За певницом су појали теолог г. Страхиња Савковић, г. Александра Милетић, као и ученици крагујевачке Богословије, а чтецирао је Владан Степовић.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обратио се верном народу надахнутом беседом у којој је, између осталог, истакао значај наше вере у Бога, значај наше вере за наше спасење и вере као начина живота.

У том смисли наставља, да Свети апостол Павле каже да је вера оно у кога се надамо и ишчекивање онога кога не видимо. Он каже – Оправдавши се вером имамо мир у Богу кроз Господа нашега Исуса Христа. Вера у Христа, како то кажу наши Свети Оци, је ризница у којој је сакривено богатство божанске мудрости, божанског знања и божанског живота. И заиста је то велика ризница, зато што вера није само знање, него је вера живот. Вера није само знање, него је вера изнад знања, јер нам вера помаже да схватимо и научимо оно што наш ум тешко може и да схвати, а поготово онај ум који мисли да има веру и да не мора више ништа да чини. Треба се запитати чиме и како оправдавамо и доказујемо ту нашу веру? Да ли ревнујемо за оно за шта нас је Бог поставио у овом животу? Зато апостол Павле говорећи о вери каже да онај који прилази Богу треба да верује да Бог постоји и да награђује оне који верују у Њега. Вера нам помаже да се Бог усели у срце наше, вера нам помаже и говори нам да је Царство Божије заиста у човеку. То човек осећа и сазнаје само у тренуцима велике вере у Господа нашега Исуса Христа.

Ко призна да је Исус Син Божији (како то каже апостол и јеванђелист Јован Богослов) Бог у њему пребива и он у Богу. Човек који осећа да је Бог у њему, он се сав предаје Богу, он се сав предаје ревности, он се сав предаје будности. Он се сав предаје Богу, цркви и другоме. Ако човек то не чини, он је само заљубљеник у себе. Он је оптерећен у ствари собом и он је скучен зато што мисли да је нешто. Ми нисмо нешто, ми смо деца Божија, ми смо народ Божији. Али без Бога и без вере у Бога смо ништа. Зато проналажење Бога и вечних вредности у себи увек се јавља као последица те животворне вере у Христа Господа. Ова вера као духовна светлост и духовни огањ прониче сву личност човечију и не само што прониче него и открива човеку ризнице које су закопане у њиви наше душе, како то кажу Свети Оци. Према томе нема тог бесмртног добра, које човек неће осетити онда када у себи осети присуство Господа Христа. А ми ћемо Њега осетити самом вером. Христос се кроз нашу веру усељава у нас, како то каже апостол Павле. Колика нам је вера, толико имамо Бога у себи. Колика нам је вера, толико имамо послушности према Богу и према цркви. Колика нам је вера, толико нам је и опредељење да верујемо у Бога, да служимо цркви (а не да нас црква служи), да вером схватимо правога Бога. А то ћемо схватити вером једино ако живимо вером. Ако вером не живимо онда ћемо да измишљамо и разне богове и разне мудрости овога света... Дакле, Христос се вером усељава у наше срце и многа добра се рађају у души човековој управо из његове вере у Христа. Добро које чинимо кад немамо веру нам неће бити спасоносно, јер све што чинимо треба да чинимо у име Бога, а не у име себе. Када човек у себи осети присуство Господа Христа он осећа да је цео свет у њему и да је он у свету. Вера толико шири наше видике и наше срце да у њега сместимо онога коме су и небеса мала.

Свети апостол Павле каже да оправдавши се вером имамо мир у Богу кроз Господа нашега Исуса Христа. Ово значи, да када имамо мир у Богу, да је то у ствари први плод наше вере у Христа. Заправо, Христос је мир наш (како то каже апостол Павле у посланици Ефесцима) и набраја зашто је Христос мир наш.

Прво што је својом крсном жртвом уништио наше грехове који нас одвојише од Бога. Грех је тај који одваја човека од Бога. Такав човек све мисли да га други не воле, да га други мрзе. А зашто? Због његовог греха гордости. Јер он не види да га је гордост одвојила од Бога а тиме што га је одвојила од Бога тиме га је одвојила и од других. Такав човек је сам себе поставио у центар. Такав је човек у стању да у свом болесном умовању постави себе на место Бога. То од нас неће нико да призна. Али погледајмо дела, погледајмо веру па ће нам свима бити јасно. Дакле, грех нас одваја од Бога и грех је тај који нас лишава тог унутрашњег духовног мира.

Друго, по томе још што нам Христос једини саопшти ту савремену науку о миру. Али којем миру? Божијем миру. Оном миру којим нас црква на сваком богосужењу позива и каже – У миру Господу се помолимо... Ако немамо унутрашњег мира, Божијег мира, то ћемо само изговарати ту реч, а ништа се неће коснути нашега срца, него ћемо то причати као што причамо обичне приче. Дакле, кроз веру ми откривамо тај прави мир у себи и мир откривамо кроз јеванђеље. А јеванђеље нам говори и о миру и о спасењу и о вери. Говори нам о начину живота, како треба да живимо овде и још више, како кроз живљење на овоме свету треба да задобијемо онај други свет. Онај други непролазни живот. Христос дошавши благовести мир вама (како то каже апостол Павле) који сте далеко (који сте се удаљили због своје гордости) и онима који сте близу (да се још више тај мир усели у нас).

И као треће, све који га примише, каже апостол, Он испуни вечним божанским миром, односно испуни нас самим собом. Тако да немојмо да се заваравамо, ако нисмо испуњеми Богом, онда смо заиста испуњени самим собом, а не Христом. А кад је човек испуњен сам собом, он и не жели да било шта уђе у њега. Тај човек је пун. Али не Бога него себе. И онда је у њему немир, зато што му у срцу нема Бога. И зато апостол Павле каже – Није вама тесно у нама, него је вама тесно у срцима вашим, који сте сузили (скупили) то своје срце да у њега не сме нико да завири осим ви. Али у то срце у ствари нико не завирује осим онај нечастиви који нам стално говори и привољава да кажемо да немамо потребу да се трудимо за своје спасење, да смо довољни сами себи. Да немамо потребу да слушамо, да немамо потребу да примамо поуке, да немамо никаквих потреба у том смислу... Такав је човек када је довољан самоме себи.

Од вере у Христа долази и надање у славу Божију. Односно, нада у бескрајну радост у Господу. Зато опет апостол Павле каже – Радујте се у Господу и опет вам велим, радујте се. Дакле, нема праве радости без Христа. Шта нам значи вера у Бога и шта ми вером задобијамо? Њоме ми задобијамо самога Христа. А има ли ишта потребније човеку од Христа у овоме и ономе свету? Нема! Али човек кад нема Христа у себи он стално нешто трага и на жалост најчешће нађе оно што му није спасоносно. Такав човек тражи спасење тамо где Спаситеља нема. Да поновимо, кад имамо Христа у себи, имамо све! Јер Бог таквом човеку даје све. Прво му даје веру, јер је и вера дошљак у овај свет. Па му даје радост, па му даје осећање да буде радостан што припада цркви као тој ризници спасења.

Кад човек задобије Христа, он задобија и силу Христову и моћ Христову. На таквог човека не може нико ударити, јер у њему је Христос. Али то ипак, вером све треба да покажемо и вером да докажемо! Дакле, кад верујемо у Христа и живимо том вером, ми онда све задобијамо, а кад све то имамо у себи, ми онда задобијамо и благодат Духа Светога, који нас води и руководи. И, ако не препустимо себе Духу Светоме да нас води, онда ћемо препустити себе нашем духу, па ће он (наш дух) да нас води. А наш дух није као што је Дух Божији, јер је он тај који се усељава у човека, који чисти човека, који преображава човека. Зато чувајмо веру у Бога да би она чувала нас, али и живимо по тој вери у Господа. Онда знајмо да ћемо добити награду.

Много тога можемо да изгубимо у овом нашем животу. На жалост, многи и губе све у животу. Не мислимо ту само на богатство, него изгуби човек и целу породицу... Али не сме да изгуби веру! Али онда када човек губи све то, треба да провери шта му је са вером? Да ли је он (сам човек) узрочник тог губљења зато што није имао веру и поверења ни у Бога ни у ту другу особу ... него је мислио да нема потребе да има поверење, али зато мисли да свако други мора да има поверење у њега...

Дакле, вера нам помаже да исправљамо себе, да проверавамо себе. А онај који проверава себе никада неће осуђивати другога и никада неће наћи кривца у другоме, него ће тражити прво кривца у себи.

Нека нам Господ помогне да се ми молимо без обзира колико мислимо да имамо веру у нама. Да се молимо попут Светих апостола који су говорили и молили се – Господе дометни нам вере! А кад нам Господ дометне вере, онда он сам себе домеће у нас.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Свете Божанствене Литургије, Преосвећени владика Јован је поделио благослов и иконице верном народу који се данас сабрао у Сушичкој светињи.

Владан Степовић