Чтецирао је господин Владан Степовић док је за певницом појао господин Страхиња Савковић и госпођа Александра Радовановић.

Епископ је после прочитаног Јеванђеља произнео беседу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, Када је Бог створио првог човека Адама, поставио га је у Рају. Адам је уживао све благодети рајске. Наслађивао се гледањем лица Божијега. Хранио се божанским речима и од онога што је у Рају. Био је у благостању и радости све док је имао оне две основне хришћанске врлине, а то су смирење и послушност. Док је имао смирења, он је заиста Бога прихватао као спаситеља, сведржитеља и творца неба и земље. Али када је изгубио особину смирења, почео је да се горди. Престао је да слуша Бога и почео је да слуша онога невидљивога који га је убедио да он може да буде не само бог већ и већи од Бога. Човек се лако, браћо и сестре, полакоми. Често олако прима обећања која му даје неко други чак и без провере. Тако је Адам, непроверивши наговор Сатане, престао да слуша Бога и са правом био истеран из Раја. Када се лишио Бога и свега онога што му је Рај давао тек је онда увидео шта је имао и шта је изгубио. Све нам ово говори да ми треба да чувамо оно што имамо. А шта то имамо? Имамо Бога, Цркву, светитеље. То треба да чувамо. Треба да чувамо веру да би вера чувала нас. Није само што је Адам био истеран из Раја. Није ту само главни проблем. Проблем је што је Адам по изласку из Раја затворио за собом врата Раја. Она су била затворена до васкрсења Господа Исуса Христа и Његовог уласка у Ад. Када је, ушавши у Ад, извео праведнике и поново отворио врата Раја. Од тада су врата Раја отворена за сваког човека који верује у Бога и који живи Богом. Но, није само Адам затворио врата Раја. И ми, када не живимо Богом, затварамо врата Раја испред себе. Не затвара нам нико други врата, она су увек отворена. Човек, када не живи Јеванђељем и Црквом и вером, он затвара врата Раја. Чим затвараш врата Раја ти сам отвараш врата пакла. Јер из себе си у ствари истерао Рај онда када си престао да живиш по Богу. Тако да је у човеку и Рај и пакао. Бог је нама дао слободу да се опредељујемо хоћемо ли Рај или пакао. То је наш избор и Бог га одобрава зато што смо ми боголика и разумна бића. И баш зато што смо боголика и разумна бића требало би да знамо да будемо и одговорна бића. Господ Исус Христос је извео праведнике из пакла и увео их у Рај, а Бог хоће да се сви спасу. Места има за сваког од нас у Рају. Али нема места за онога човека који је самољубив. Гледајући у себе он у ствари жели да сви у њега гледају. Али Бог је милостив, Бог је Љубав, Бог је праштање. Ми то све треба да знамо и треба да са вером то примамо и чувамо. Човеку се може дати и најдрагоценији предмет али ако га не чува, изгубиће га и настаје грижа савест. Која је већа драгоценост за човека него што му је Бог дао живот и дао му Рај. У данашњем Јеванђељу чусмо како је Господ рекао Јудејима: „Ја сам врата. Ако ко уђе кроза ме спашће се, ући ће, изићи ће и пашу ће наћи“. Шта нам ово говори, браћо и сестре? Говори нам да ми преко Христа не можемо у Рај. Да је Христос наша врата кроз која ми пролазимо и улазимо у Рај уколико Христа имамо у себи и уколико Христом живимо. Зато данашње Јеванђеље каже: „Лопов не улази на врата“ – улази лопов да покраде кућу и поубија чељад да би остварио свој циљ. Он зато и не улази на врата него ко зна куда и како. Дакле браћо и сестре, кроз све ово које смо чули, говори нам Господ да је богочовек Христос за људско биће врата у бесмртност и да је Господ наш Исус Христос сама бесмртност. Немамо ли Христа у себи немамо бесмртности. Немамо ли Бога у себи ми смо смртни и не само то него и што смо духовни мртваци без Бога. И људи који не верују у Бога ходају али шта вреди кад немају оног унутрашњег духа Божијег у себи који треба да носи човека. И зато је човек без бога као љуштура. Има облик и лик човека али џаба је када нема лика Божијега у себи који треба да просветљава његов лик. Адам је био срећан и задовољан док га је обасјавала светлост Христова. Када се удаљио у бога светлости није било. Живео је у тами и мраку. А у мраку може ли шта добро човек да уради? Не може, браћо и сестре. У мраку он само тумара. Боји се да не пропадне негде. Зато је Бог просветлио сваког човека који долази на свет. Зато Христос каже: „Ја сам Светлост, Истина и Живот“. Немој да се заваравамо и да измишљамо истине да би се одбранили од некога. Истина је само једна, а то је Господ наш Исус Христос, и ко је са Христом он је у Истини. Ко није са Христом он није у Истини, он је лажан – тако каже Јеванђеље, браћо и сестре. Дакле, ван богочовека нема врата која воде у Рај, која воде у спасење. Само кроз та врата, кроз Бога, човек се спасава. Зато понављам ове речи Христове које је рекао: „Ја сам пастир добри“. А шта ради пастир? Он чува своје стадо. Ако је будан, он ће чувати своје стадо. Ако заспи и занемари своју дужност, свој позив, а вима нама је Бог дао и дужност и позив, онда значи да спасава само себе, а не маримо за своје стадо. Несме човек хришћанин да мисли само на своје спасење. Истина, ако се човек спасава он ће спасити и себе и оне поред себе. Али хришћанин је човек заједнице Бога и људи или Цркве и људи и зато је одговоран за себе и за друге. Али и ти други су исто одговорни за тог човека. Један је одговоран за све и сви су одговорни за једнога. Зато што смо заједница Божија. Зато што смо породица Божија. Замислите једно чељасе у породици које ради против породице. Да ли ће оно заслужити љубав осталих чељади? Неће. Што је најгоре што ће он пропасти и може још да повуче и некога од чланова. Зато често говорим: Човек када се спасава он спасава и оне поред себе али исто тако када пропада он са собом повлачи и друге. Зато ако човек умисли да је једино Богу близак и да једини зна начин како да угађа Богу, та умишљеност га води у пропаст или, црквеним језиком речено, у прелест. Прелест значи обмана, а ђаво стално обмањује човека. Господ је у Јеванђељу рекао: „Неће ући у Царство Небеско који ми виче Господе, Господе“ већ онај који испуњава реч Божију, онај који испуњава Јеванђеље.

Овим речима које Христос изговара: „Ја сам Пут, Истина и Живот“, открива да је Бог Алфа и Омега, да је Бог почетак и свршетак, да је Бог то вечно слово Божије од кога је све постало што је постало и такође нам открива да је Он, Господ наш Исус Христос, прави пастир. Стадо које слуша пастира неће залутати. Овца која не слуша пастира него почне сама себе да води и спроводи, у опасности је. Стадо, док има пред собом пастира, оно је слободно. Јер зна да ће пастир и живот свој да за своју овцу. Христос је дао себе за нас. Док имамо Христа испред себе али и у себеи, не бојмо се. Када паднемо, када посрнемо, кад погрешимо и када се огрешимо само да не изгубимо из себе Тајну покајања. Покајање је потребно сваком човеку. Да би га човек имао потребно је да има љубави према Богу, другоме и према себи. Бог је, браћо и сестре, према нама показао ту љубав управо преко своје крсне жртве и највише нас је загрлио преко крста. Зато кад човек носи крст свој у смирењу, животне недаће, онда ће Бог њему дати силе и моћи да их носи. Али кад ми носимо крст свој па почнемо још да ропћемо, онда ће нам бити немогуће да изнесемо тај свој крст. Бог се у човеку открива онолико колико човек Бога осећа у себи. Што год више човек осећа Бога у себи, Он му се све више открива, а што се Бог више открива човеку онда човек више заволи Бога и више га познаје и љуби. Онда он заиста прихвата оне заповести Божије где каже: „Ја сам Господ Бог твој… и Љуби Господа Бога свим срцем твојим, свом душом својом и другога као себе самога“. Бог је љубав и зато нам је даровао живот. Он је пуноћа и без Њега је човек празан. Због велике љубави Божије и Његове крсне жртве ми смо позвани да се угледамо на Христа као врата кроз која треба да прођемо и уђемо у Рај.

Молимо се Богу, да нам Бог помогне да ми својим делима отварамо врата Раја. Отварамо их овде, док смо на земљи. И затварамо их овде док смо на земљи, зависно од тога како живимо и верујемо. Кад имамо Бога, а имамо га, Он је себе нама дао, и не само једном, Он нам се увек даје на сваком месту, само ако човек зна да приђе Христу и прихвати га. Он нам се даје кроз врлине, Свете Тајне, кроз покајање и кроз Свето Причешће. Даје нам се кроз Литургију тако да када учествујемо у њој, учествујемо у Тајној вечери, коју је Господ поставио на Сиону, која се никада не диже нити ће се дизати док је овога света. Када је Он себе ставио на ту трпезу и дао нам се, зашто онда да умиремо гладни. Човек без Хиста умире, без Причешћа, без исповести, без покајања – човек умире. Јер нема шта да га испуњава, а Бог је тај који испуњава човека. Да будемо, браћо и сестре људи. Да будеш човек. Божији човек. Човек који носи Бога у себи. Зато је сваки крштени хришћанин, уколико живи крштенским животом, богоносац. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић