Пети број часописа “Каленић” за 2021. годину отвара текст посвећен Часном крсту, под насловом “Крст као символ обожења и преображења света”, чије ауторство потписује познати богослов Отац Димитрије Станилоје. Говорећи о значају крсног знамења у Православној Цркви, Отац Димитрије истиче да “Црква све освећује помоћу Крста: воду, којом кропи своје верне, храну, куће, поља и њиве са својим приносом, Божијим даром. Крст све то освећује и прочишћује све док не учини Бога, Господа свих твари, јасним”.Након овог текста, следи чланак Лоренса Ферлија, пароха при манастиру Светог Германа у Америци. Превод његовог текста “Поновно схватање Богородице”, читаоцу даје увид у основне проблеме са којима се хришћанска Црква сусретала кроз историју, а у погледу схватања личности Пресвете Богородице. Свој чланак је започео речима: “Мајка Божија је, без икакве сумње и озбиљног конкурента, најпознатија жена у људској историји. С обзиром на то, заиста је чудно говорити о поновном схватању њене личности. Тешко да се најпознатија жена у историји може запоставити. Но, рекао бих да се њој управо то десило овде на Западу”.
Место у новом броју “Каленића” заузима и проповед првог шумадијског Епископа Валеријана (1947-1976), која је изговорена на празник Рођења Пресвете Богородице 1953. године у Старој цркви Силаска Светог Духа у Крагујевцу. Уредништво листа објављује ову проповед “као подсећање на његов архипастирски рад у Шумадијској епархији”.
Читаоци ће у представљеном броју читати и текст професора Московске духовне академије, протојереја Владислава Ципина. Превод његовог текста носи наслов: “Исповеднички подвиг Преподобног Максима и његово богословље”. У овом тексту професор Ципин подробно анализира историјске и богословске датости времена у којем је Свети Максим живео. У последњим редовима овог текста можемо прочитати да “читање дела Преподобног Максима захтева одређене припреме – духовне и образовне, али у империји Ромеја, где су за највише вредности увек признаване оне које су окренуте горњем свету, иза граница земаљске свакидашњице, и где је ниво образовања, барем у високом друштву, био изузетан у поређењу са тадашњим Западом...”
Професор Владимир Лоски, истакнути представник богословске емиграције у Француској у првој половини XX века, написао је текст под насловом “Подводно камење еклисиологије”, а који је у петом броју “Каленића” преведен са руског језика. Он се тематски надовезује на текст протојереја Владислава Ципина, будући да расправља о две велике христолошке јереси – монофизитству и несторијанству. Међутим, професор Лоски је покушао да у основи ових јереси пронађе еклисиолошке проблеме које су оне проузроковале.
Уредиштво листа се постарало да обележи и велики јубилеј светске културе и књижевности – 200 година од рођења Фјодора Михајловича Достојевског. То је учињено кроз текст др Неде Андрић, који носи наслов “Теантропологија Достојевског – рецепција стваралаштва Ф. М. Достојевског у критици Митрополита Амфилохија (Радовића) и Епископа Атанасија (Јевтића)”. Др Андрић на самом почетку истиче: “Митрополит Амфилохије у животном искуству Фјодора Михајловича Достојевског истиче екстатичну љубав према Христу, док епископ Атанасије, између осталог, првенствено наглашава чежњу и стремљење ка Христу”.
У часопису су објављена и два сећања на недавно преминуле служитеље Божије – др Милету Радојевића и академика Предрага Пипера.
У новом броју су заступљене и сталне рубрике (Из летописа Шумадијске епархије, службени епархијски део о променама у Епархији и служењима епископа Господина Јована, Дечија страна).
Л. М.
