Епископу су саслуживали: протојереј ставрофор Радич Радичевић, архијерејски намесник орашачки протојереј ставрофор Мића Ћирковић, архијерејски намесник колубарско-посавски протојереј ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник младеновачки Жељко Ивковић, архијерејски намесник јасенички Велибор Ранђић, архијерејски намесник бељанички Видо Милић, парох поповићки протонамесник Марко Стевановић, протођакон Иван Гашић и ђакон Бојан Миленовић.

Након прочитаних Јеванђелских зачала, Епископ се обратио сабраном народу рекавши да се ми благодаћу Божијом спасавамо и у тој благодати или напредујемо или назадујемо, а благодат Божија јесте сам Господ наш Исус Христос. Човек који верује у Бога, који живи Богом и који Бога носи у себи јесте човек који носи и има благодат Божију. Међутим, благодат Божија се врло лако губи и она зависи од вере наше, тј. од тога колика је наша вера. Губи се онда када не живимо у тој благодати Божијој, када човеком овладају страсти, када човеком овлада гордост, сујета, саможивост, себичност. Са благодаћу Божијом човек напредује у свим хришћанским и јеванђелским врлинама, док без благодати Бошије човека сналазе све муке, невоље и патње и тада често опадне и вера и човек пада у безнађе и губи наду на спасење, а са тим и жељу и вољу да живи у овоме животу, али и наду и жељу за вечни живот. Често се тада човек преда ништавилу, односно он живи, али нема Духа Божијега у себи, нема ни благодати Божије у себи. Оно што је најважније за нас хришћане јесте да и ако се нађемо у такквом стању да не изгубимо веру у Бога. Јер нема те муке ни болести, патње и туге које сналазе човека, а да нам Господ не може помоћи. Потребно је да тражимо помоћ Божију и да будемо свесни своје грешности, да се молимо Господу да нам да снаге да пребродимо грешно стање и да се вратимо у стање благодатно, у стање Христово. Само са Господом и у Господу човек и када тугује у овоземаљском животу он може и да се радује. Зато Господ и каже "Ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века" (Мт 28,20). Дакле не само у све дане, већ и у сваком месту и свакоме тренутку, али не једном или два пута, већ је стално Господ са нама до сврштека света и века. Господ је са оним човеком који осећа Бога у себи и који носи Бога у себи.

Својим доласком у овај свет Господ је осветио време и све што је у њему, а на првом месту осветио је човека у његовом времену. И када човек то разуме и схвати да је сада време спасења и када то стално говори, онда је он стално у времену Божијем, а живи у овоме свету. А то је и јесте смисао хришћанског живота – да ходамо по земљи, а да стално мислимо на небо. Света Литургија на којој смо се данас сабрали такође јесте време нашега спасења јер се ми у Литургији, кроз Литургију и Црквом и заједницом спасавамо, те је стога Литургијско време Божије време. Зато на Светој Литургији треба да учествујемо умом, душом, срцем, вољом и целим својим бићем осећајући тако присуство Бога. Наша Мирјана је носила у себи то осећање времена што је и показивала својим хришћанским животом".

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Након Свете Литургије Преосвећени Владика служио је опело испред храма уснулој протиници уз саслужење свештенства, кумова и пријатеља породице Смиљковић, молећи се Господу да у Царство Небеско смести душу добре, честите и племените протинице Мирјане. У својој утешној беседи Владика Јован рекао је да овим чином опела ми молитвено испраћамо њену племениту, топлу и широку душу њемон Творцу, а тело предајемо земљи од које га је Бог и створио. Данас је нас сабрала смрт наше Мире, прерана смрт по нашем људском схватању и нашој људској мери. Њена смрт и сећање на њу из нас просто извлачи сузе и плакање. Један велики руски светитељ рекао је да се на гробу хришћана не плаче, на гробу хришћана се моли да мајка земља прими у себе тело да би устало у свеопшти дан васкрсења. Зато смо се ми данас сабрали на Литургији и сада на опелу да се помолимо Богу за покој душе добре хришћанке и да је Господ прими у Своје наручје и да је смести у наручје Аврама, Исака и Јакова, тамо где нема ни бола ни туге, ни плача ни уздисаја, тамо где је радост у Господу. Исто тако се молимо да Бог кроз веру пошаље утехе њеној породици и свима онима који смо је волели и познавали и који као људи тугујемо због овог привременог растанка овде на земљи, али и са вером у Бога да ћемо се опет срести у Царству Небеском, по речима самог Спаситеља нашег Господа Христа који је рекао: да ко у Њега верује, ако и умре живеће, и да ће га Он – Христос васкрснути у последљи дан, дан свеопштег васкрсења.

Наша Мирјана је била дубоко верујућа жена, жена која је имала црквену свест и као таква она је била пример како се воли Бог и човек, како се воли Црква и богослужење, како се воли своја породица, али и друге породице које је подједнако волела и тако их осећала, поготово свештеничке породице у овом намсништву. Била је добра хришћанка и добра мајка, верна и добра супруга, болећива бака са пуно љубави, стрпљења и истинског људског осећања. Знајући да је добро само оно што долази од господа Христа, све оно што је наша Мира чинила добро у своме животу јесте бесмртно и вечно и њена добра дела данас иду испред ње. Иако смо тужни због растанка са Мирјаном, ми, ипак, у радости Христовог Васкрсења сабрали смо се да се Богу помолимо за њену душу, али и да затражимо опроштај од ње уколико смо је у било чему растужили. Сигуран сам да она лакше него ми, свима нама који овде стојимо прашта, јер већ сада она, много више назире и осећа снагу и лепоту живота у Христу и да је неизмерно радосна због сусрета са Господом. А ако постоји икаква сенка туге у њој онда је то само туга због њених најмилијих и најрођенијих, и због нас који овде стојимо, тугујући за њом, али не очајавајући. Љубав према нашим покојницима чува нас да их не заборавимо и та љубав нас подсећа да се молимо за њих. Зато нема тог гроба који може да прекине љубав мајке према деци, према супругу, унуцима, родбини и пријатељима. Кажем поново према деци, јер мајчино срце воли и када не куца. Мирјана је жена која је имала велико и широко срце и то смо осетили сви који смо је познавали и волели. Била је жена домаћица са широким српским гостољубљем и то смо осетили сви ми који смо походили њен дом и њеног и нашег проте Љубише, на чему им од срца захваљујем. Неуморно је пратила свога мужа у његовим градитељским подухватима и заједно са њим се трудила да се сагради црква у Бабама поред које ће њено тело сачекати и њено васкрсење.

Управимо данас свој духовни поглед на небо и замолимо Господа Христа да прими душу своје верне слушкиње Мирјане, да јој опрости сваки грех који је учинила у овом животу и замолимо је да нам она опрости све што смо се о њу огрешили. Вечан ти помен и Бог душу да ти прости, наша добра и племенита Миро. Чуваћемо те од заборава у нашим молитвама.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована на опелу протинице Мирјане Смиљковић

Тело новопрестављене слушкиње Господње протинице Мирјане испраћено је до храма Светог деспота Стефана у селу Бабе, храма који је васкрсао захваљујући неизмерној љубави породице Смиљковић, где је положено у гроб и где ће чекати други Христов долазак и свеопште васкрсење.

ђакон Бојан Миленовић