После прочитаних Јевнђелских речи, владика се беседом обратио верном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, Божанска наука Господа нашег Исуса Христа записана је у Јеванђељу. То није обична овоземаљска наука. То није наука од човека. То је наука са неба. То је наука Господа нашег Исуса Христа. Благо оном човеку који науку Божију чита у Јеванђељу, сазнаје је, и ако се труди да живи по тој науци он ће не само моћи да решава проблеме овога света него ће моћи да побеђује све невоље и непријатеље било спољне било унутрашње. Наука Христова нас уводи у вечни живот и Царство небеско. Зато Јеванђеље није обична књига већ је оно књига над књигама у којем можемо наћи све одговоре које нам живот намеће. Једино кроз Јеванђеље можемо да нађемо решење за све те невоље, патње и муке али ако прво верујемо у Бога и читамо Свето Писмо и ако се трудимо да живимо по Јеванђељу. Човеку који има вере није тешко да испуњава све ово. Ту науку и благу Јеванђелску и најрадоснију вест Господ Христос је пренео на своје Апостоле, а Апостоли, проповедајући Јеванђеље, ширили су науку Христову међу људима. Данашње Јеванђеље нам управо говори како је Господ поред оних својих дванаест великих Апостола и ученика изабрао још седамдесет ученика и послао их све по два и два да иду у градове. Може се поставити питање: Да ли је требало, заиста, оволики избор од ове седамдесеторице апостола будући да у то време није било много хришћана? Ово нам све говори да је било много оних људи, изабраних људи, који су желели да чују реч Божију, јер су знали да је у речи Божијој божанска сила и моћ. То нам само потврђује да човек не живи само од хлеба него и од сваке речи која излази из уста Христових. Апостолима је дато да проповедају реч Божију стога је Христос, управо у данашњем Јеванђељу рекао: „Жетве је много, а посланика је мало – и додаје Господ и каже – молите се Богу да пошаље посланике“. Другим речима да пошаље свештена лица, права свештена лица, богобојажљива, испуњена Богом да проповедају реч Божију. Проповедајући и предајући људима Господа Христа Свети апостоли су и служитељи те проповеди Божије. Они проповедају и предају нама благодат Божију. Благодат Божија је сам Господ наш Исус Христос који је у човеку. Богочовек Христос јесте та благодат Божија у пуноћи својој отуда благи зраци сунца благодати Божије улазе у наше душе у сваку нашу добродетељну Јеванђелску делатност. Главно је да знамо да је благодат Божија сва у Христу и од Христа. Благодат је сва у Цркви и од Цркве. Зато нам и нема спасења без благодати Божије. Често изговарамо на богослужењима у јектенији део: „Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас Боже благодаћу својом“. Дакле, браћо и сестре, благодати Божије нема ван Цркве јер је Христос Црква и ми крштени сачињавамо Цркву као тело Христово. Зато једино спасење јесте кроз благодат и кроз заједницу Цркве. Оно што треба да знамо је да је Црква ималац, а у исто време и носилац и давалац те благодати Божије. У Цркви се све свршава и све оно што не увире и извире из Литургије то није Црква. И зато се ми кроз ту литургијску заједницу спасавамо јер на Светој Литургији се сједињујемо са Богом на Светој Тајни Причешћа. Говорећи о значају благодати Божије за човеково спасење Свети апостол често говори и каже хришћанима да не примају узалуд благодат Божију. Ми смо благодат примили рођењем, а тим пре и крштењем и благодат Божију стално примамо кроз Свете Тајне, а узалуд примљена благодат може не бити од користи примаоцима него испразна, бесплодна и узалудна у нама. Шта то треба да значи? Зато што не чувамо то што смо примили. Не чувамо то као дар и драгоценост Божију. Иако нам се кроз Свете Тајне даје благодат Божија она ће остати бесплодна у нама ако је не уведемо у свој живот, своју природу, своје срце у своју савест. Ако се њоме не облагодати целокупно наше биће, јер нас је Бог из небића вратио у биће. Први човек, када је згрешио, постао је небиће, а доласком, рађањем, страдањем и васкрсењем Бога Бог је човека поново вратио у биће. Морамо чувати благодат Божију, а она се чува Јеванђелским животом, животом Цркве. Дакле, морамо имати то осећање радости Божије. У благодати се Божијој или напредује или назадује, како кажу Свети Оци.

Господ је наоружао свје Апостоле благодаћу својом и послао их у овај свет да саберу залутале овце Божије које су преплашене и сметене у овој пустињи живота и зато таквим људима требају такви пастири. Уплашеном човеку, залуталом човеку, треба тај други да га охрабри да није сам. Треба му тај други да се може ослонити на њега. Зато је наше спасење у другоме јер што чиниш другоме, то ће ти се вратити. Што чиниш другоме, то чиниш Богу. Бог не тражи ништа више да чинимо него што чинимо једни другима. Али да би чинили једни другима морамо да имамо тај осећај да је сваки човек икона Божија, а ми змнамо, бар хришћани, како треба да се понашамо пред иконом. Сваки човек, док је год у Цркви, са Црквом и док слуша Цркву, а не себе, он, иако је највећи грешник, може бити спасен. Јер Црква је та радионица духовна која прерађује кроз Свете Тајне и Свете Врлине и највећег грешника у праведника. То само можемо да постигнемо у Цркви и кроз Цркву. Речи Божије су хлеб наш насушни али прво онај насушни хлеб, онај литургијски хлеб, Тело Христово, Причешће, али и онај насушни свакодневни наш хлеб када га једемо треба да схватимо да је то дар Божији. Зато је Црква установила молитве пре и после доручка, ручка и вечере, да благодаримо Богу. Зато је човеков императив да када устане пре било какве молитве заблагодари Богу што је устао, што је жив па онда да се моли. Онај човек који не уме да благодари Богу не може бити благодаран ни према другом човеку.

У данашњем Јеванђељу Христос каже: „Ево ја вас шаљем као овце међу вукове“ – ми хришћани ако живимо Јеванђелским животом смо увек на мети непријатеља и духовних лопова. Господ каже на то да будемо мудри као змије, а безазлени као голубову. Тешко је овци опстати међу вуковима али није немогуће. Када чујемо ту реч Божију која каже да будемо мудри као змије што значи да чувамо свој живот, а живот је дар и треба за њега да благодаримо Богу. Зато ми и служимо Литургију као извор дарова и благодарности. У исто време треба да знамо да ту мудрост коју развијамо без доброте не значи ништа јер га мудрост без доброте човека води у злобу. Зато нам треба та мудрост Божија и безазленост голубова. Ко је чуо да је голуб некога ујео, а човек човека уједа. И тај ујед, када човек човека уједе, је много опаснији, неголи када га уједе било која животиња. Зато што заболи што те ујео онај који носи икону Божију, а заборавио је да је икона Божија и да несме да чини зло другоме.

Чинимо ли добро, добићемо добро, али је човек опет ту нестрпљив. Жели да му одмах Бог узврати добрим. Бог боље то зна, када треба да нам даје, а када не треба. Када би нам дао у невреме онда би то мене и тебе то више погордило. Бог зна када ће да нам узврати за све наше добро. Ако не узврати данас, сутра, прекосутра, догодине, узвратиће нам на крају живота, а то је важно, узвратиће нам када дођемо до Њега и кадса нас уведе у Царство небеско. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић