За певницом је појао протојереј Драгослав Милован, а чтецирали су вероучитељ Стефан Радисављевић и Владан Степовић.

Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обратио се верном народу надахнутом беседом у којој је, између осталог, истакао да када би се ми мало потрудили да применимо на себе речи Светог Апостола Павла (прочитане у данашњем Апостолу) постали би бољи људи, бољи хришћани. Решили би тиме све своје унутрашње проблеме. На првом месту решили бисмо све своје духовне, а онда бисмо решили и међусобне проблеме, другачије бисмо схватали смисао живота и другачије бисмо схватали своје међусобне односе и све би нам боље било.

У данашњој прочитаној посланици Коринћанима Свети апостол Павле каже хришћанима (а посланица се, наравно, односи и на све нас): “Уста наша отворише се према вама, срце наше постаде широко, вама није тесно у нама, него је вама тесно у срцима вашим...”. Када су уста човекова пуна хвале Бога онда су уста таквог човека пуна хвале и за људе. Када ми својим устима не хвалимо Бога, онда ћемо другачије говорити и о другима.

Када Свети апостол Павле каже: “Срце наше постаде широко” мисли се на то, да ко има Христа у себи и ко има Христа у срцу своме, његово срце постаје толико широко да у њему има места за цело човечанство. То је зато што је у његовом срцу Бог, који је већи од неба и од земље. Тамо где нема Бога у човечијем срцу, то срце је сужено, скамењено, затворено (“спрчено” - наш Српски народни израз) срце. Зато Свети апостол Павле за људе који имају такво срце (скучено) каже: “Вама није тесно у нама” – Јер ми смо отворили своје срце према вама, али је вама тесно у вама самима, јер сте своје срце испунили собом, а не Богом. Зашто сте своје срце сузили само за себе, а нисте га отворили за другога?

Срце је средиште човековог бића и живота. Из њега излази све наше зло и све наше добро. У срцу се зачиње, расте и сазрева све наше зло и добро. Зато је срце радионица, јер оно разрађује и зло и добро. У срцу обитава и светлост и тама. Зато Свети апостол Павле каже: “Шта има светлост са тамом”. Нема ништа. Шта има верујући човек са неверујућим? Нема ништа, осим што верујући човек треба да се моли за неверујућег човека.

Када је у срцу и зло и добро, можемо поставити питање шта ће то победити у нашем срцу? У нашем срцу ће победити оно што ми у њему хранимо. Победиће оно чиме живимо, или добром или злом, победиће оно ка чему ми тежимо. У нашем срцу ће победити оно ка чему су усмерене наше мисли, речи и дела. Ако је човек икада, како то кажу Свети Оци, Христовски безграничан и дубок, онда је то управо онда када је његово срце испуњено Богом. То је онда када је човеково срце испуњено Јеванђелском (Христовом) љубављу и хришанским врлинама. Тамо где је Христова љубав тамо се умножава и љубав према људима (човечанству). Такво срце у коме је смештена љубав Божија, оно постаје широко. Такво срце у себе сместа и анђеле и светитеље и људе и самога Бога. Зато Свети Апостол каже “Наше срце је постало широко”. Када је у човековом срцу Јеванђелска молитва, како кажу Свети Оци, такво срце нема граница и оно постаје безобални океан. Све је океан, без обале. Такво је срце када је испуњено молитвом. Такво срце нема граница. У њему није тесно за другог човека. У њему није тесно за цело човечанство. У њему има места за цео људски род, јер оно тада обухвата видљиве и невидљиве светове. Толико је значајно кад имамо широко срце. Али широког срца нема ако у њему нема Бога. Зато је за човека срце најважнији орган. Зато се каже у Јеванђељу – Благо онима који имају чисто срце, јер ће они Бога видети. Онај који види Бога, он и доживљава Бога. У таквом срцу најпре има места за Бога, а затим и за све оно што је божанско, а то су вера, нада, љубав и све оно што је Бог дао човеку да се човек “служи” тим даровима, како би кроз то служење сам себи послужио и задобио живот вечни. Дакле, у таквом срцу никоме није тесно осим онима који су себични, саможиви и богомрсци, који мрзе Бога, а онај који мрзи Бога мрзи и човека (као икону Божију). У њиховом срцу нема места за Бога, а тиме ни за другога.

Како може да буде тесно људима у срцу? Онај ко је Христоносац, он је и Христосветлоносац. Он носи светлост Христову у себи. Где свега тога нема у томе срцу је све тесно и такво срце човеково осећа да се гуши, а човек не зна шта му је. Он не зна зашто му се срце узнемирило. А не зна зато што неће да прихвати Бога, да Бога смешта у себе, него смешта себе у себе. Зато каже Свети апостол Павле да ако нема Христа у срцима људским, онда им је све мучно, тесно, свако им смета и нико им не одговара. Такав човек неће ни да послуша, ни да примени савет који му је дат, из разлога што му је срце скамењено. Зато каже апостол Павле: “Вама је тесно у срцима вашим.” Загледајте се ви који имате стешљено (сужено) срце. Загледајте се шта је и ко је у срцима вашим? Шта је то што је сузило ваше срце, да у њему нема места ни за Бога, ни за другога? И додаје апостол Павле: “Да се Христос усели вером у срца ваша.” То је оно што ми вером усељавамо Бога у себе. Ако верујемо и живимо по тој вери ми тиме усељавамо Бога у себе или боље речено Бог се усељава у нас и зато ми постајемо другачији, односно постајемо бољи људи.

Усељен вером у срце Христос очишћава такво срце од сваког греха: од злобе, од пакости, од сујете, од гордости и зато благо онима који су чистога срца, они ће Бога видети. Христос је тај који нас чисти. Зато цар Давид каже: “Срце чисто сагради у мени Боже и дух прав обнови у утроби мојој.” У целом бићу човековом све постаје другачије кад се у срцу његовом усели Бог. Отуда није потребно ићи за Богом на небо и изнад неба. И немојмо Бога тражити горе на небу, ни на земљи, ако га немамо у нашем срцу.

Срце је најомиљенији дом Божији. Ту Бог највише воли да обитава у нама. Али ако смо ми сузили своје срце или затворили, неће Бог да га насилно отвара. Ако ми не отворимо наше срце за Бога неће нам га Бог насилно отворити. Он нас неће насилно спасавати, јер ако би нас насилно спасавао, онда он не би био Бог. Он је човеку дао слободу да буде са Богом или да буде без Бога. То је слобода човекова. Да чини добро или да чини зло. Да живи у светлости или да живи у тами. Све је то слобода човекова. Ми тако највише личимо на Бога (по тој управо божанској слободи). Али кад се злоупотреби слобода, онда слобода није та која нас ослобађа него управо та која нас поробљава. Она нас управо заробљава у смислу да имамо право и слободу нешто да кажемо и имамо право и слободу да чинимо шта год хоћемо, али ћемо морати да дамо одговор зашто то чинимо.

И зато треба да се замолимо Господу Богу, да нам Бог помогне да имамо широко срце за Бога, како бисмо имали широко срце за другога. Да нам Бог помогне да се молимо и да стражимо над својим срцем. На вратима свога срца да знамо коме отварамо срце.

Кад су отворена врата на кући, ту свако улази и излази кад хоће и како хоће. Али зато кад има стражар на вратима, он зна кога ће у кућу да пусти. Домаћин кад стражи на својим вратима, он зна кога ће у кућу пустити. Пустиће доброг човека. Пустиће Бога. А кад не стражари, онда ће у ту кућу ући и лупеж и лопов, па ће га напасти, па ће га убити. Духовно убити. Зато, нека нам Господ да, да имамо чисто срце да би могли Бога видети, да би могли Бога примити у себе. А Бога види свако онолико колико верује у Бога и онолико колико осећа Бога у себи.

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

После Свете Божанствене Литургије, Владика Јован је поделио благослов и иконице верном народу који се данас сабрао у Бресничкој светињи.

Владан Степовић