Велелепни храм овогодишњу славу дочекује са фрескописаним олтаром, а радови на живопису ће бити настављени. Лепоти богослужења допринели су Српски православни појци из Београда.

У својој Богонадахнутој беседи Епископ Јован се, у светлу прослављања празника, посебно осврнуо на тему породице и проблеме са којима се породица суочава у времену у којем живимо. Наш Владика је рекао: „Прослављајући Литургију прослављамо Бога. Прослављајући Бога, прослављамо Светитеље, а данас прослављамо велике угоднике Божије – Светог Јоакима и Ану. Они су били и велики молитвеници Божији. Када читамо житије Светих Јоакима и Ане видимо како су ово двоје супружника били јаки у вери. Истрајни у вери. И како су заиста исправног живота били. Ви знате да су Свети Јоаким и Ана дуго година били бездетни, а бити бездетан у оно време био је знак проклетства. Били су грађани другог и трећег реда и били су лишени многих овоземаљских привилегија, али ни поред свих искушења никада нису похулили на Бога. И Бог је наградио њихову веру. Бог, наравно, зна када и како треба да се рађа на овом свету. То је прави пример како треба бити истрајан. Поставимо питање сами себи – јесмо ли тако јаки у вери? Или смо истрајни само док нас неко не наљути. И онда чим није по мом, оде све, и вера, и молитва, и смирење. Прослављајући ове угоднике Божије треба да увидимо промисао Божију, како од доброг човека добри плодови бивају.

Знате, драга браћо и сестре, да ових дана прослављамо и рођење Мајке Божије. Оне која је својим рођењем означила почетак нашег спасења. Сећајући се овог славног догађаја требало би стално да се сећамо спасења. У вези са спасењем важно је да се подсетимо да Бог неће примити молитву док се не измиримо са другима. Човек који има мир може живети у немирној средини и неће га се ништа дотаћи. Потребан нам је мир. Божији мир. Не људски, лажни мир.

Данас је важно да се запитамо да ли наше породице живе у слози, у миру, у молитви, у чистоти и честитости, управо онако како је живела света породица Светих Јоакима и Ане. Они су живели у слози и љубави и имали су велику љубав према Богу. Данас човек воли само оне који му све одобравају, чак и кад зло чини. То није љубав, то је обмана, то је интерес. Свети Јоаким и Ана су живели у свези љубави и у часном браку и дете које су добили су сматрали Божијим благословом. Они су све примали као благослов Божији. У породици где се све прима као благослов Божији, ту је радост. Радост је бити у заједници са другима, јер видети лице другога, то је радост. Како кажу Свети Оци: „Видех лице брата, видех лице Бога“. Човек кад не воли другог човека, он неће да погледа лице тог човека, њему је други сметња. Зато читајмо Свете Оце, па ћемо видети како је Бог даровао духовни вид истинским духовницима, оним који живе Духом Светим. Они виде на лицу какав је неко човека, иако то увек не откривају.

Дакле, драга браћо и сестре, не заборавимо да је породица основа сваког друштва и сваке заједница. Она је основ и темељ и Цркве као заједнице. Она је темељ на којој се гради личност сваког човека. Оно што се не понесе са кућног прага, то се никада и ничим не може надокнадити. Људи, који не понесу из куће основ своје личности, могу да надограђују себе читавог живота, али немају темеља. Знамо шта се дешава са таквом кућом, она се руши. Зато мислим да је овај данашњи дан прилика да се запитамо какава је наша породица? У чему живимо? Не мислим само на наше личне породице породице, на нашу кући. Ми смо сви породица, јер смо крштени, јер смо чланови Цркве. Да се запитамо у чему и како живимо и чији дух пребива у кући, Цркви, држави, друштву? Усуђујем се рећи, на основу онога што чујем из разговора са људима и породицама, да нам није јака породица и да свему више придајемо важности него породици. Мислимо да је оно материјално што створимо најважније. Највеће што можемо дати деци нису куле и градови, јер ако их нисмо научили да чувају своју душу, ништа их нисмо научили, ништа им суштински нисмо предали. Шта човеку вреди да цео свет задобије, а своју душу изгуби, како кажу светописамске речи. Где нема Духа Божијег и где се не живи по Духу Светом, та породица се распада. Запитајмо се да нисмо сви ми одговорни оваквим поступцима за стање у којем се налазимо. Не приговарам него да се сви запитамо, како заиста живимо у породици. Да ли волим, да ли желим породицу или мислим – ја сам довољан самом себи. Ако стварамо породицу, пријатељство или било какву другу заједницу на вештачки начин, без љубав Божије, они ће се распасти. Породица, манастир, село, све се ствара и одржава љубављу Божијом. А тамо где нема љубави, ту нема ни заједнице. Ко је саможив неће другог поред себе. Треба да се, такође, запитамо у овом тешком времену, где је све обезвређено, па и породица, да ли ћемо бити рушиоци или разарачи тих древних традиција, где је место оца, мајка, брата, сестре било јасно одређено. Свако то постављење је Божија промисао, не само у породици, већ и у Цркви. Сви смо постављени на своје место и то место треба да осветимо својим животом. Ако човек није васпитан, не може ни другог да васпитава. Не можемо да дајемо другима да нам васпитавају децу или да их шаљемо у далеке земље. Таква деца неће постати квалитетне личности, јер се њихови родитељи нису бавили њима.

Живот јесте тежак, али је још тежи ако у животу нема Бога. Када се из дома протера Бога, на његово место долази онај други. Чули смо на крају данашњег Јеванђења да су Христу дошли мајка и рођаци, шта им је Христос одговорио? „Мати моја и браћа моја су они који слушају реч Божију и извршују је.“ Вратимо се, драга браћо и сестре, вери, вратимо се вредностима Божијим, вратимо се реду и поретку. Не замењујмо оно што је Бог оставио. Не замењујмо природно неприродним. Чувајмо светињу живота и радујемо се животу који долази на свет. Не убијајмо оне који треба да дођу на свет. Све су нам празније породице, села, цркве и манастири. И зато, чувајмо се тога греха. Прво што ће Бог родитеље упитати јесте – где су ти деца и какава су ти деца? Ако своју децу ниси могао да приведеш Богу, онда ништа ниси успео.

Да се помолимо Богу и Светом Јоакиму и Ани да очувамо породицу као светињу. Помоћи ће нам они, ако се будемо молили и уздали у Бога.“, закључио је наш Архијереј.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије извршен је чин освећења кољива и ломљење славског колача, а овогодишњи домаћин био је господин Богдан Томић са породицом. Након тога Епископ Јован поделио је Архијерејске грамате захвалности господи Радославу и Лазару Дамњановићу из Ковачевца, а Архијерејске захвалнице господи: Милошу Дамњановићу из Ковачевца, Милану Стојковићу из Рајковца, Александру Милорадовићу, Драгану Петровићу и Ивану Јанићијевићу из Међулужја.

Након евхаристијског сабрања приступило се трпези љубави коју је братство храма Светих Јоакима и Ане са својим верницима са љубављу припремило.

јереј Марко Јефтић