Чтецирали су богослови светог училишта Јована Златоустог.

За певницом су одговарали на прозбе и возгласе, свештеници светога храма: протонамесник Бранислав Матић и јереј Иван Антонијевић.

Тумачећи Христове речи које смо прочитали у данашњем Јеванђељу „будите мудри као змије и безазлени као голубови“, Преосвећени Владика је истакао да: „када је Господ наш Исус Христос изабирао своје ученике у апостолску службу, и када их је слао да проповедају Јеванђеље, да проповедају Њега као Спаситеља и Бога, Он им ништа није обећавао лагодно. Он им није обећавао никакве угодности, већ је говорио какве ће све невоље доживљавати проповедајући Јеванђеље, па им је зато и рекао: „Ево ја вас шаљем као овце међу вукове, будите мудри као змије и безазлени као голубови“. Браћо и сестре, данас би хтео да кажем неку реч о тој мудрости о којој Господ говори у данашњем Јеванђељу. Шта је уствари мудрост? Мудрост је по речима светог Соломона почетак страха Божијега. Браћо и сестре, тамо где нема страха Божијега, или боље да кажем, где има страха Божијега онда мудрост човека приводи Богу. Јер он има страх не од Бога као од осветника, него страх да се не огреши о свога родитеља, страх да се не огреши о Бога, и такав страх браћо и сестре приводи човека Богу. Тамо где нема страха Божијега ту мудрост човекова води човека у злобу, пакост, злобу, сујету. Тамо где нема страха Божијега тамо нема ни ауторитета. Човек који нема страха Божијега он не тражи никакве савете, он је слободан. Нема страха, а када немамо страха идемо слободно. Овде када је у питању мудрост Божија, итекако је добро имати страха Божијега. Тамо где нема страха Божијега тамо мудрост човека води у злобу и сујету, јер онај који нема страха Божијега у себи, он браћо и сестре не слуша Бога, и он није спреман да послуша другога. Он није спреман да прихвати савете другога. Онај ко има страха Божијега он живи по Богу. Он се труди да не повреди Бога, а исто тако се труди да не повреди другога. Онај ко има страха Божијега у себи, он има мудрости. Тај човек више слуша него што говори, више прима него што даје. Зато такав човек који има страха Божијега у себи, то је почетак мудрости, да слушамо реч Божију, и да се потрудимо да живимо по тој речи Божијој. Све што људи сматрају у овом свету за мудрост, а није од Богочовека и не води Богочовеку, то је заиста по оцима лудост. Ту човек лако пада у обману и прелест. Па када говори, он прича како саветује и упућује, али ти то не упућујеш по мудрости Божијој, него по својој мудрости. Свака та мудрост која није од Богочовека и не води Богочовеку, то је лудост, то кажу свети оци, а не ја. Мудрост је не у једној врлини, него у збиру свих врлина. Мудрост је живети у Богу као што рекох и живети по Богу. Мудрост је сачувати душу своју за вечни живот. То је мудрост над мудростима. Клонити се од греха и зла и чинити добро, поседовати врлине и надметати се, не хвалити се, не гордити се. Све је ово мудрост Божија и то је својство узвишености Божије. Мудрост је не злоупотребљавати дату нам од Бога слободу, па мислиш: „ја имам слободу да причам да учим“, а јеси ли се научио? Научио си се да причаш а ниси научио да живиш по Јеванђелској причи и начелима. Мудрост је браћо и сестре та ако ти се укаже прилика, да чиниш добро, ти га чини. Ако ти се укаже прилика да чиниш зло немој га чинити. И у томе се види мудрост. Нама се стално нуди и зло и добро. Ту је мудрост Божија која оплемењује и нашу људску мудрост, и да идемо ка ономе што је добро. Мудрост је браћо и сестре држати испружену руку не само примати, него и давати. И то је мудрост. Мудар је онај човек који са обазривошћу говори о врлинама Божијим, усваја их, живи по њима, и то предлаже и другима. Али прво живи по њима. Зато свети оци кажу: „научи себе, па ћеш моћи да научиш друге“. Просветли себе па ћеш просветлити другога, али не толико речима јер чим почиње много речи да говори он не може да се сачува од хвале, он се само све више хвали него што учи. Зашто? Да би тај којем се говори имао мишљење да је то мудар човек. Али човек може имати речитост браћо и сестре, и да лепо говори и да лепо прича, али да ли живи по томе што прича и говори? Мудар је човек који усваја и живи по врлинама Божијим. Такав човек не поноси се мудрошћу, и кажу свети оци: „немој се поносити мудрошћу јер није твоја. Ни туђом, ни она није твоја. Ни својом, јер чим си се понео, то значи да је ни немаш много“. Тако каже свети Владика Николај. Безазлен, о коме Христос данас говори, значи онај човек који ни не помишља да се освети ономе који му зло чини. Људи могу бити речити, могу бити и слаткоречиви, и говорити речи о мудрости људској, или о знању људском,али ако немају на себи печат богочовечански, нису од истине и не казују истину. А Господ је казао: „познајте истину и истина ће вас ослободити“. Он је сам рекао: „Ја сам пут истина и живот“. У Христу су све ризнице, мудрости и знања. Е тај човек који има страх Божији, који то зна, он никада неће да каже оно што ми често кажемо када нам неко каже да нешто није тако: „шта ти мени говориш? Знам ја боље од тебе“. Чим си то помислио и изговорио, ти си како кажу свети оци, казао велику глупост. Јер чим си казао: „ја то боље знам“, ти се браниш од свога незнања. Али зато истичеш да знаш. Браћо и сестре једини Христос зна све. Зато је мудар онај човек који живи Христом, за Христа, и у Христу и који живи са Христом. Зато молимо се Богу да имамо мудрост не своју него Божију, да имамо страх не од Бога као неког осветољубивог, него да имамо страх да би нас привео Богу, а он нас приводи зато што ме је страх да се не огрешим о љубав. А чим се човек огреши о љубав Божију, такав се греши и о љубав родитеља браће и сестара и о свих других. Да се молимо Богу да нам да мудрости, да чувамо Бога у себи, онако као што змија чува своју главу. Како змија чува своју главу? Можеш је сећи од репа до главе а она ће само главу сачувати. Ми да чувамо ту главу Божију у себи, да чувамо Бога. Да би нас кроз то чување Бога и ми били сачувани, и ми били спасени. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Преосвећени је по возгласу: „Са страхом Божијим и вером и љубављу приступите“ причестио верни народ, који је дошао на свето литургијско сабрање.

ђакон Александар Ђорђевић