Крагујевац – У селу Маршић крај Крагујевца постоји црква посвећена Светом Василију Великом и парохијски дом у коме своје слободно време проводе деца ометена у развоју. Бригу о овој деци води парох маршићански, протојереј Бојан Димитријевић (1975).
У Маршићу има 600 домова, а црква, која је почела да се зида још 1991, коначно је подигнута 2008. године. Парохијски дом је завршен 2010, а 2017. је, после низа перипетија, почео с радом Центар „Свети Василије Велике”, једна од ретких црквених установа у Србија која брине о деци с посебним потребама.
Центар је отворен с благословом епископа шумадијског Јована, а због коришћења имена свеца у називу било је потребно и одобрење Синода Српске православне цркве.
– На идеју да покренем овакав центар дошао сам 2007. године, када сам у Украјини, током једне екскурзије, посетио манастир у Банченску. Тај манастир је и дом деце без родитеља, деце заражене ХИВ-ом и ометене у развоју. Има их на стотине. Био сам под таквим утиском да ништа друго тада нисам могао ни да видим ни да појмим – прича отац Бојан, који је за пароха маршићанског постављен 2005. године.
Црква и парохијски дом у Маршићу подигнути су на пустој парцели, зараслој у купине, коприву и бурјан, а својеврсна битка за Центар „Свети Василије Велики” креће 2015, када наш саговорник, како сам каже, почиње да решава административне заврзламе.
– Мислио сам, надао се, град ће помоћи, али није било неке вајде. И уопште, наше институције су споре, тешко је покренути тај механизам, углавном се све своди на самоиницијативу и спремност појединца на жртву. Да не заборавим, медији и новинари су много помогли, информишући јавност о нашим активностима. Центар „Свети Василије Велики” званично је почео с радом 29. марта 2017, а прве штићенике смо примили већ следећег месеца – наводи свештеник Бојан Димитријевић.
Парохијски дом у Маршићу има 360 квадрата. Деца ометена у развоју могу ту да бораве сваког радног дана од четири по подне до осам увече, а од петка увече до понедељка изјутра могу и да преспавају. Децу доводе родитељи или долазе комбијем који припада Центру „Свети Василије Велики”. С њима раде педагози, дефектолози, медицинске сестре, а план рада и ритам дневних активности осмислила је директорка крагујевачке школе „Вукашин Марковић”, дефектолог Татјана Симић.
– У Србији постоји 48 школа за децу ометену у развоју. Највише их је у Београду, али мањим местима, попут Аранђеловца, недостају такве установе. У нашој школи имамо предшколско, основно, средње, као и образовање одраслих, за узраст од седам до 25 година, а већ три деценије пружамо и услуге дневног боравка. Зато сам свештенику Бојану предложила да наши ђаци долазе код њега после пола пет по подне до када могу да буду код нас. Имамо укупно 120 ученика, а услуге Центра „Свети Василије Велики” користи од 20 до 25 наших ђака. Тај простор сам с тимом сарадника осмислила као пријатан амбијент у којем деца могу да проводе слободно време, да се забаве уз друштвене игре или да погледају неки филм – објашњава директорка Симић, наводећи да родитељске муке почињу тек пошто њихова деца напуне 25 година, када више не могу да похађају „специјалне” школе.
Услуге црквеног центра у Маршићу повремено користи и двадесеттрогодишњи син Данијеле Нешовић, која у Крагујевцу руководи радом Удружења за бригу о особама с аутизмом.
– Имамо добру сарадњу са свештеником Бојаном, заједно смо реализовали неколико пројеката. У Центар „Свети Василије Велики” моје дете иде једном недељно, друга деца долазе чешће. Много то значи и нама родитељима – каже наша саговорница.
Центар „Свети Василије Велики” сарађује с бројним школама и организацијама, па и са Уједињеним нацијама, које су кроз пројекте помогле ову установу. Епархија шумадијска издваја 2.500 евра годишње, а свештеник Бојан је од мештана Маршића недавно купио око 50 ари земљишта уз парохијски дом. Ту је планирао изградњу другог објекта и проширење капацитета за смештај деце ометене у развоју.
– Сада имамо места за дванаесторо деце, с тим да седморо можемо сами да довеземо нашим комбијем, а у новом објекту, који ће имати 400 квадрата, биће још двадесет места, пола у дневном боравку, пола у целодневном, где ће моћи и да преспавају. Молим градску администрацију да ми изађе у сусрет и обезбеди потребну документацију како на крају не бисмо дошли „фали ти један папир” ситуацију. Новац за куповину земљишта сакупила је српска дијаспора у Америци, супружници Марина и Лука Николић из Чикага, те Мира и Предраг Стојановић из Милвокија – наглашава саговорник „Политике”.
У новом објекту, када буде готов, вероватно ће боравити и син Борише Јоцића, који сада има 14 година и иде у школу „Вукашин Марковић”. Дечак се родио здрав, али је у четвртој години, грешком лекара, добио запаљење мозга које је оставило трајне последице.
– Чуо сам нашег председника како каже да је у државној каси остало 50 милијарди динара јер министри нису имали спремне пројекте. Предлажем да се део тог новца искористи за градњу новог објекта школе „Вукашин Марковић”, у коме би се организовао целодневни боравак деце ометене у развоју с подручја Шумадије. Садашњи издвојени објекат почео је да тоне и проглашен је небезбедним – каже овај Крагујевчанин.
Црквени центар у Маршићу је установа у којој се можда боље него на неким другим местима, званично предвиђеним, спроводи национални програм инклузивног образовања.
– О инклузији се много прича, а мало се на томе ради. Инклузију треба спроводити у пракси, а наша црква мора да ослушкује и реагује на актуелне друштвене појаве. Деца која долазе код мене су прави анђели над којима бди светац. Зато, верујем, за пет година рада није било ниједног инцидента. Разумети и прихватити другачијег од себе, то је задатак који сам преузео на себе у оквиру Центра „Свети Василије Велики” – каже парох маршићански.
Божија љубав и просвећеност народа, то нам је потребно, поручује на крају разговора протојереј Бојан, који као духовник Универзитетског клиничког центра у Крагујевцу већ две године улази у црвене ковид зоне и причешћује пацијенте заражене вирусом корона.
Бране Карталовић
Извор: Политика
