Чтецирао је господин Владан Степовић, док су је певницом појао протојереј Драгослав Милован.
Епископ је после прочитаног зачала, Јеванђеља по Луки произнео беседу:
„У име Оца и Сина и Светога Духа, браћо и сестре, данашње Јеванђеље нас храбри, боље речено кроз одломак данашњег Јеванђеља Господ нас храбри да не малакшемо у искушењима, у невољама овоземаљским које нас сналазе. Нема разумног и савесног човека на којег не наилазе разна искушења, невоље и муке. Данашње Јеванђеље нас упућује да сво своје биће, свој ум, срце, речи, мисли своје упућујемо ка Господу како бисмо чули онај умиљени глас који каже: „Не бој се мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство небеско.“ Свака невоља и искушење које наилазе на човека, уплаше га. Кроз ову једну реченицу Господ нас теши. А шта треба више једном уплашеном човеку кад страда, тоне, пропада, мисли да је све изгубљено, да дође Господ и да му каже – не бој се! Сво стање дотадашње таквог човека, ако верује, живи вером у Бога и веру претвара у дело, такво стање нестаје код тог човека. Код њега настаје мир, јер невоље и страдања уносе немир у човека. Човек када нема мира Божијег у себи, у њему је несклад, све је окренуто. Не само што он живи у немиру, већ ствара немир и око себе, упропашћује и себе и оне око себе. Кад смо се крстили и постали чланови Цркве, постали смо чланови заједнице Бога и људи. Човек кад живи у заједници, он није само одговоран за себе, него треба да мисли о другоме, као што прави родитељ мисли о својим чељадима. Има ли веће награде, него да човек послуша речи Христове и да их примени у себи? Нема веће награде, ми треба да живимо управо ради Царства небеског. Царство небеско започињемо овде и задобијамо горе, а ако нема тог Царства небеског овде, сада на земљи, неће га бити нигде. У човеку је и Рај и пакао, зависно од његове вере, труда, подвига, поста. Не смемо заборавити промисао Божију. Празан човек је незадовољан, а празан је јер се није испунио Богом, већ се испунио собом. Човек треба да хода земљом, а да размишља о небу. Овде смо пролазни, од секунде нашег живота на земљи зависи да ли ћемо се спасити или погубити. У Светом писму каже: „Судићу ти у ономе у чему те нађем.“ У чему ће нас Господ наћи? Хоће ли нас наћи будне или успаване? Хоће ли нас Господ, кад дође у овај свет да суди живима и мртвима, наћи у нашој ревности, за наше спасење, или у фази равнодушности? Све је у Божијим рукама, али колико је год наше спасење у Божијим рукама и у нашим рукама, толико је и у рукама ближњега око нас. Господ каже: „Ако напојисте жеднога чашом хладне воде, добићете Царство небеско.“ Кад мржња измени разум, онда човек кад чини зло, мисли да чини добро, зато што је горд, сујетан и слободан да чини шта хоће. Господ нам не брани да се опредељујемо за добро или зло, ми то чинимо из наше слободне воље. Треба да благодаримо Богу што имамо слободу избора, али у исто време да знамо да је у тој слободи и Рај и пакао, јер се слободно опредељујемо.
Кад Господ каже; „Не бој се мало стадо“, он то каже јер је хришћанство у то време било малобројно, али у Цркви Христовој никад се није гледао квантитет него квалитет. Гледао се човек, да ли је човек Божији или је човек онога другога, да ли у човеку живи Бог или онај други. Хришћани који су живели у оно време нису ни за шта сматрали да је њихово, већ су говорили – ово је наше. Кад то имамо, онда заиста имамо Бога у себи, али имамо и другог човека поред себе. Господ нам каже да не сумњамо да ће Бог промишљати о нама, ако ми мислимо о Њему. Господ нас крепи речима да ћемо добити оно што је најважније, а то је да нам да спасење. Ако тежимо спасењу, онда ћемо се спасити и од искушења. Али немојмо се плашити искушења. Паметног човека искушења још више утврђују, још више му појачавају веру у Бога. Тамо где је Бог, нема места искушењима. Бог допушта искушења на нас, хоће да нас провери, не зато што нас мрзи, него да види јесмо ли постојани. Св. апостол Павле каже: „Ниси врућ, ниси хладан, него си млак и као таквог ћу те избљувати.“ Та средина, у смислу, ни ово ни оно, ни узми ни остави, то значи човек који нема ни смисла, ни циља пред собом, њему је само циљ да заузме неки положај, да се обогати, да буде тамо где он хоће, а не где га Бог шаље. Кад би се само вршила људска воља, шта би са људима било? Ко може људске воље да споји у једну? Ми се око тога гложимо, уместо да клекнемо на колена и да кажемо – Господе, Ти знаш шта треба да даш, Господе, ја примам све оно што ми Ти шаљеш.
Господ каже: „Немој сумњати да ће уколико пригрлиш сиромаштво Он промишљати о теби. Продај све што имаш, нећеш остати гладан. Бог ће се побринути.“
Данашње Јеванђеље такође нам говори где је благо наше – тамо где је душа наша, за шта смо се определили, за шта душу дајемо, за благо овога света или за благо онога света. Данашње Јеванђеље још каже: „Не сабирајте блага тамо где је мољац.“ А мољац је грех, браћо и сестре. Грех као мољац почиње да нагриза човека изнутра, страсти човека нагризају. Ако ми коров у овоземаљском животу не плевимо око неке лепе воћке, коров ће да преузме воћку и она ће се осушити. Тако је и са човеком. Ако не требимо себе изнутра, ако се не кајемо, ако не проверавамо себе и не видимо ко је у нашем срцу, Бог или ђаво, Рај или пакао, онда ће бити касно.
Потребно је да размишљамо и о речима које Господ каже: „Нека буду бедра ваша опасана и светиљке ваше запаљене.“ Сваки крштени човек је упаљена свећа, коју је Господ упалио кад нас је створио, кад нам је уметнуо душу бесмртну. Хоћемо ли ми тај пламичак свеће штитити да се не угаси? То је опет моја и твоја слобода, у зависности од моје и твоје духовне будности. Страшно је ако ми својом вољом угасимо свећу, онда смо угасили себе за живот вечни. Господ нам каже да онај који жели да служи Богу треба да буде слободан и лак. Треба да буде слободан од себе, од страсти, од греха. Све то зависи од нашег духовног живота. Треба да будемо неоптерећени бригом за овим светом, неоптерећени злобом. Злоба је опасна када уђе у човека, а улази као последица гордости, сујете. Кад у човека уђе злоба, ту више нема љубави, а нема ни наде. Он све губи. Зато човек пада у очајање, јер мисли да је овај свет све и свја. Бог је ту, за нама, у нама и ми Бога видимо у оној мери колико је наше срце чисто, Бога видимо онолико колико га осећамо у себи. Зато је та осећајност код човека врло важно. Ако имамо осећања за Бога, Бог ће нам помоћи. Треба да се молимо Богу, да се у нама врши воља Божија, а не воља људска.
Нека нам Господ помогне, браћо и сестре, и да нас стално Господ теши да чујемо Његов глас када смо у невољама, у радости, у тузи, да чујемо Његов глас и да нам каже: „Не бој се.“ Не бој се, значи не сумњај. Сумња је опака болест. Бог вас благословио.“
Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована
На крају Свете Литургије верни народ се причестио Светим тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.
Ђакон Саша Павловић
https://eparhija-sumadijska.org.rs/vesti/item/7837-sveta-arhijerejska-liturgija-u-vinogradima#sigProIdfb73a9e264