Након прочитаног Јеванђелског зачала Епископ је својом беседом поучио новозамонашену сестру Милицу, давши јој име Киријакиа, али и сав окупљени народ.

“У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог браћо и сестре, нека нам буде на здравље и на спасење Света Божја служба коју ево данас служимо у овом манастиру, а биће нам на на спасење ако се трудимо да живимо литургијски, ако се трудимо да имамо литургијски живот. Литургијски живот је заправо служење Богу,а литургија је сећање, литургија је спомен. Ако се човек сећа свог спасења и труди се да живи литургијски, биће спасен. Наше спасење се састоји у нашим мислима, речима и делима. Такође, наше спасење се састоји и у труду и подвигу да испунимо заповести Божје али се састоји и у испуњењу Христових заповести. Поред оних десет заповести свима познатих, имамо и заповести са Горе Блаженстава које су представљене као умеће живљења и као неумитни захтев за наше спасење.

Заиста, умеће је живети хришћанским животом, а да би умећем живео он треба да се моли, да слуша, да испуњава оно што од нас Бог тражи. Не тражи Бог од нас пуно, не тражи ништа више да ми њему чинимо него што треба да чинимо једни другима. Зато Христос и каже, “по томе ћете познати да ст моји ученици, ако љубави имате међу собом”. Данас ео чусмо речи јеванђеља које нам каже да се Господ попео на гору блаженстава са ученицима и да се он заправо на тој гори молио. Молио се и ту је како каже Апостол и јеванђелист Лука изабрао своје ученике, Дванаесторицу апостола и са њима сишао на једно равно место, иако је такво место у Палестини било тешко наћи, али равно зато што је био потребан простор јер Га је народ слушао. Народ је желео да чује реч Христову и да живи од те речи тако што ће те речи на себи примењивати. Када је сишао, Господ је исцелио мноштво народа и важно је знати да Христово учење није упућено само ученицима или одабранима. Не, упућено је свима, свим људима од постања па до краја овог света. Дакле, Христос није дошао ради једног народа, него ради свих. Воља и жеља Божја је да се сви спасемо и дођемо до познања истине. Истина је заправо само једна, то је Господ Исус Христос. Ван ове истине нема живота, оног правог, хришћанског живота. Али човек уме често себе да проглашава за истину и то чини јер је испуњен годошћу. Све нам је ово Господ рекао кроз блаженства. Најбоља провера да ли смо хришћани је да се прође кроз све заповести које нам је Бог оставио.

Да ли на себе примамо макар једну од ових врлина која почиње “блажени сиромашни духом...”, а бити сиромашан значи имати Духа Божјега у себи. То значи бити немоћан да живим ван Бога, да мислим зло, да чиним зло. Зато је у овим Блаженствима тајна Цркве заправо тајна Господа Исуса Христа. Ако ова блаженства прихватимо са благословом, онда ћемо заиста бити блажени и нећемо обраћати пажњу на оне који нам желе наудити. Него ћемо обраћати пажњу на себе и на Бога, како ми узвраћамо онима који нам не желе добро. Многе ове речи су потресне јер нам говоре “блажени који плачу”, па како може бити неко срећан и плакати. Али, имамо више врста туге, више врста плача. Овде се говори о радосном плачу, након човековог сазнања какав је и у каквом је стању његова душа. Човек плаче ради покајања, а не зато што му је неко повредио сујету и гордост. Али, за оваква дела је потребно да човек буде свестан да је пао и погрешио. Ове све речи нам откривају да бити хришћанин значи слушати Бога. Само је неопходно имати на уму и то да се Бог слуша и кроз другога човека. У цркви од давнина има ред и поредак и послушности нико није ослобођен, сви смо позвани на послушност. Често говорим, онај који не зна да слуша, не зна ни да заповеда и ово често доводи до сукоба заповести и послушности. Потребно је то “ја” заменити са “ти” да бисмо били добри хришћани. Неопходно је потражити смирење и смирење ћемо добити и од Бога и од другога. Христос нам каже у овим заповестима шта се збива са Христом када он испуњава вољу ОцаНнебескога. Он каже, “ја нисам дошао да ми служе него да служим”. А да ли бисмо и ми могли исто овако рећи, да ли смо ми ту да служимо или да нам служе. Све ово што није по Богу није хришћански живот. Да би у нашим срцима засијала Божанска љубав треба да будемо испуњени љубављу и Бог тражи да на његово богољубље узвратимо човекољубљем. Ова блаженства су у средишту овога “света који у злу лежи”. Хришћанин који живи по Јеванђељу лако превазилази све несреће и недаће зато што нам је Христос оставио свој мир и то видимо у речимо, “мир свој дајем вам мир свој остављам вам”. Али не овај светски мир, који је колебљив него даје мир који човека стварно у правом смислу чини мирним и спокојним. Он нам даје мир и радост у часу када је отишао на Крст, на Страдање. Јер преко Крста и Страдања иде се у нов живот.

Зато браћо и сестре, Господ треба да буде пример нашим животима. Дакле, хоћемо ли да живимо у миру, треба да дамо одговор Богу да ли имамо мир у себи. Али, видите, човек чим нема мира у себи, нема мира ни око себе. Чим домаћин нема мира у себи нема ни у кући. Човек који има мир зрачи миром свуда око себе.

Ето, ни наша сестра Киријакиа, није побегла од света да би се заклонила. То не сме бити јер хришћанин не сме да презире свет и не сме да презире човека јер је све то Божје дело. Али, прави хришћанин мора да презире грех у човеку. То је успех, доћи до тог стања да можемо разликовати грех од човека. Дакле, то је оно што треба сви да знамо, а поготову монаштво које је позвано на испуњење заповести.

Шта је монаштво? То је савршеније хришћанство. Зато када у монаштву дође гордост и его, то буде страпније него ово у свету. Монах дакле својим хришћанским савршенством треба да буде пример другоме и то делима,а не речима.

Ти си сестро Киријакиа овде данас пред невидљивим Богом али свуда присутним, Пресветом Богородицом, одговорила на питање зашто си приступила овом начину живота и рекла си да примаш из послушања. Ти си данас положила три завета: сиромаштва, девствености и послушности, али не само ти већ смо сви ми ове завете положили. Ако будеш свесна ова три завета, и ако су ти стално на памети онда ћеш се трудити и да их испуниш јер Господ неће никога питати шта смо обећали, већ шта смо од обећаног испунили. Ти си примила анђеоски образ и постала си монахиња. То је велика радост за Цркву Христову, то је радост за овај манастир и нашу епархију али првенствено теби духовна радост. Не треба да не тугујеш због онога што остављаш иза себе већ да тежиш ка спасењу и ка Христу. Ја ти желим и молим се да твој монашки живот заиста буде испоснички, молитвени и послушни. Да твој нови живот буде уздржање од свега онога што те одвраћа од спасења. Ово мораш прво сама са собом да решиш да би применила у животу. Молим се Богу да ти Бог да снаге, а ти се труди па ће онда бити и благодати Божје јер Бог помаже ономе који се труди. Битно је да тај твој труд буде у смирењу и да ти никада не падне на ум да си нешто битно, ниси ништа ако немаш у себи Бога. Овде ти не говорим о слепој послушности него оној из љубави. Ако ти послушаш јер ти је неко наредио, а у себи ропћеш, не доводи то до спасења већ води од Бога.

Ти си данас своју душу и себе данас венчала за Христа. Ово је твоје духовно венчање за Христа који је женик свих наших душа. А за шта се невеста труди, него да буде у послушности женику, да живи у слози, истини и правди али и да не изневери женика. Ово је важно за све хришћане, а то је да не изневеримо Христа. Ти си данас позвана и призвана и то је учињено промислом Божјим.

Дакле, сестро, данас си постала једно са Христом. Ово сједињење се остварује управо у девствености јер је оно чистота. Зато Апостол Павле каже када прави разлику између брака и безбрачности да “они који нису у браку, брину о стварима које су Божје”. Они који су у браку, мисле како да угоде ономе што је овоземаљско. То не значи да ти треба све да презиреш, да се повучеш јер је то обмана, ђаволска обмана. Монашење се назива тајном јер се тада монах прочишћује, јер се монах очишћује Божанском енергијом, то је енергија да служиш Богу и другоме. Монаштво је школа и то не обична већ света школа у којој се уче најважније лекције. То су лекције љубави, молитве, смирења, покајања, и богопознања. Треба се непрестано трудити да спознамо Бога и то колико нам је потребно за спасење. Моли се, јер ти је то главно оруђе и то се моли у смирењу и моли се Богу да те Бог научи како да се молиш. Од праве молитве произилати све право и исправно.

Ти си данас добила име које није тако често али ти је дато јер данас прослављамо угодника Божјег, преподобног Киријака и сматрај као благослов што ћеш моћи у смирњу да плачеш и да се молиш овде пред моштима Светог Киријака”.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

Владимир Марјановић, чтец