Чтецирали су богослов Василије Тешић, и Никола Марковић.

Данашње Јеванђеље нам говори о лицемерју књижевника и фарисеја који затварају Царство Небеско људима који желе ући у њега, док нас Апостол Павле подсећа да је његова радост, радост за све нас.

Тумачећи речи Апостола, Преосвећени је верном народу говорио о освећењу човека као суштини наше вере: „То је хришћанско да ми не мислимо не само на своје спасење него да се молимо за спасење целога рода људскога. Да нам буде исто тако заједничко освећење, вера и заједничка молитва, љубав, и да нам буде заједничко осећање, живота, бола, радости, туге, другога човека. Хришћани смо по томе што осећамо рану другога као своју. И бол другога као свој бол, али и да осећамо радост другога као радост своју. И зато апостол Павле каже: „Са тужнима будите тужни, са радоснима будите радосни“. Требало би у хришћанству како кажу свети оци да буде све заједничко, да буде, браћо и сестре срце наше у срцу другога, и срце другога у срцу нашем. Да буде браћо и сестре све оно што је у другога да то буде и у нама свима. У том заједништву у Делима Апостолским говоре нам и први хришћани који нам говоре да у њих „беше једно срце и једна душа“. Нису говорили ово је моје или твоје, него ово је све наше браћо и сестре. Тако су говорили и тако су и живели први хришћани. У срцу свакога правога хришћанина, треба да буде свачији бол, туга и радост. Дакле, апостол Павле нас подсећа да саосећамо све онако како би желели да и други нас осећају. Другим речима браћо и сестре, као што рекох да срце моје и твоје буде срце другога. Треба да буде добро другога добро у нама. Спасење моје није само моје, него је и свачије спасење. Па ништа јеванђелско браћо и сестре није само моје, него је и јеванђелско и онога другога. Свети апостол Павле је управо савршени образац те јеванђелске саосетљивости, он тугује као што рекох са тужнима, радује се са радоснима. Јеванђелско осећање и јеванђелско расположење. А шта је јеванђелско? Радост, браћо и сестре. То и јесте јеванђеље. Расположење које би требало да из мене и тебе прелије у другога. Ако ми и Јеванђеље схватимо да је оно моје, шта је онда? Није Јеванђеље писано ни за једнога човека, него је писано за цео род људски, да би управо Јеванђелско живљење подстакло и друге да живе Јеванђелским животом. Нико се не може спасити него кроз ближњега. Спасење колико је на првом месту у рукама Божијим, оно је и у рукама другога човека. Све у хришћанина треба да буде заједничко, и он уствари почиње свесно или несвесно да постаје саможив, да само жели добро а другоме да не жели. Браћо и сестре зато треба да нам буде заједничка молитва, и пост и подвиг и вера. Моја молитва постоје спасоносна по мени ако се ја молим за другога и за ближњега. Друге врлине као што је вера и пост спасавају ако бивају не ради мене и тебе него ради ближњега, а кроз њих и ради самих нас. Помолимо се Богу да нам Бог да то осећање, да се радујемо са радоснима и да тугујемо са тужнима, онда ће у нама бити потпуна молитва и пост и подвиг и вера и нада и љубав. Јер Бог није дошао само ради једнога човека, него је дошао да спасе цео род људски. Бог није дао само за једнога, него за све нас. Он је за све нас пролио крв своју. Он је ради нас трпео све патње и муке, да га људи шибају, понижавају, али све је он то чинио ради нас и нашега спасења. Зато и ми да се потрудимо да када се молимо за себе да се молимо за друге, када се молимо да Бог да нама добро да да и другима. То заједништво једино се остварује у Цркви и кроз Цркву, и зато је Црква Тело Христово, и све оно што се не улије у Христа, не може бити спасено. Све оно чега се Господ дотакне биће спасено. Ако ми дозволимо да се Господ дотакне наше душе, срца и бића, то ће бити спасено јер је спасење у Христу. Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

По позиву: „Са страхом Божијим и вером приступите“ верни народ се причестио животворним и спасоносним Телом Христовим. На крају Литургије, Преосвећени је благословио верни народ.

ђакон Александар Ђорђевић