По прочитаном јеванђелском зачалу Епископ се обратио верном народу надахнутом беседом:

У име Оца и Сина и Светога Духа!

Браћо и сестре, Јеванђеље које смо сада чули је веома потресно, јер нам говори о великом догађају. Када је Господ васкрсао из мртвих, он се јавио ученицима својим међу којима је био и апостол Петар, који га се претходно одрекао. Господ сада жели да стави нагласак свог јављања и говори му: „Симоне Јонин, љубиш ли ме?“, другим речима „Симоне Јонин, волиш ли ме?“ Ово можемо прочитати и на следећи начин: „Симоне Јонин, да ли верујеш у мене?“

Ово питање упућено апостолу Петру, према Светим оцима, означава то да је Господ Христос апостола Петра вратио у апостолску службу. Он када се одрекао Христа, одрекао се и своје апостолске службе. То је слично као и када поједини људи, када се крсте у Православној Цркви, па онда, због своје слабе вере, оду у секту или какво друго слично место, па се покају. Врата Цркве су за сваког отворена, чак и за највећег грешника. Такав човек се у Цркву враћа кроз покајање. Када се такви људи врате, на њима се не врши крштење, већ само миропомазање, јер су се одрекли Печата дара Духа Светога.

Зато ово питање, без сумње, стварало је апостолу Петру нелагодност, јер се нашао пред васкрслим Господом Исусом Христом, којег се он три пута одрекао. Да, он се одрекао, али се покајао. То значи да је покајање веће од сваког греха. Овде говорим о истинском и дубинском покајању – покајању које човека уводи у потпуну промену начина живота. Дакле, не говорим о ономе да смо на речима јаки, а то делима не показујемо. Зато рекох да је апостолу Петру било нелагодно да Васкрслом Христу каже да га воли – он који се до тада бусао у прса и говорио да чак и да га се сви апостоли одрекну, он га се неће одрећи.

Погледајте шта значи када је човек самоуверен и говори да неће да падне. Човече, ми смо слаби људи и стално падамо! Но, Бог нам је дао снагу да устанемо. Али Господ који зна срце сваког човека и према њему, а не према речима, доноси суд, овим питањем избавља апостола Петра његових мука. Господ га три пута пита да би га подсетио на моменат када га се три пута одрекао.

Браћо и сестре, из овога видимо да Господ опомиње апостола Петра који се хвалио да Господа воли. У овоме треба да видимо да истинско покајање значи променити начин свог мишљења у потпуности, свог понашања, променити своја дела. Ако су недела, претворити у добра дела; ако су зле мисли, претворити их у добре мисли; ако је у нама лоша воља, претворити је у добру вољу. Скрхан овим искуством, Петар се више не хвали и не тврди да ће душу своју дати за Господа, већ даје покајнички одговор и каже: „Ти знаш Господе да те ја волим“, али ти знаш и моје слабости, додајемо ми. Када га је Господ вратио у службу, рекао му је: „Паси овце моје“ – спасавај себе да би спасио и себе, и обратно.

Дакле, браћо и сестре, све нам ово говори да је потребно да се загледамо у себе и да се запитамо да ли заиста волимо Господа или то само чинимо речима. Да ли волети Господа значи да га волимо само када нам треба? Не, Господа треба волети непрестано и треба му се непрекидно молити. Од Господа треба тражити моћ и силу да се покајемо и да се исповедимо. Ове речи Христове упућене Петру говоре нам да се не треба ослањати само на своје моћи. Не треба се уздати у огреховљену људску природу која пада и клеца. Када човек има поверење само у себе онда он нема потребу да тражи помоћ Божију. Шта ми можемо? Без Бога не можемо ништа добро чинити, већ само можемо да грешимо.

Веровати у Христа, значи имати поверење у њега, а не у себе или људе око себе. Када имамо поверење у Христа, онда ћемо имати поверење и у људе који су око нас, али и они у нас. Зато и Господ каже Петру: „Паси овце моје“, оне овце које је напустио онда када је видео вука, то јест нечастивог. Тада се он одрекао Христа. Пазите како нас Господ проверава овим речима.

Данашње Јеванђеље нам говори о правој, а не о површној љубави. Та љубав је божанска. Када човек њоме живи, онда љуби Бога и ближњег. Бог је пре заволео нас него што смо ми њега заволели. Браћо и сестре, треба знати да не можемо љубити људе истинском љубављу, ако не љубимо Бога. Свака друга љубав је привид праве љубави, али се чешће за њу везујемо. Она траје краткотрајно, јер углавном за свој основ има корист. То је више игра и интерес, него љубав.

Најпре нам је потребно човекољубље које свој корен има у богољубљу. Заволети ближњега значи заволети Бога. Љубав према Богу се препознаје у ношњу управо тог тегобног нашег свакодневног крста у животу, као и крста другог човека. Осетити рану другог, као што осећамо своју. Браћо и сестре, неко зна да каже да воли друге, али га други не воле. Какав одговор дати на такав проблем? Једини могући јесте да је на нама да волимо и без разлога да ли они нама узвраћају. То је наша дужност! Господ од нас тражи да оставимо зло иза леђа, а на тај начин и лаж и претварање. Човека Дух Божији опомиње на оно што је истинско и право.

Зато, браћо и сестре, положимо љубав Богу, чувајмо веру да би она чувала нас. Немојмо имати сујеверје, не врачање и гатање, већ веру која усељава Бога у нас. Апостол Павле каже да ми вером ходимо, а не гледањем. Нека нам Господ помогне да и ми у себи осетимо тај спасоносни прекор Христов, када нас пита да ли га волимо. Волети се не може без жртве. Жртве нема без одрицања. Како да заволимо некога ако се нисмо одрекли својих лоших особина. Не, ми тада волимо себе у том човеку. Молимо се Богу да нам Бог помогне да га заволимо и да проверавамо своју веру. Да ли заиста верујемо онако како нас учи Црква, Јеванђеље и Свети оци или ми просто измишљамо своју веру? Потребно је да проверимо да ли се наше схватање слаже са учењем Цркве.

Нека нам Господ помогне да верујемо и да се молимо онако како су се и сами апостоли молили: „Господе, дометни нам вере!“ Где је вера, ту су решења свих проблема и невоља у животу. Бог вас благословио!

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована