После прочитаног Јеванђеља по Јовану, Епископ се обратио сабраном народу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, одељак из данашњег Јеванђеља нам је веома поучан и упућује нас коме треба да се обраћамо, ко је тај који нас може једино спасити и ко је то име које нас једино може спасити. То је име Господа нашега Исуса Христа. Онај човек који носи Христа у себи служи се само истином јер је Христос једини од свих људи на земљи могао да каже: „Ја сам Пут, Истина и Живот“. Ево, у данашњем Јеванђељу чусмо како Господ за себе каже: „Ја сам врата, ако ко уђе кроза ме, спашће се, ући ће и изићи ће и пашу ће наћи“- и додаје Господ и каже „Ја сам пастир добри, а пастир добри душу своју полаже за овце своје“. Да не буде забуне када чујете од нас свештеника како говоримо да смо ми овце Христове, да знате да имамо две врсте оваца. Словесне овце, то су крштени људи, и бесловесне овце, то је оно стадо, браћо и сестре. Дужност пастира је да чува своје стадо од звери. Нису само звери оне животиње које живе по шумама и гудурама. Човек може да буде исто звер. Може да буде чак и горе. И она латинска изрека Homo homini lupus est – Човек је човеку вук, а човек човеку може да буде и пријатељ али ако у сржи тога пријатељства није Христос, Истина, данас ћу волети једног човека, сутра ћу да га мрзим. Данас ми је један човек пријатељ, сутра ми постаје непријатељ. Човек нема толико непријатеља колико их сам измишља. Има, рекао бих, четири врсте непријатеља, а то су: смрт, грех, ђаво и он сам. Човек је сам себи највећи непријатељ. Зато што неће да послуша Бога и Цркву већ слуша себе. Човек који се руководи само собом окупља око себе оне какав је и тај човек. Ако хоћете да препознате какав је човек само погледајте са ким се дружи. Непоштен, хоће ли се дружити са поштеним човеком? Никако, него ће бежати од њега. Дужност је пастира да чува стадо од духовних вукова, а то су нечастиве силе, грех, пакост, злоба али и да чува од непријатеља оних присутних. То је дужност нас свештеника, на првом месту. То је исто дужност и родитеља, јер је и он у неку руку свештеник, јер чува своју чељад у јединству и заједници, љубави и слози. Али он то све треба да поседује да би показао другима пример. А шта је обавеза стада? Обавеза стада је да слуша пастира, да буде уз пастира и да се не одваја од пастира. Први и најважнији пастир је Господ наш Исус Христос. Док смо год у Њему и Он у нама и ми са Њим, пребродићемо много лакше сва искушења, непријатности и невоље које нас сналазе у животу. Нема другог имена којим би се човек могао спасити до имена Христа. Носити Христа у себи значи бити Христоносац. Бог је човека створио као слику и прилику своју и човек је икона Божија све док је уз Христа, а да би били уз Христа морамо се одрећи себе, своје злобе, пакости, мржње, хвалисавости. Да се одрекне свега онога што човека одваја од Бога. Јер човек док је са Богом он је и са другим човеком, ако није са Богом, његово дружење са другим човеком није истинито, није искрено јер није везано за онај прави чокот, за право стабло, за прави корен. А све што се одваја од корена то се суши. Тако се и човек и душа човекова духовно суши и онда човеку није стало до душе него до себе и до његове егзистенције. Бог нама не брани да се бринемо о овоземаљском животу јер нисмо само душа и нисмо само тело, него смо и душа и тело. Само треба човек, као разумно биће Божије, да зна коме шта треба да да и у које време. Ако телу не дамо ову храну земаљску оно ће се осушити, а онда ће и душа у човеку нестати. Али исто је тако и много важније ако не дамо храну души својој, ако не будемо душу хранили, а њој не треба ни хлеба ни меса али зато треба телу да поткрепи душу која носи тело. Теорија је људска вековима да је у здравом телу здрав дух. Свети Оци то другачије кажу. У здравом духу је здраво тело . Кад човек има чист разум њему је све чисто, а онај који је прљав њему је све друго прљаво. Зато Апостол Павчле каже: „Ко је чист нека се стално чисти, а ко је прљав нек се и даље прља“. Никога не можемо да натерамо да се спасава, браћо и сестре. Бог је човека створио слободним али у тој слободи је и рај и пакао. Зависно нашта човек употребљава своју слободу. Да ли је употребљава да може да ради шта хоће – и може то је његова слобода. Да ли могу да кажем шта хоћу, да изгрдим свакога? Можеш, и то је слобода. Али човече, сети се да мораш за ту слободу да даш одговорност онокме који ти је све дао. Бог нам је све дао. Све дарове које поседује човек, Божији су дарови. Јесам ли ја себи живот дао? Нисам. Дао је Бог као дар и зато треба живот чувати као светињу. Не смемо живот злоупотребљавати. Човек док је год у некој снази или на неком положају, у неком богатству, лепоти или младости, он то све злоупотребљава. Пролази и богатство и младост али само једно остаје. Добра дела. И то не само што остају него и иду испред човека. Иду и зла дела испред човека. Зато ми овим временом и животом који живимо на овом свету задобијамо или губимо вечни живот. Бог је правда. Он дели. Како каже у Светом Писму, Он дели као сваки пастир што дели овце од јаради. Једне ставља са леве стране, друге са десне. Онима који су са Његове десне стране тј. они који слушају реч Божију и који се труде да живе по речи Божијој, Господ каже: „ Дођите сви који сте уморни и натоварени и Ја ћу вас одморити“ - дођите и примите награду за ваш труд, љубав, поштење, а онима другима са леве стране каже идите у огањ вечни, припремљен од постанка света. Дакле, човек је разумно биће све док разум не злоупотреби. Наука је добра и треба да се учи али када оно што научимо злоупотребима па каква је то корист. Погледајте историју хришћанске цркве како су многи научници злоупотребили своју науку и постали злочести. Убијали на хиљаде и хиљаде. Шта ће ми наука, било која, која ме не приводи Богу и која ме не учи добру. Господ је наш пастир и Он ће нас сачувати уколико заиста ми желимо да будемо сачувани. Ако човек иде грлом у јагоде и иде у огањ, ко му је крив. Опет ће да осуди другога, а не себе.

Човек је велика тајна и сваки који хоће да уђе у тајну човека без Бога и мимо Бога, за те Јеванђеље каже да је лопов. Лопов краде и разбија. Неће да уђе у човека кроз Христа него кроз своју замисао па другога човека оцртава какав је он сам. Човеков распон је огроман. Толико добра може да учини човек у свом животу да му се и Бог задиви али исто тако и зла да га се и ђаво постиди. Пазите, који је тај распон у човеку. Погледајте човека кад некога омрзне. Он нема кочницу. Све даље и даље. У злоби је, а не види и све му се чини, он само даје љубав, а љубав њему нико не даје. Гледаш само своје. Док год и онај најмањи дар од другога не схватамо као нешто велико, нећемо осетити радост од тог дара већ ћемо мислити да ми је тај био дужан да ми даје. Затворена шака не само да не може да даје ништа, него не може ни да прима. Не може да прими ни благослов. Зато је најгоре када се човек затвара сам у себе и кад у себе затвори само онога кога он прихвата. Човек док се год не отвори за Бога не може искрено да се отвори ни за онога кога највише волиш. Човеку се може приступити Богом, а исто тако се и целом људском роду приступа Богом. Треба да се трудимо да се хранимо Богом живим, да се хранимо свиме ониме што је Божије.

Нека нам Господ помогне да се исправљамо и поправљамо. Да сагледамо себе, а не можемо сагледати себе док не уђемо у себе. То није лако. Човек то не може да уради без смирења и вере. Када после труда и подвига уђе и сагледа себе знате шта је најтеже – да призна себи човек себе. Зато Свети Оци кажи да када би човек често улазио у своје срце, а у срцу је или Бог или ђаво, или љубав или мржња, или зло или добро, видео би да је срце безобални океан. У океану има свега, и питомих и дивљих звери и животиња. Човек увек у себи поседује две животиње. Опет то кажу Свети Оци. Ону питому и ону дивљу животињу. Која ће животиња у њену да победи је она коју човек храни. Ако хранимо питому животињу, она ће у нама расти. Ако хранимо дивљу, и она расте али човек губи свој лик. Човек када храни дивљу животињу и он постаје дивљи. Нас је Бог створио да будемо словесне овце. Има ли лепше и питомије од онога јагњета малога. Зато ми кажемо за Христа да је Он јагње Божије које узима грехе света. Бог ће нам узети грехе али не по нашој мери него по мери Бога. Његова је мера једино исправна. Људска мера може бити исправна и сигурно и има исправних и добрих људи. Нека нам Господ помогне да у томе и узрастамо. Бог вас благословио.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић