Епископ је после прочитаног Јеванђеља произнео беседу:

„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, у данашњем прочитаном Апостолу, између осталог, чусмо једну предивну и веома значајну реченицу Апостола Павла који каже: „ Остварење пуноће времена да се све састави у Христу, оно што је на небу и оно што је на земљи“. Сви се ми налазимо некако у разним стањима, осећањима, расположењима, а и разним питањима шта ће на крају бити са нама.. Шта ће бити са овим светом? Шта ће бити са творевином Божијом? Ако са осећањем побожности и вере читамо Свето Јеванђеље у њему ћемо наћи све ове одговоре. Шта ће бити са овим светом? Јесте да човек о томе размишља јер размишља шта ће бити са њим. У исто време човек се и пита шта хоће Бог са овим светом. Какав је циљ Божији у њему? Шта Бог хоће са родом људским и шта хоће са човеком? Одговор је у Јеванђељу. Он хоће да се сви спасу и да дођу до познања истине. Дакле, све оно што је Бог створио, па и онај лист на дрвету, неће ни то пропасти браћо и сестре. Ми видимо да тај лист опадне па га ми заборавимо и мислимо да је све то готово. Није. Човек умире па га сахрањују, па тело иструли. Да ли се тиме све завршава са човеком? Не. Бог хоће да спасе род људски. Зато је Он и дошао у овај свет. Дошао је да се жртвује за овај свет. За човека. Питање је да ли смо ми свесни те жртве Христове. Често човек о својој слабости мисли да је његова жртва, па било у ком смислу да је човек даје, да је то огромна жртва. Да нема веће жртве. Да ли смо ми, на пример, спремни да дамо живот за другога човека? Богами ту не знам ко би положио испит. Видите, Онај који нас је створио је дао живот свој за нас зато што воли човека. Зато што Бог воли творевину и човека као икону своју. Заиста, браћо и сестре, има тих људских разлога зашто се човек пита шта ће бити али о томе не треба да се толико замарамо и оптерећујемо шта ће бити са овим или са оним и ако је човек задужен да се брине о свему. Бог је човека створио и дао му земљу да управља, да влада њоме. Бог је човека створио да спасава природу. То је одговорност човекова. Али ми пре свега и изнад свега треба да размишљамо шта ће бити са нама. Да ли ћемо се ми спасити и да ли ја нешто доприносим своме спасењу кроз овоземаљски живот? Ако радимо на свом спасењу, ми истовремено радимо на спасењу све творевине Божије па и свакога човека. Када човек ради на свом спасењу и живи за спасење, онда ће он најбоље показати пример другима да се и они брину за своје спасење. Зашто је Бог створио овакав свет и зашто је створио нас баш овакве какви јесмо? То не зна и не може знати никаква људска мудрост, нити људски разум. Мали смо, ум нам је мали, али ум се проширује умом Божијим. Нама је Бог дао да сазнамо онолико колико нам је потребно за спасење, јер не може човек са сазна суштину Божију у потпуности док је још овде у телу, док још греши, пада. Доћи ће време када ћемо и то сазнати. Не смемо у много чему да будемо радознали. Ми смо радознали, али више за другога него за себе. Зато ће апостол Павле казати: „Завесу не скидај, јер не може човек видети лице Божије и остати жив.“ То је речено још у Старом Завету. Доћи ће време када ће се завеса повући, ми ћемо спознати оно што не можемо да спознамо док смо у овоме телу.

Богатство у смислу благодати сазнања Господ је излио на нас, објавивши нам тајну воље своје и то у личности Господа нашега Исуса Христа. Воља је Божија да се сви спасемо, да кроз Христа и у Христу спознамо све, па и шта ће бити с овим светом. Да нам није Господ Исус Христос објавио себе, своју жељу и вољу да спасе човека, ми људи не бисмо никада сазнали ту Тајну Божију. Овај свет је велика тајна, исто као што је тајна и онај свет. Довољно нам је дато да спознамо те тајне овога и онога света колико живимо у тим тајнама, колико се молимо, колико бдимо над собом. Тајне овога и онога света извиру из Тајне љубави Божије. Бог је створио човека, свет и творевину само из љубави. У Светом Јеванђељу се каже да је Бог заволео нас пре него што смо ми Њега заволели. Заиста, браћо и сестре, нама је све откривено оваплоћењем Божијим, доласком Бога у овај свет, страдањем, васкрсењем, вазнесењем. До доласка Господа Исуса Христа у овај наш земаљски свет, род људски је био пуки сиромашак. Замислите колико је новозаветни човек богат човек. Њему је дато да спозна, да открије. Замислите оне људе у Старом Завету којима се Бог није открио. Тајну Божију сазнао је овај свет и овај човек када се управо појавио спаситељ света и открио нам. У Јордану , у крштењу открила се Света Тројица. Открило се оно зашта треба да живимо оним речима оним речима Бога Оца: „ Ово је мој Син љубљени, који је по мојој вољи, Њега слушајте“ – и ако слушамо Бога Бог ће нам отворити ум да опет схватимо онолико колико нам је довољно за своје спасење. Човек је често незадовољан у свему и хоће често да завири иза зида да види шта је тамо. Има времена кад ћеш проћи кроз тај зид али зато треба да се припремамо. Да не идемо, што каже наш народ, као главом кроз зид. Имамо врата, што да разбијамо зид да би сазнао нешто. Врата је Бог створио и она ће се отворити онда када Бог хоће. Само треба да имамо стрпљења и будности. Да имамо осећање да ће сваког тренутка Господ доћи и затворити та врата. Својим богочовечанским подвигом спасења на земљи Христос је благословио род људски сваким благословом духовним – тако рече данас апостол Павле. Бог је благословио овај свет и човека. Зато је све оно што је благословено свето. Човек је свет. Сада што ми ту светињу не одржавамо у себи или како је одржавамо, Бог једини зна, то треба да питамо себе. Али ако смо свесни шта значи благослов онда смо свесни шта значи живот и у овоме свету и у ономе свету. Дужност је човека да живи у Божијем благослову. Да осећа благослов Божији као ветар поветарац који благо њише. Да чувамо Божији благослов који смо задобили када нас је Бог благословио да се родимо, да би нам живот био благословен. Све што није благословено то је проклето. Када нас Црква учи како да узмемо благослов, није то формалност. Када кажемо: „Благослови оче“ – ту треба да буде свестан онај који тражи благослов, а још више онај који даје благослов. Не смемо ништа као хришћани да радимо успут него морамо предано. Као што не треба да се формално крстимо већ да знамо шта означава тај крст и шта он значи за тебе и мене. Да је у њему сила, моћ, да је у њему спасење. Свет је овај благословен и створен је да буде рај и био је рај. Али на жалост када је човек престао да узима благослов Божији. Онај први човек који је пао и својим падом унео грех у овај свет и престао је да живи благословом Божијим. Човек је окренуо леђа Богу али Бог није нама окренуо леђа. Бог је тај који полази за тим палим човеком. Није Бог као ми људи да ако нам неко згреши каже да не постојимо више за Њега. У Светом Писму је речено: „Ако те заборави и отац и мајка, Ја те нећу заборавити“. Само та помисао треба да буди човека на један духовни живот. На живот за спасење. Дакле, овај је свет благословен али је речено у Светом Писму да овај свет и у злу лежи. Зашто? Зато што је у човеку зло. У човеку је и добро само је питање коме човек служи, добру или злу.

Да се помолимо Господу и да кажемо: Господе, стално ме благосиљај - па и онда када ми нисмо свесни благослова. Да нас Господ благослови и да схватимо, браћо и сестре, да ништа без благослова не треба да радимо. Свети Оци кажу да хришћани не би смели без благослова ни да умру. Јер човек док живи у благослову Божијем, живи у покровитељству Божијем. Нека Господ благослови наше добре намере, наше добре жеље, нашу добру вољу. Господ је тај који стално благосиља. Његове су руке стално испружене. Само човек треба да осети жељу да се дохвати руке Божије. Он стално бди над нама. Још је у Старом Завету речено: „Ја спавам, а срце је моје будно“. Будно је срце Божије за свакога однас, уколико смо ми будни за вечност и за спасење. Бог вас благословио“.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим Тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић