Беседећи верном народу, Владика Јован је рекао да:
„Данашње Јеванђеље браћо и сестре, говори нам о заповестима Блаженстава, које је Господ изговорио на гори Блаженстава. Тако се зове једна гора која се налази изнад Јерусалима. Господ је изговорио народу који је ишао за њим и који као што рече Јеванђеље који су дошли да га слушају и да се исцељују од свих болести. Ова сама рече да је народ дошао да слуша, говори нам у ствари да је народ желео да чује реч Божију. То је храна. Духовна храна. Слушати реч Божију а не извршавати реч Божију, тачније речено, не потрудити се да се изврши, од слушања речи Божије, немамо много користи. У Јеванђељу се не каже благо онима који само науче, већ благо онима који науче и извршују реч Божију. Сама реч Блаженство значи блага вест, а блага вест, значи и мирна вест. Човек који је прима је миран и спокојан. Тај човек је онај који припрема своје срце, своју душу, своје биће да се у њега уселе речи Божије, тао што су оне за њега спасење. У речи Божијој је сила, моћ, снага, зато је речено који призове име Господње, тај ће се спасти. Када би смо чешће читали овај одељак о блаженствима, тада би сваки могао да види искрено себе где је. Ко је. Шта је. Да ли себе може наћи негде у ових девет блаженстава. Прво блаженство каже да су блажени сиромашни јер је њихово Царство Божије. Сиромашни. Сиромаштво није погодно за нас. Али овде се не говори о земаљском сиромаштву, већ да је човек сиромашан духом. Да његов дух, без Божијег духа је скоро ништа. Човек без Бога не може ништа да учини за своје спасење. Онај хришћанин који испуњава ову заповест, он је већ сада и овде у Царству Небеском. Јер оне отварају Царство Небеско. Зато Свети Оци и кажу да блаженства доводе до врата раја, а заповест Благо милостивима јер ће бити помиловани, отварају врата раја. То не значи да треба да испуњавамо ову једну заповест а друге да занемаримо, јер остале доводе до врата раја. Данас славимо једног таквог човека који је испунио све заповести божијем, а посебно заповест о милостињи, а то је Св. Јован Милостиви. С правом је Црква овог угодника Божијег назвала милостиви. С правом је добио тај назив. Он је био у милости Божијој, а онда је милост сместио у себе, а онда је себе оплеменио милошћу божијом, а онда је оплемењивао и друге око себе. Он је био узор кротости, милосрђа и зато ове Господње речи да ће милостиви Бога видети, биле су управо садржај живота Св. Јована Милостивог. Ево нам тог блаженства у ком све најпре зависи од човека, а онда од Бога. Ако човек испуњава ову врлину задужује Бога у коме се човек изједначује са Богом по благодати. Највише милостив је Бог. Можемо да поставимо питање, од куда је то? Отуда што ни једна врлина није тако потребна човеку као божанска врлина милости. Ми се милошћу Божијом спасавамо. Зато цар Давид испева диван педесети псалам, онда када је осетио да је пао, да је погрешио и када је схватио да једино милост Божија, љубав Божија може да га опере од свих грехова. Када човек свестрано и озбиљно испита себе и постави себи тачну дијагнозу, њему није ништа није тако потребно као милост Божија. Ако лекар не успостави дијагнозу не може да да лекове. Човек може да успостави дијагнозу ако уђе у себе, сагледа себе и истински призна себе себи и оно што чини и оно што ради. Шта је у ствари милостиња? Милостиња је гладнога нахранити, жеднога напојити, голога оденути, болесника посетити. Ако то заиста чинимо из љубави и ако узвраћамо на милост Божију, онда није тешко стећи Царство Небеско. Ако милостињу чинимо из своје охолости и своје гордости, од тога нема ништа. Од тога немамо много користи. И када милостињу дајемо, да не дајемо од сувишка срца, већ да заболи. Да се испразним о д своје гордости и дајем и оно што би можда оставио за себе. Јер ка човек даје има право да очекује и да добије заузврат. Ако само тражимо да добијемо, а ништа не дајемо, нећемо ништа добити. У затворену шаку се не може ништа ставити. Кад је човек затворен собом, када обзида собом па умисли, ја сам нешто што вреди у односу на другога, то умишљење те тера у пакао. Ове врлине је чинио Јован Милостиви, зато је он био узор кротости, милосрђа и човекољубља. Он је одговарао на божанску љубав, људском љубављу. Зато је говорио да ако желиш благородства, не тражи га у крви, већ и добродетељи. Јер је то право благородство. Реч благородство, значи благовољење. Благо говорити. Благодарење. Да заблагодаримо Богу што ми је дао, да могу и другоме да дам. Када Бог види да ми тако радимо из душе и вере своје, све ће нам Бог надокнадити. Добро кад се даје, човек се не празни већ се испуњава и човек осећа радост због тога. Кад је хладно, Свети Оци су скидали са себе па давали онима који немају. То је благодарност. Свети су се одликовали милосрђем, а Св. Јован се сав предао овој врлини. Једном док се служио Свету Литургију сетио се речи Христове ако принесеш дар свој Богу а сетиш се да твој брат има нешто на тебе, остави тај свој принос Богу. Иди измири се па се врати. Он се сети да један човек има на њега злу вољу, он брзо остави Литургију, остави свете дарове, приђе том човеку и затражи опроштај, ап се врати да настави Литургију. Без оног лицемерног фарисејског које има код сваког од нас, где каже опрости ми а наставља даље исто. Други пример је када је ишао у Цркву Св. Кира и Јована догоди се да га срете једна удовица и поче му говорити о својој беди. Пратиоци његови умољаваху Св. Јована да мало пожури, да обави службу, па ће после службе чути тај вапај ове сироте жене. Он се окрену и пита какао ви то мислите. Како ће мене Бог да послуша док му се моли, а ја нисам послушао ову бедницу. Стао је и саслушао је и од онога што је имао да јој је своју милостињу. Ето какао је он много придавао важност хришћанској врлини милостиње. Неко ће рећи да нема ни одеће, ни пара, ни хлеба, ја не могу да дам. Нема тог човека који не може да да. Ако немаш пара, одеће или које чега, имаш нешто друго. Имаш молитву да се молиш за њега. То је дар. Молитва човека чини спокојним, смиреним. Молитва је средство с којим ми разговарамо са Богом. Зато разговарајмо са Богом а не са собом у смислу да величам и хвалим себе. Разговарајмо са Богом и тражимо од Бога и молимо се Богу и Св. Јовану Милостивом да у нама проради ова врлина милостиње. Њоме се задобија Царство Небеско, а нама је то потребно. Ми морамо најпре га осетимо кроз свој живот овде. Џаба је ако ми овде на земљи не тражимо Бога да га сместимо у срцу своме, нећемо га наћи ни на Небесима и ни на земљама. Тражимо га, али морамо знати где ћемо га сместити. У срце своје. Зато је речено благо онима који су чистога срца они ће Бога видети. Нико од нас није достојан да приђе а камоли да служи а камоли да се причести, али не смемо ни ту да паднемо, јер ће нам ђаво рећи ма ниси ти достојан да се причестиш, остави за други пут, па ће други пут опет рећи да ниси достојан, значи неће ђаво да се ми сједињујемо са Богом кроз Свету Литургију. Значи нико није достојан, али морамо учинити бар колико толико од себе да се удостојимо. Све друго је благодат Божија у питању. Питање је Дух Свети који нас очишћава и надомешћује оно што ми из своје слабости не можемо да учинимо. Нека се Св. Јован Милостиви моли за нас да и ми негујемо и вреднујемо ову хришћанску врлину милостиње да смо се спасили.“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
Након одслужене Литургије, Владика Јован је верном народу поделио свој Архијерејски благослов.
протођакон Мирослав Василијевић
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/7958-blazenstva-i-milostinja#sigProId4b22af7436