Чтецирао је господин Владан Степовић док су за певницом појали протојереј Драгослав Милован и господин Страхиња Савковић.

Епископ је после прочитаног Апостола и Јеванђеља произнео беседу:

“У поуци, а у исто време и савету, који нам је данас дао Свети апостол Павле из прочитаног Апостола видимо како треба да живимо, како треба да се понашамо, да се молимо, како да задобијемо живот вечни односно како да се спасемо. Између осталог Апостол нам је данас рекао: “Браћо, ово је наша хвала, сведочанство савести наше, да у простоти и искрености Божијој, не по мудрости телесној. него по благодати Божијој живесмо у свету, а особито према вама”. Заиста, браћо и сестре, кад чујемо овакву поруку Св. апостола Павла намеће нам се само по себи једно питање: Шта је то у ствари слава и хвала хришћанина? То је живот у Богу и живот по Богу. То је живот у простоти и чистоти Божијој, а не по умовању људском. Животу у непрекидности по добру и у добру, живљење у истини и правди, у љубави и благодати Божијој. А благодат Божија јесте у ствари Господ наш Исус Христос. Онај који благодат Божију у себи чува он поседује све оно што поседује Човек као икона Божија. Ко има благодат он има Христа. Зато се и ми молимо у цркви на сваком богослужењу: Заштити, спаси и помилуј нас Боже благодаћу својом. Благодат се задобија по мери вере наше, по мери нашег труда и подвига. Она се лако и губи. Када човек престане да живи у простоти и по Христу. Када се човек лишава благодати, лишава се свега. На првом месту се лишава Бога. Богом, Црквом и Јеванђељем можемо проверити колика је благодат Божија у нама. Човек који не поседује или који је изгубио благодат Божију лишава себе спасења. Такав човек нема осећаја за светињу и Литургију. Благодат није нешто што се изгуби за свагда. Опет је то милост и љубав Божија. Ми можемо да, ако се исправимо, поправимо, поново задобијемо благодат Божију. То је оно што је радост за свакога човека. Није човек светац на овој земљи. Онај који је у благодати, како кажу свети оци, такав човек пребива у милости Божијој. Има ли ишта радосније за човека него да буде у милости Божијој. Нама милост Божија треба јер се ми са њом спасавамо. Ми задобијамо милост Божију путем поста, молитве, бдења, наде, љубави, вере и свих доброчинства. Зато Апостол Павле каже да у простоти и искрености човек треба да служи Богу. Прави и једини пример живота у простоти и чистоти Божијој је Господ наш Исус Христос. Како је Христос живео да се и ми потрудимо да подражавамо живот Христов. Онај ко се потруди да подражава Христа њему Бог даје снаге, вере и крепости да се усавршава у таквом животу. То значи да треба Христа имати у себи и поред себе. Ако немамо христа у себи имаћемо ону људску особину, гордост. Ако немамо Христа поред себе онда ћемо имати онога другога поред себе. Нажалост, нећемо имати ни човека Божијега поред себе већ оног нечастивог који ће нам стално нешто погрешно шапутати и погрешно нас водити. Браћо и сестре, ми треба да знамо да је Господ наш Исус Христос дошао међу нас да нас научи и да нам да благодатне силе да живимо по Богу и у Богу. Другим речима, дошао је Он, Господ наш Исус Христос да нам да управо тај Божански живот који једино Бог може дати. То је био циљ очовечења Господа Христа, да се Он роди, прими људску природу, и да ту исту огреховљену људску природу освети, очисти и да је принесе Оцу своме на небо. Дакле Господ наш Исус Христос се очовечио да би нас обожио. То је врло често говорио Свети Владика Николај. Обожује нас дајући нам себе кроз Свете Тајне, кроз свете врлине, дајући нам себе кроз Цркву своју као божанско Тело Његово. Обожујући тако све што је људско Он нас претвара из смртности у бесмртност, из пролазности у непролазност. Ово је све пролазно, ми смо пролазни. Морамо да схватимо то једном у животу. Господ наш Исус Христос је живео у овоме свету као богочовек управо у простоти и чистоти Божијој и то баш у свету оваквом какав је и данас, пун злобе, мржње, пакости , неке своје славе. Дошао је у овај свет да нам покаже како се може хришћански живети али само уз милост, помоћ и благодат Божију. Стога само Богом ми можемо непогрешиво проверавати себе. Богом, а не собом да проверавамо свој живот, душу, вољу, а на првом месту своју савест. Христом, преображена људска савест је чиста савест. Наш народ каже за савест да је она неумитни судија, неподмитљиви судија. Једнога дана ће нас наша савест изобличити или ће нас оправдати, или ће нас осудити или ће нас помиловати. Без Христа и савест људска постаје наказа зато што је човек затрпао своју савест. Неће човек да га савест опомиње на његове грехе и преступе и зато је затрпава и успављује јер хоће да живи слободно али мора да зна да човек у својој слободи мора да тражи и одговорност. Треба да се трудимо да преображавамо себе. О томе нам је највише говорио празник Преображења Господњег кога смо ових дана прослављали. Да преображавамо себе и у исто време да преображавамо своју савест, да преображавамо свој живот. Само исцељена и освећена Богом, савест је наша тај сигурни вођ који нас води у Царство Небеско. У простоти, чистоти и благодати Божијој човек је најсрећнији.

Да се помолимо Богу и да замолимо Бога, да замолимо Мајку Божију, чији празник већ од вечерас Црква почиње да слави, да нам помогну да живимо у чистоти и простоти, а не у неком свом умовању и мудровању. Такво мудровање нас неће одвеси ка Богу. Одвешће нас тамо где не треба. Зато нека нам Господ помогне и Мајка Божија и да нам здравља. Да се молимо за болеснике. Ми смо данас здрави који смо овде али питање је и то. Колико има оних који данас болују. Оних који данас страдају. И они траже наше молитве. И то је простота живота да се молимо једни за друге. Јер кад се молимо једни за друге ми онда разговарамо и са Богом и са онима за које се молимо.Бог вас благословио.“

Беседа Његовог Преосвештенства Епископа шумадијског г. Јована

На крају Свете Литургије верни народ се причестио светим тајнама, а по завршетку Преосвећени Владика је верном народу поделио благослов и иконице.

Ђакон Саша Павловић