори на љубав Божију. Љубав Божија је толико вела да надомешћује све недостатке, сваке друге љубави. Потребно је веровати у Бога и у Божију љубав. Ми се уздамо у њу и у милост Божију. Милост Божија прати љубав и љубав прати милост Божију. Неопходно је не просто знати за љубав Господњу, већ је и осетити. Прво што сазнајемо када улазимо у Цркву да осетимо и схватимо да нас Бог воли. Љубав је тако моћна и силна да је Бога свела на Земљу. Зато је Бог из љубави све дао ради нас и нашега спасења. Треба да имамо осећање да нас Бог воли и то осећање треба да нас крепи и оснажи да и ми извратимо тако Богу на његову љубав. Најбоље ћемо узвратити у сусрету наше душе са живим Богом. Душа је наша боголика и богочежњива. Човек треба да осети импулс душе која је у нама ако је нисмо заробили страстима, гордошћу или било чиме. Да осетимо тај импулс душе која вапије за Богом, онда ће и цело наше биће вапити за Богом. Онда ћемо осетити и како кроз цело наше биће струји љубав за Богом. Човек је човек само када је у љубави. Доживљајем среће и узајамне љубави са самим Богом то је права доживљена љубав. Љубав коју пружамо другом, ако није везана са Богом, онда није права љубав. Ми до Бога долазимо преко љубави човекове. У мери у којој се све то стварно догађа у нашем животу, ми ћемо успети чврсто да издржимо сваки губитак који нас снађе у животу. Све невоље лакше ћемо поднети ако имамо љубави и према Богу и према људима. Зато љубав Божија подједнако воли све: праведнике и грешнике. Зато Господ каже љубите и непријатеље своје. Како да их волимо када нас стално нападају. Ту треба да се покажемо. Дивна песма Бранка Радичевића који је оболео у Бечу и испросио Мину и дошао да умре, она му каже имаш ли још неки савет да ми даш, а он јој каже буди милостива да својом љубављу и милошћу обливаш и секиру која те сече. То је хришћанство. Да љубиш ми оне који те мрзе. Ако на с неко не воли, то није наш проблем. Наше је да волимо. Љубав је двосмерна. Наше је да волимо, а тај што нас не воли, то је његов пакао. Када човек препозна величину спасоносне љубави и непрекидног Божијег старања о човеку, у души се постепено почињу рађати жеље за непрекидним обитавањем у заједници и у љубави Божијој. Господ нам каже да ако хоћемо да се одржимо у заједници са Богом, онда најпре треба да се одржимо једни са другима. Не лицемерно, ме само љубављу према ономе кога волимо, већ и према ономе који нам укаже да нешто није добро. Јер када се немо укаже, он се одмах љути, буни се, кипти од беса са ставом ко си ти да мени можеш казати да се морам поправити. На туђим грешкама се најбоље учи. Јеванђеље нам каже да волимо једни друге, а љубав је она која навише вреди, јер само она везује човеково биће са Богом и једне са другима. Нестаће вере, нестаће наде јер смо дошли до онога кога смо тражили, али љубав неће никада ако смо се удостојили да гледамо лице Божије. То ће бити наше причешће. Тамо се нећемо причешћивати под овим видом тела и крви Христове, већ ћемо гледати онога кога смо ишчекивали. Насупрот љубави, стоји мржња. Она је велико зло и ако се човек не бори против те мржње, онда та мржња од њега прави нечовека. Она га изобличава. Мржња не може да поднесе љубав. Као што непоштен човек не може да поднесе поштеног човека поред себе. У томе је сва наша невоља што нећемо да признамо да смо грешни, да грешимо. Лицемерје и фарисејство је оно што је Бог највише осуђивао. За све Бог има меру у љубави, али за ово не, јер се такав човек претвара и жели да се наметне другачији него што јесте. Зато господ каже, када би сте били од овога света, свет би своје љубио. А како нисте од овога света зато вас мрзи свет који у злу лежи. Све што је добро на овој Земљи је сишло са Неба. Тако и љубав и вера, нада, милосрђе, све је то нама дар Божији. Али не да се гордимо, већ да дар божији умножимо и да га делимо, а не да га злоупотребљавамо. Ми треба да знамо да је лакше волети него мрзети. Мрзитељ само мисли како да се освети, чак и измисли непријатеља, зато што није мисао своју очистио, нити сачувао. Све почиње у нашим мислима и добро и зло. Најстрашније када човек почне да се бави својим мислима, које су као ветар, који све тера и тамо сабија шуму, а тако је и код човека, јер ако их не усмеравамо ка Богу, где ћемо их усмерити. Човек је човек тек онда када је љубав. По светим оцима он је слика Божија и ако је Бог љубав, онда је и човек исто љубав. Човек мора да има крај мржње и беса. Знак истинске љубави према другима је веселити се за њихово спасење и туговање док други пропада. Да се веселимо када човек узраста у доброти, љубави и милосрђу. Љубављу се не постиже само тајна Бога, бесмртности душе, него и сваког створења уопште. Сваки онолико колико може. Човек обично каже не могу више, не могу више да волим, али зато неће рећи не могу више да мрзим, већ ће наставити да мрзи. Прегаоцу и Бог помаже. Тражимо љубав од Бога, он нам је дао себе, али и узвратимо ту љубав, искрено жртвујући се за другога, рађањем љубави из молитве. Молиш ли се, разумно се молиш, доћи ћеш до љубави. Не молиш ли се, онда не разговараш са Богом, већ само са собом. Нису нам сви пријатељи који нам повлашћују већ да схватимо да Бог шаље људе да нам кажу и опомену нас да нешто не чинимо добро. Премудри Соломон каже, покарај мудрог биће ти благодаран, покарај лудог и осетићеш његов гњев на себи. Нека нам Господ помогне да ојачамо пред овај пост у љубави и мудрости, да би доживели Васкрсење Христово са вером и љубављу, те и наше Васкрсење. Бог вас благословио!”

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована