За певницом су певали: протојереј Драгослав Милован, г. Страхиња Савковић, и г. Душан Баловић.
Чтецирао је г. Владан Степовић.
Након прочитаног Јеванђеља Владика је у беседи рекао:
“Кад год служимо јутарње Богослужење чујемо како свештеник говори један возглас, који гласи: “Јер си благ и човекољубив Бог”.
Заиста браћо и сестре, једна од највећих човекових врлина, јесте управо човекољубље. А прави човекољубац је онај човек који подједнако воли свакога човека. Без обзира какав је тај човек, и ко је тај човек. Да ли је грешник, да ли је праведник, да ли је добар, да ли није добар? А да би човек волео свакога човека, свако људско биће, он прво треба да заволи Бога. Бога који је Себе дао за нас, Бога који воли човека више, него целу творевину. Бога који је уствари Бог Љубави. Најстрашније стање у које један човек може да дође, а тим пре верник, хришћанин, јесте да заклони Христа или да заклони Христову љубав другом човеку. Да је ускрати боље речено. Дакле, браћо и сестре, не сме ничије зло да буде, јаче од наше љубави, од нашег човекољубља. Ми се некако сви бусамо у прса и говоримо, ја волим Бога. То је добро, али провери да ли Га волиш, тиме да ли волиш другога човека? Да ли волиш и оног непријатеља твога? И онда ће ти се само такорећи казати да ли заиста истински волиш Бога. Оно што је златно рекао Свети Јован Богослов: “како можеш казати да волиш Бога кога не видиш, а мрзиш човека који је поред тебе.” И што је најгоре, ту мржњу уносимо и на Литургији и на Богослужењима. Не волим тог човека, нећу да му се покорим. Не волим тог човека, нећу ни литургијску радњу да обавим како треба, зато што тог човека не волим. Па где је ту човекољубље? Где је ту Богољубље? Нема тога браћо и сестре, јер без човекољубља нема Богољубља, и без Богољубља нема човекољубља. Јер нема браћо и сестре тог греха , који је већи од љубави Божје. И зато је врло важно управо тако посматрати сваког човека. И зато је врло важно своју добродетељ не наметати као образац понашања, него Христову љубав као неисцрпни извор, где има места за сваког човека. У Божијој љубави има места за сваког човека. Замислите, да Бог не воли грешнике. А има ли човека без греха? Па нема браћо и сестре. Па зашто је онда Бог дошао, ако не воли грешнике? Па Он је и ради грешника и дошао. Али је страшно што грешан човек не осећа љубав Божију, да га Бог воли. Зашто? Зато што му је срце испуњено мржњом. Што му је срце испуњено злобом, што му је срце испуњено пакошћу, што му је срце испуњено неблагодарношћу. А кад је човек неблагодаран, њему ништа није што кажу, како треба. Човек неблагодаран, он стално бунтује, јер он не уме да благодари Богу, а кад не умеш да благодариш Богу, како ћеш онда благодарити човеку? Браћо и сестре, свака реч Светог Јеванђеља је небески зрак, како кажу Свети оци, који обасјава наш живот. Господ је рекао: “ Волите и непријатеље своје”. То није лако схватити човеку, у коме нема ни зрно љубави. А Господ је рекао: волите и непријатеље ваше. Љубав према непријатељима браћо и сестре је уствари кључ за схватање тајне хришћанства. Љубити непријатеља , то је виши степен љубави , виши степен хришћанства, браћо и сестре. То је светлост која обасјава саме дубине Јеванђеља, како кажу опет Свети Оци. Љубав према непријатељима представља, врата Светиње. Пазите, врата Светиње над Светињама хришћанске Цркве. Господ је рекао, да на двема заповестима, на љубави према Богу, и према човеку, да почива сав закон.
Да почива цело Јеванђеље, да почива цело хришћанство, да почива Црква, браћо и сестре. И зато су те две заповести: Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, и другога као себе самога. Е' кад би заиста, што кажу ставили прст на чело, и размислили, о овим двема заповестима, видели бисмо какви смо хришћани. Како да волим другога као себе кад сам ја самољубив? Како да волим другога кад сам себељубив? Како да волим другога и да сместим другога у себе кад сам пун самога себе, браћо и сестре? У тој новој заповести о љубави према непријатељима се садржи и Дух Новога Завета. Значи дух целог Јеванђеља. У овим речима као да је сабрана духовна снага Јеванђеља, а управо је тако. Многи не схватају заповест Божију да треба, да волимо и непријатеље своје, па онда такав човек уствари почне да мисли, па почне да размишља, па каже, како то? И кажу, ако човек воли непријатеља, такав човек тако размишља, то онда значи да не треба да се бори против неправде и зла. Па још, помисли да ће нас непријатељи прогутати и уништити. Не,него онога ко воли своје непријатеље чува нарочита благодат Божија. Али, волети непријатеље, уопште не значи да волимо и зла које ти непријатељи чине. Ми можемо да се боримо са злом, али да истовремено волимо човека који чини ово зло и да у њему као и у сваком човеку видимо блистави образ Божији. Да видимо драгоцени дијамант иако је он бачен у блато и у прашину. Волимо и таквог човека. Осуђујмо његов грех, ал' не осуђујмо човека. Свети Јован Златоусти каже:” Господ човека више воли него сав видљиви свет.” Пазите ! Сав видљиви свет. А замислите овај предивни свет, како је леп. Како човек у овом предивном свету, творевини Божијој, на сваком месту, на сваком кораку, може да види Бога. Може да осети Бога. А Бога види, то стално говорим, сваки човек. Онолико колико га осећа у себи и колико га носи у себи. Читав свет пред Богом је ништаван у поређењу са једном људском душом. Зато је Бог и рекао: шта човеку вреди да цео свет задобије а души своју изгуби. Браћо и сестре, лако се губи душа, а тешко се спасава. Ал' није немогуће. Кад човек своју душу учини душом Божијом, он је своју душу спасио још овде и сада. Кад је човек своје срце испунио Богом, па његово је срце чисто. Онда да ли може у таквом чистом срцу, да станује зло? Не може! Тамо где је Бог, ту зло не може да привири. Због тога је душа нашег непријатеља вреднија, драгоценија од читавог видљивог света. Јер и тај непријатељ , и он има душу. Што је он своју душу затрпао, то немој ти и ја да се оптерећујемо. Али сетимо се да је у њему Боголикост. Сваки је човек боголик, па без обзира нек је највећи злочинац. Он је боголико биће, зашто је он своју боголикост толико извитоперио, изменио и претворио у оно друго небиће, то је опет његов проблем. Браћо и сестре, још нешто незаборавимо да Господ по речи Светог Јована Златоустог каже: “Једну људску душу воли исто као читав род људски”. Неко је од Светих отаца давно рекао да су човекољубље и Христољубље две ватре. Две ватре, а један пожар. Пазите како је дивно речено. Један пожар на којима хришћанин радосно гори, а не сагорева. То је исто онако, гори као несагорива купина, али као и она што никад није сагорела. Сетите се оне купине на гори о којој говори и Јеванђеље. Она никада не сагорева, зашто? Јер браћо и сестре гори меким и благим Божанским огњем. И који неугасиво светли, загрева, просвећује и освећује свакога човека. Светлост Христова просвећује свакога човека који долази на свет. Али, кога? Онога човека који жели да се освети Христовом светлошћу. Онај који неће да се осветљује неће ни бити освећен, али зато такав човек неће никад бити просвећен. Али је проблем у томе што баш такав човек себе ставља тако да је он Богом дан, да тако кажем, да просвећује другог. Али себе да просвети, не може. А шта кажу Свети оци? Шта каже Свети Симеон Солунски? Каже: “научи себе, па тек онда можеш поучити другога.” Просветли, осветли себе па ћеш тек онда моћи да просветлиш о осветлиш другога. Браћо и сестре, само је човекољубље и Христољубље суштина и извор праве љубави. Без Бога се човек не може волети како треба. Али ни Бог се без човека не може волети како треба. Немој да се заваравамо, немој да мислимо „ма не волим ја овог човека поред мене, али зато ја волим Бога.” Лажа си, то каже Јеванђеље. То каже Свети Јован Богослов кога сам већ поменуо. Ако човек не љуби Господа Христа, он не може волети никога, верујте ми. Лажна је та његова љубав, којом се претвара. Такву љубав назовимо псеудо љубав. Јер зашто? Зато што Христољубље се неминовно пројављује као човекољубље, као братољубље. Зато када чујете на Богослужењима ту реч човекољубив, схватите да Бог воли свакога човека. Па воли и мене грешника. А човек то треба да осети, па да буде захвалан Богу. Ако то не осећа, па како ћеш онда да осетиш присуство Бога? Нека нам Господ помогне, да ми будемо човекољубиви и Христољубиви. Човек који се хвали било каквим својим особинама, што се хвали? Јел то твоја особина или моја? Не, па то је дар Божији. И уместо да тај дар Божији умножаваш смирењем, и да буде на корист и спасење твоје и других, ти си злоупотребио дар Божији, и шта си урадио од дара Божијега? Уништио си га. Уништио си ту светињу Божију у себи зато што те ухватила гордост, па мислиш да си виши од другога. Па мислиш да имаш право да за другога све најгоре кажеш, али зато, не сме на тебе нико ништа да каже. Е, тај је човек у највећој заблуди браћо и сестре. Нека нам Господ да смирења, нека нам Господ да покајања, ми се сада у овом, припремном периоду кроз Богослужење спремамо да уђемо у тај предивни период поста.” Рекао је Владика у беседи.
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
После Литургије је Владика поделио благослов и иконице верном народу, и кратко поделио савете иконописцима.
ђакон Недељко Дикић
