Заиста, да би човек сачувао те плодове у себи, он мора непрестано да води рат у себи против свега онога што није у дослуху са овим плодовима. Човек треба да води рат у себи против што није Божије. Ако човек не води рат у себи против порока и греха, онда ће се предати ономе који воли да ратује. Примера ради, ако човек има порок пијанства и он у целини не сагледа тај порок, онда ће тај грех овладати њиме и мислиће да и када је пијан поступа исправно. Свето Јеванђеље говори да ће доћи време када ће нас људи убијати и мислити да добро чине (Јован 16, 2).

Потребан нам је рат против свега што је супротно даровима Духа Светог. Дух Свети није ништа друго до Бог, Треће лице Свете Тројице. Он нас води и руководи. Саму Литургију почињемо молитвом упућеном Њему: „Царе небески, Утешитељу Душе истине, дођи и усели се у нас и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше“. Заиста, ако се не потрудимо да у себи сачувамо Духа Божијег, онда ће у нама владати дух овога света, оног који није са Богом. Тада ће владати дух човеков, мој и твој. Дух овог света је у супротности са Духом Светим, зато што он човека везује искључиво за овај свет. Тада човек почиње да мисли и да је на овом свету постао, на овом свету ће и нестати – после овог света нема ничега, ни Бога ни вечности.

Због тога човек треба да се бори против духа света. На то додаје Свети апостол Павле и каже: „Духа Божијега не гасите“ (Прва Солуњанима 5, 19). Свако од нас је задобио Духа Светог – на рођењу, а затим и на крштењу. Сваки човек обнавља Духа Божијег у себи када живи хришћанским, то јест јеванђељским и светотајинским животом.

Да бисмо сачували плодове Духа, морамо се потрудити да по њима живимо. Онај који се труди, њему Бог даје снагу, силу и моћ. Он то задобија кроз молитву, подвиг, стрпљење и све остале врлине које је Свети апостол Павле набројао. Ако не чувамо те плодове, онда би то изгледало другим речима овако – уместо љубави, коју на прво место ставља апостол Павле, у нама ће постоји мржња; уместо смирења гордост и тако даље.

Само онај који носи Бога у себи, може се назвати Божијим. Ми смо слика Божија и зато се можемо назвати и Богоносцима. Ако не живимо по Богу и ако се само, опростите на речи, поштапамо Богом, онда нисмо Богоносци. Намена сваког крштеног хришћанина јесте да буде Богоносац. Ако у нама уместо љубави постоји мржња, онда на човека долази нечастива сила која му мути разум да он не жели да ратује против свега оног што није Божије у њему. Ништа добро без борбе не можемо постићи – борбе не физичке, него духовне.

Морамо још нешто знати. Када човек престане да ратује против самог себе, онда објављује рат другима. Зато кажемо да је сам себи највећи непријатељ. Објављује рат породици, рат комшијама и пријатељима, другим речима, целом свету. Неко ће казати да није могуће један човек да ратује против целог света. Хеј, човече, када умислиш нешто, онда заиста можеш! Тада ти нико не дозвољава да будеш добар, према твојим мерилима. Браћо и сестре, ратовати са другим, пре него што поведемо рат са самима собом, увек је губитак. Најпре морамо сагледати себе и да себи признамо себе, не да околишамо и оправдавамо себе, што најчешће чинимо.

Послужићу се једним примером. Овај овде свештеник може учинити исти грех који могу и ја. Када је потребно да опишем његов грех, онда нећу штедети на речима, већ ћу га само осуђивати. Но, када је потребно да оправдам себе, бићу другачији - према себи ћу бити снисходљив, и причати да сам тај грех учинио из своје слабости и немоћи. Али и он је човек, као и ја. Зашто не сагледамо и слабост другог, него само себи повлађујемо и мислимо да смо исправни? Хришћанско је да сваки човек другог сматра бољим од себе, чак и да је највећи грешник. Ако тај човек спозна себе, онда може да се покаје и исправи. Шта ћу онда ја са собом? Остаћу тврдоглав у својим мислима.

Браћо и сестре, када би свако имао снаге да пред собом призна своје стање, видео би да је свој живот претворио у борбу против свих и свакога, а не против себе. Докле год себе оправдавамо, а другог осуђујемо, не очекујмо милост Божију. Осуди себе, а не другог. „Не судите да вам се не суди. Каквом мером мерите, таквом ће вам се и мерити“. (Матеј 7, 1-2)

Сваки човек је тајна, и то велика. Сваки човек је тајна самоме себи, а не само другима. То може бити добро, али само онда ако се живот промишља одговорно. Живот је дар Божији и не смемо га прокоцкати. Не смемо живот да преспавамо. Када спавамо, онда не владамо собом. Када нам је успавана савест, онда нас она нечастива сила наговара да будемо лоши, мислећи да чинимо добро. Владаћемо се одговорно, ако имамо плодове дара Духа Светог. За оне који тако живе, за њих нема закона. Који живи у таквим врлинама, нема тога закона ни на небу ни на земљи, који га може осудити. Закон служи да раздели шта је добро, а шта лоше. Човек који живи у овим даровима, сав је саткан од врлина.

У себи морамо гајити плодове Духа Светог и благодат Божију. Човека нема без благодати Божије. На сваком богослужењу чујемо предивну молитву: „Заштити, спаси, помилуј и сачувај нас Боже, благодаћу својом“! Благодат је сам Господ Исус Христос. Ми се милошћу и благодаћу спасавамо. Не спасавамо се неким нашим молитвама, постом и подвзима – немојте ме схватити погрешно, све је то потребно. Но, све то што човек прилаже мало је у односу на оно велико дело којим нас Бог спасава.

Дакле, у данашњем апостолу смо чули како апостол Павле, набрајајући врлине, на прво место ставља љубав. Зашто је то тако? Зато, браћо и сестре, што љубав не суди. Ми кажемо да волимо неког човека, али га осуђујемо без милости. Да ли је то љубав? Није! То је сентименталност, која није постојана. Сам Господ каже да се љубављу покривају многи греси. Онај човек који воли другога, неће га осуђивати и набрајати његове грехове. Јеванђеље каже: „Од ове љубави нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје“ (Јован 15, 13). Христос је управо то урадио. Због човека је дошао у свет, да га врати у своје првобитно стање. Шта му је човек узвратио за љубав? Христос је био разапет на Крсту.

Рекох и понављам, љубав не суди. Како да осудиш другога, ако си сав у љубави? Потребно је да волимо сваког човека, а не само оног који нам иде низ длаку, како каже наш народ. Пријатељ нам је онај који ће нам с љубављу указати на наш грех. Чим је указан, поправљајмо се! Ни до кога не можемо доћи, ако га не заволимо. Зато је љубав веза савршенства. Љубав, а не емоција! Љубав која се жртвује. Када је дете у опасности, да ли се родитељ премишља? Не, већ ако га воли, по цену живота ће скакати.

Како човек може када својом љубављу воли другога? Љубав је сав Богочовек наш Исус Христос. Тамо где је Божија љубав налази се и суд, јер је Бог уједно и правда. Када би Бог био само љубав, каква је онда разлика између доброг и лошег човека? Када кажемо да нас је Бог осудио, онда грешимо. Сами смо себе осудили што смо одлучили да не живимо хришћанским, јеванђељским животом.

Замолимо се Богу, браћо и сестре, и сећајмо се предивне поуке апостола Павла, који нам набраја ове плодове Духа Светог. Ови плодови су сама радост! Где нема тих плодова, онда је све у човеку изокренуто. Зато човек тако и друге посматра. Он копа по другоме, али по себи никако. Ако човек себе не погледа изнутра, онда никада не може видети ко је у њему – да ли љубав или мржња; да ли Бог или ђаво; да ли добро или зло? Једно од та два мора бити у срцу. У нама ће бити оно за шта се определимо својом слободом. Бог је човека обдарио слободом да може радити како жели. Постоји дивна изрека српског народа: „Можеш како хоћеш, али не можеш докле хоћеш“. Бог је нама дао слободу да знамо хоћемо ли бити добри или зли. Слободу прати одговорност. Ако је судија исправан, и када оптуженик дође код њега, најпре ће га питати из ког разлога је учинио злодело. Када види да је учинио из своје слободе, онда ће добити и одређену казну. Но, ако судија утврди да му је други помагао, онда ће казну разделити. Ми не треба да размишљамо о греху другог, него о свом греху. Учимо се од Бога, Светих отаца и Цркве, од других добрих људи.

Нека нам Господ помогне да живимо у благодати Духа Светог и онда ће нам све другачије бити и имаћемо мир у себи. Не мислимо да мир треба да дође са неке друге стране. Мир ће доћи изнутар самих нас. Када је у човеку мир, онда ће све невоље прихватити са радошћу. Ми смо људи да прихватимо Бога и оно како нас Свети оци и Црква уче. Бог вас благословио!"

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована