Чтецирали су дипломирани теолози Владимир Марјановић и Лазар Коларевић.

Литургију је својим појањем украсило сестринство манастира Липар са игуманијом Тавитом и протојерејом Драгослав Милованом.

Након прочитаног Јеванђеља, Владика Јован се вернима обратио беседом:

У име Оца и Сина и Светога Духа,

Ево сабирамо се у име Његово у храмовима на богослужењима када се најпре измиримо са Богом, са собом, једни са другима и тако измирени у љубави Божијој и једних према другима, приносимо своје дарове. Наш дар је да приносимо молитве, јер Господ је рекао: „где су двоје или троје сабрани у име моје, ту сам и Ја међу њима.“ Нема ни једног дела на Земљи које људи могу да чине, као што је Литургија, јер она сабира, позива, спуста Небо на земљу и како често говорим земљу уздиже на Небо. Литургија је најбоља Веронаука. Ми се Литургијом учимо какао треба као људи да живимо. Литургијом се учимо како треба да се владамо, какао треба да се понашамо. Литургија нас учи да будемо сконцентрисани и сабрани у себи, али да заборавимо на себе, у смислу да не мислим да сам ја важан, већ Господ. Пред Господа се излази једино кроз веру. Кроз хришћанске врлине, пре свега кроз врлину смирења. Смирење је круна свих осталих врлина. Где нема смирења, ту је гордост, охолост, себичност, саможивост. Онда човек себе проглашава најбитнијим и најважнијим, а где је тако, ту човек себе проглашава важнијим од Бога. Када желиш ти да будеш први, онда не даш Богу да буде први у Теби. Зато нас Литургија учи једној мудрости. Мудрости да мудро живимо, да испитујемо време, да искупљујемо време. Сад је време спасења, каже апостол Павле. Овај тренутак је време спасења. Ако тај тренутак не искористимо, можда други неће доћи. Зато он каже сад је дан спасења, сад је тренутак. Стално размишљајући о томе, ми припремамо себе за тај дан, да положимо испит. Цео наш живот није ништа друго него школа, како треба да живимо да положимо последњи наш испит. Литургија нас учи тој мудрости и Јеванђеље нам говори да смо дужни имати ту бесмртну врлину мудрости. Божанска мудрост нам треба да правилно живимо. Ту нам треба мудрост али не људска, већ божанска која оплемењује и људску мудрост. Мудрост нам треба како Господ каже кроз Јеванђеље, будите мудри као змије, а безазлени као голубови. Мудрост ће нас научити да се не излажемо опасностима. Да се не излажемо искушењима и када дође до искушења, како треба да се ухватимо у коштац и силом Божијом победимо искушења. Ако мислимо да ћемо моћи победити различита животна искушења неком својом силом, снагом или знање, грдно се варамо, јер Онај лукави је много лукавији од нашег знањем од онога што мислимо да поседујемо. Зато се молимо не уведи нас у искушење, него нас избави од лукавога. Ово потврђује и данашње Јеванђеље када Господ каже, ако вас потерају из једног града, бежите у други. Заиста вам кажем неће обићи градова Израиљевих док не дође Син Човечији. У томе треба да се састоји наш живот. У ишчекивању доласка Сина Божијега. У ишчекивању нашег сусрета са Богом. Шта ми радимо када очекујемо важног госта, пријатеља кога волимо. Припремамо се. У тој припреми осећамо радост што ћемо се срести с тим пријатељем. Нема човеку већег пријатеља, него Бог. Вола нас отац и мајка и сви други, али нико нас не може волети као Бог, јер је Бог нас заволе пре него што смо ми заволели њега. Зато што је Бог себе дао за нас. Зато то је Он кроз давање показао љубав према човеку, према речима Христовим да нема веће љубави до кад живот свој положи за другога. Господ је живот свој положио за нас, да нас спасе. Господ нас учи да не жртвујемо живот неразумно. Кад год живимо нехришћански ми свој живот жртвујемо неразумно. Од тога немамо никакве користи. Да се не бацамо у опасности без нужде. Да не тражимо искушења и невоље, али када дођу да са благодарношћу примамо их и кажемо Господ ме заиста посећује кроз искушење, да нам каже да нас воли, али хоће и да проба да види да ли волимо Бога. Или кажемо мене Бог не воли. То је хула. Бог свакога воли. И доброг и лошег и грешног и праведног. Бог све воли, а човек само треба да осети љубав Божију, а она се осећа кроз животи узајамно узвраћање наше људске љубави према божанској. Господ нам говори да ће не људи мрзети сваког Божијег човека. Господ нам говори да ћемо бити гоњени, да ће људи осуђивати и омрзнути само зато јер смо Христови. Благо нама ако нас омрзну ако што смо Христови. Тешко нама ако нас други мрзе што нисам на свом месту и не испуњавам што ми је Господ дао. Дао нам је живот да га разумно живимо. Да не траћимо живот, не коцкамо живот, не преспавамо живот, него живот као дар покушавамо да узвратимо уздарјем. Он је не благодаран. Човек мисли да бог треба да му да све добро, а да ли и он треба другоме да да исто? Да ли ја примером својом показујем доброту? Бог воли свакога подједнако. Господ каже апостолима да се не плаше. Нема ништа тајно што се неће открити. Има та невидљива рука која у нашу књигу живота уписује сав наш начин живота. Анђели уписују све добро што учинимо, а они други уписују оно лоше. Све то долази на оно место када Господ дође поново да суди живима и мртвима. Овим речима, Христос каже својим апостолимада ће открити њихова невиност, њихова чистота. Зато Господ каже не бој те се оних који убијају тело, а душу не могу убити. Више се бојте онога који душу и тело може погубити у паклу. Дивна поука. Господ нас учи да убице могу убити тело и у то се можемо уверити у свакодневном животу. Ко има право да одузме од некога оно што није дао. Људи могу да убију другога, али душу не могу. Али човеку је дата та власт: да ли ће своју душу погубити или ће своју душу спасити. Душа је највредније у нама, вреднија од целог света, јер Господ каже шта вреди човеку да задобије цео свет а да душу своју изгуби. Шта ће човек дати одговор за душу своју. Јеванђеље каже да душу убија не покајани грех. Када човек нема покајања. Зато што нема смирења. Онај који нема смирења неће да прихвати ни поуку, јер мисли да зна. Човек треба да живи достојанствено позиву и звању човека. Бити човек је узвишеност велика. Али бити прави човек. Ко је прави човек? Божији човек. Он је прави човек. По учењу светих Отаца је место самоизгнанства где по своме сопственом избору одлази онај који изабере да се одвоји од Бога. Зато је у човеку и рај и пакао. Шта ће да изабере је његово. У паклу нема радости. Тамо је мучење сопствене савести. Рај је живот са Богом и то је живот у Богу. Човек је тај који ће се или одвојити од Бога или ће се приближити – А приближиће се кроз веру. А вера су дела. Вером усељавамо Бога у себе. Ако ми нисмо са том вером дошли у Цркву на Свету Литургију и ако не верујемо да је овде присутан невидљиви Бог, она је наш долазак промашен. Вера нам открива то што не можемо да сазнамо људским умом и што не можемо сагледамо људским очима. Зато треба радити на свом духовном преображају. Да би могле да нам се отворе духовне очи. Ми ћемо онда видети Бога. Бога види свако онолико колико верује у Бога и колико осећа Бога у себи. Треба да знамо Бог није мучитељ, већ човекољубац. Они који су одступили од Бога, сами себе су изложили мучењу, сами себе су предали у нечастиве руке, да она нечастива сила влада са нама. Она не влада у миру, већ у злоби, свађи и нереду. Бог је љубав. Ако осећамо љубав према Богу, осећаћемо и према другоме. Тако ћемо се и жртвовати за другога. Љубави нема без жртве, нема без одрицања. То одрицање је благословено када се одричемо себе да би угодили Богу и човеку. То је одрицање што би рекао наш народ слатко. Причињавам вам невољу док не стекнемо ту врлину одрицања. Када је стекнемо, онда је заволимо. Св. Василије Велики каже да зла у паклу не долазе од Бога, већ од нас самих. Св Исак Сирин вели да је погрешно мишљење да су грешници у паклу лишени Божије љубави. Зато када се молимо за наше покојне, ми показујемо љубав према Богу да Бог помилује и оне који су у паклу. Они нису лишени убави Божије. Љубав је плод истине и подарена је свима подједнако. Љубав има двојаки учинак. Она је мучна за грешнике, а уживање са онима који су живели у складу са љубављу Божијом. Човек сам одлучује шта ће изабрати. Мир или немир. Добро или зло. Бог никога насилно не спасава нити осуђује. Када би насилно спасавао, не би био љубав, а када би насилно осуђивао не би био правда. А Бог је и љубав и правда. Јер ако би Бог био само љубав а не и правда, онда не било разлике између добра и зла између доброг и лошег човека. Правда прати љубав Божију. Она је љубав , правда и милост, Зато идимо за Спаситељем наших душа и тела и не бојмо се никога и ако гоне и клевећу. Акосе то деси треба да станемо и промислимо да ли постоји неки разлог. То је опомена за наше спасење. Нека нам Господ Бог да мудрости, да мудро живимо да не изгубимо привременим, оно што је вечно. Зло ће када тад бити побеђено а љубав остаје до краја овога и онога света.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након причешћа верног народа, старањем пароха илићевског протојереја Владимира Ћировића, канонска посета Владике Јована Илићеву је окончана трпезом љубави.

Протођакон Мирослав Василијевић