Поред верног народа који је усрдно у молитвеној атмосфери одговарао на прозбе, појали су и чланови хора "Света Анастасија Српска" из Аранђеловца и појци богословије "Свети Јован Златоусти" из Крагујевца, те својим појањем улепшали ово Свето сабрање. Епископ је по читању Светога Јеванђеља верне поучио својом беседом.

„Нека вам је срећан и Богом благословен празник Сретење, нека је срећно и благословено наше сабрање у овом Светом храму, на овој Светој Литургији где сви заједно служимо. Литургија се служи у сећање у спомен свега онога што је Господ Исус Христос учинио за нас и за наше Спасење. Он је учинио тиме што је Себе дао за нас, тиме што се родио за нас, тиме што је живео међу људимо и подносио сва она страдања, све оне патње и муке, злобу и шибање, па и на Крст разапињање ради Васкрсења и Вазнесења, то је Он, Господ учинио за нас, да би се ми управо служећи Свету Литургију тога стално сећали, тог дара Божијега којим нам је Бог даровао, Себе. Све бива срећно и благословено, сваком човеку који затражи благослов Божији са вером у Бога за било шта што започне у свом животу, у свакодневном животу. И заиста треба да тражимо благослов Божији, када тражимо благослов Божији, онда се заиста осећамо као деца Божија, као деца родитеља свога и као што добра деца увек траже благослов од својих родитеља тако и човек треба да тражи благослов Божији. Јер када тражимо благослов Божији, ми уствари ослобађамо себе, ослобађамо се свога ега, ослобађамо се своје саможивости, своје себичности и ослобађамо се од онога што је најгоре код човека када дође у оно стање када мисли да све може и да му не треба нико. Такав је човек је најнесрећнији који каже да му не треба нико. Како да ти не треба нико? Јер зашто ово кажем, зато што нема за разумног човека горег стања него кад дође у стање да њему нико не припада и да он ником не припада. Значи нема заједнице. А где нема заједнице ту нема спасења и зато је наше сабрање на Литургији управо сабрање у заједници са Богом, са Светима и једни са другима. И ево браћо и сестре ми смо се управо овде данас сабрали на овој Литургију у овом историјском Орашцу где су се пре 218 година сабрали наши претци дасе овде помоле Богу, зато су и позвали свога свештеника проту Атанасија да благослови крстом устанике. Они су се овде сабрали и договорили се, не да одузимају било чије или било од кога него да бране своје. На првом месту да бране веру Православну, да бране своја огњишта, да бране своје домове, да бране крст часни и слободу златну како ми то стално говоримо. Слобода нам треба браћо и сестре. Али нећемо имати слободу све док се не ослободимо себе, док се не ослободимо свога ега, док своје „ја“ не заменим са „ти“ јер тек тада ћемо моћи да поштујемо свакога човека без обзира ко је он и какав је, да ли је грешан или праведан. Дакле зато данас као и увек требали би да се помолимо Богу за душу нашег вожда Ђорђа, да се помолимо Богу за проту Атанасија, који је крстом благословио намеру њихову и чији се крст чува у Буковичкој цркви овде у Аранђеловцу и да се помолимо Богу за све оне људе који су заиста желели слободу и који су се борили против некрста са крстом Христовим. И данас ми као што рекох славимо празник Сретење дан када се Бог срео са човеком и када се човек срео са Богом. Дан када је Бог пошао у сусрет палом човеку, оном првом Адаму који је пао управо због свога ега, који је управо пао због своје гордости и који је почео да слушао онога кога не треба да слуша, а то је нечастиви који му је шапнуо „шта имаш ти да слушаш Бога, ти може да будеш и већи од Бога“. Докле може човек да оде, да заблуди његов ум и он је послушао оног другог и свој непослушношћу уствари сам себе лишио Раја, и заједнице са Богом. Он је сам себе затворио у себе. Ја мислим да је то најопасније када се човек затвори сам у себе. Који се човек затвара сам у себе? Онај који заиста мисли да он све може, опростите што ћу се користити једном изреком, „И коњ може и човек може али ако Бог не да све је забадава“. Наша је снага, моћ и сила слаба пред моћи и силом Божијом, али нажалост наша снага и моћ су слаби и пред оним нечастивим. Али када смо са Богом и једни са другима у заједници онда смо најјачи. Где је Бог тамо је сила и моћ, све друге моћи и силе су пролазне док само истина остаје. Све пролази само Бог је вечан. Све пролази само је Црква вечна. Па то ми знамо из искуства и из историје, колико је империја и царстава пропало и нестало, нема их, али ето Црква Христова која није човечанска, који није ни Јованова ни Петрова ни Маркова, него Божија она је вечна. И она управо стално сабира свој верни народ и говори да имамо Бога у себи. Јер када имамо Бога у себи, онда ћемо правилно расуђивати. Онда нећемо осуђивати, онда ћемо више сами себе осуђивати, да би се спасли, да другога не осуђујемо. И зато је Бог пошао за човеком, палим човеком, јер је човека створио као икону Божију и зато Бог највише воли човека, Он је пошао да тог палог човека подигне, да га врати из своје заблуде, да дође до познања истине. Он је дошао да подигне тог палог човека и да га врати у његово назначење, где, у славу Царства Божијег, у Рај. Бог нам је даровао све, али ако не умемо да рукујемо са тим даром, шта вреди то човеку. Бог човеку даје дарове да их он умножава и да се тим даровима не служи само он, него умножавајући те дарове да дели и другима. Зато нам је управо потребно то сретање, да се сретнемо са Богом. Чини ми се да нам је данас итекако потребно то сретање, тај сусрет са Богом и једних са другима. Данас нам је то потребно у овом времену у коме живимо, а живимо у времену где су обезвређене вредности, где су замењене вредности, где су задњи точкове прешли испред предњих. Нама треба та заједница, нама треба то јединство, јер као појединац не можемо се борити, али као заједница се можемо борити. Тако нам је то потребно сретање са Богом, а када се човек среће са Богом, онда се среће и са другим човеком. Бог не воли нашу подељеност и раздељеност, Бог воли наше јединство јер је на небу јединство. Да ли се на небу тамо отима Бог Отац од Бога Сина и Бога Духа Светога, не него сви живе у једној љубави, у заједници. Да би човек могао да волу другог човека, он мора да има љубав, љубав према Богу и љубав један према дугоме. Морамо да схватимо промисао Божију, да нам Бог даје тог другог човека, ма какав он био, да би могли да видимо себе, да контролишемо себе, па нам Бог можда некада да и лошег човека поред себе, да се ми угледамо на његову лошу особину, да не бисмо ми пали. Бог нам је дао Цркву, а Црква је непогрешива. Иако смо ми у Цркви грешни, али је зато Црква Божанска и духовна радионица која може да преради и оног највећег грешника у праведника, само ако то човек жели и хоће. Величина је у давању, браћо и сестре, не у узимању. Да се човек даје онако као што се оно гвожђе пре ковања прво загреје да би се могло направити нешто тако исто је и са човеком, ако има топлине Божије у себи, ако има љубави према свима, он ће се обликовати у оног правог и истински Божијег човека. Сваки човек у свом животу има своје сретање са Богом и са другима уколико живи свим својим срцем, својом душом и својом мишљу и својим исчекивањем и жељом да се сусретне са оним кога највише воли. Кад је права љубав она је запрво најсличнија љубави Божијој. Чак нас ни родитељи не могу волети толико колико нас Бог воли, и зато Бог жели да нас све спасе и дође до познања истине, како каже Јеванђеље. Таквом човеку испуњеном љубављу, испуњеном вером и надом, испуњеном Хришћанским врлинама, честитошћу и поштењем, таквом се човеку Бог јавља на сваком кораку, јер ми Бога видимо онолико колико Га у себи осећамо. Бог се јавља и такав човек се среће са Богом и са другима. Без сретања свако иде својим путем. Има много путева, али је само један пут који води у живот вечни, то је онај пут који Христос каже за себе „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Будући да живимо у времену у ком живимо и каквим живимо, потребно нам је управо то сазнање да стекнемо пут или боље речено, да стекнемо правац јер смо на раскршћу. Иако човек нема свој циљ, а циљ треба да буде да оствари Царство Небеско, а кад оствари Царство Небеско и кад га започиње, овде да га оставрује, он ће остварити љубав и заједницу једних са другима, али ако смо изгубили правац, залутаћемо и лутаћемо. Имате ону дивну причу у „Старечнику“, како је један човек дошао у један велики град и изгубио се. Дошао је на раскрсницу и не зна куда треба да иде. Упита једног човека: „Брате, ја сам се изгубио“, а овај му каже: „Брате, знаш ли куда си кренуо? Где си пошао“. „Знам где треба да идем, али сам се изгубио“. „Ниси се ти брате изгубио, ти си изгубио само правац, а треба ти показати правац и стићи ћеш тамо где си пошао“. Пазите како је мудра изрека. Дакле овај сусрет као што је данашњи празник, који нам говори, има свој непролазни и духовни смисао, има своју актуелну и спасоносну поруку, за свакога Хришћанина и за свако људско биће. Наиме овај празник и овај догађај не описује само један сусрет него и тајну браћо и сестре сједињења Божанства и човечанства и то у личности Господа нашега Исуса Христа. Имали ишта радосније, управо од сусрета, од сретања са онима које волимо? Али браћо и сестре да би задобили љубав другога ми морамо волети тога другога, не можемо да тражимо да нас други воле, а ја да друге мрзим. Не можемо то. Не можемо да очекујемо да о нама други добро говоре, а да ми о другима говоримо лоше. То није хришћански, заједница је итекако некада тешка, јер сви смо на свој начин тешки. Јер баш у тој заједници треба да нађемо смисао живота. И зато управо данас треба да духовним очима, да сагледамо тај сусрет, Господа Христа са овим старцем Симеоном о коме нам говори данашње Јеванђеље, тај старац Симеон живео је управо у време рођења Христвога, живео је у времену када је Ирод побојавши се за своју власт, за свој престо, за свој положај, за свој его. А чуо је да треба да дође Цар Славе, треба да дође Месија и када је чуо, он је убијао Витлејемску децу, невину децу поубијао, мислећи да ће тако и убити Бога, да ће убити Христа. Али није успео то да уради. Сваки човек који устаје на Цркву и који ратује против Цркве, не може изаћи као победник, Црква је победник. Зато што је Црква Христова и што је Бог Христос у Цркви, и зато ако хоћемо да се сретнемо са Богом треба да узмемо тај пример овога старца Симеона, у позним годинама, али он је ишчекивао долазак Месије и дан спасења. И дочекао је. Он је дочекао, и са вером са страхопоштовањем примио то мало дете, са богобојажљивошћу, знајући Кога држи у рукама, да држи Спаситеља света и зато он тада одговара „И сад ме отпусти у миру, Господе, видео сам спасење Твоје, видео сам спасење рода људскога, видео сам, отпусти ме у миру.“Праведност старца Симеона и његово ишчекивање Господа, да види Спаситеља света треба и ми да се одржимо у таквој вери у миру. Јер и нама треба да се сретнемо са Богом. И нама треба да изађемо пред лице Божије. И ту нећемо моћи да се оправдамо никаквом својом реториком, да тако кажем. Тамо нећемо моћи да се оправдавамо тиме што ћемо рећи Богу, „Ја сам то чинио због тога и тако даље“. Говориш то Ономе који твоје срце зна боље него што ти и ја знамо. Дакле браћо и сестре треба да се молимо да се сретнемо са Богом. Ево данас је Литургија коју ми служимо и то је сусрет са Богом. Ми се са Богом на Литургији првенствено сусрећемо у Тајни Причешћа и ми се тиме сједињујемо са Богом и престајемо да будемо јединка и зато постајемо богатији, ако Христа кроз Свету Тајну Причешћа уносимо кроз веру да је то заиста Господ наш Исус Христос. Нека нам Господ помогне браћо и сестре да се одржимо, што би рекао покојни Патријарх Павле, „Да се одржимо у достојанству човека“. Бити човек то је највеће достојанство, али прави човек. А који је прави човек? Божији човек. Онај човек који је спреман све да да за другога, а што мање за себе. Онај човек који живи у праведности, онај човек који мисли на сусрет са Богом, и који мисли да треба да полажемо рачуне. Али Бог је милостив, Бог је љубав. Али Бог тражи да на Његову љубав ми одговоримо нашом човечанском љубављу. Срећан празник и Бог вас благословио. “

Након заамвоне молитве Епископ Јован је пререзао славске колаче данашњих свечара, одборницима месне заједнице Орашац и члановима Задужбинског друштва ”Први српски устанак”. Прослава Дана државности Републике Србије настављена је испред спомен школе ”Први српски устанак” у Орашцу. Епископ Јован је одржао помен за пострадале војнике и војсковође у Првом српском устанку. Након помена положени су венци испред споменика Вожду Карађорђу.

јереј Немања Искић